ISKUŠENJA (Jakov 1:2-18)

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 10. novembar 2024.)

Jakovljeva 1:5-18 “Jakov, sluga Božiji i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena u dijaspori.
Smatrajte čistom radošću, braćo moja, kad god se suočite s raznim iskušenjima, znajući da provera vaše vere razvija istrajnost. A istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.
Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato. Ali neka traži s verom, nimalo ne sumnjajući. Jer, onaj ko sumnja sličan je morskom talasu koji vetar podiže i nosi. Neka takav čovek ne misli da će bilo šta dobiti od Gospoda – čovek podeljene duše i nepostojan u svemu što čini.
Neka se siromašni brat hvali svojom uzvišenošću, a bogati svojom uniženošću, pošto će nestati kao poljski cvet. Jer, sunce izađe, nastane žega i osuši biljku; cvet joj otpadne, pa propadne sva njena lepota. Tako će i bogataš svenuti idući za svojim poslovima.
Blago čoveku koji strpljivo podnosi iskušenje. Jer, kada postane prekaljen, primiće venac života, koji je Bog obećao onima koji ga vole.
Niko, kada se suoči s iskušenjem, ne treba da kaže: »Bog me iskušava«, jer Bog se ne može iskušavati zlom niti sâm nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami. Onda požuda začne i rađa greh, a greh, učinjen, rađa smrt.
Ne zavaravajte se, draga moja braćo. Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolaze sa neba, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao varljiva senka. On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovih stvorenja.”
 
Luter je Jakovljevu poslanicu nazvao “slamnatom poslanicom” jer se nije uklapala u njegovu doktrinu o spasenju samo verom.
Mnogi kasniji teolozi imaju sasvim drugačije mišljenje o ovoj poslanici. Neki je smatraju „jednom od najboljih i najbogatijih dela Novog zaveta“, drugi da je ona „mali dragulj u konceptu i izrazu”. Meni se, najviše sviđa komentar da je ovo poslanica koju: “pročitaš je za nekoliko minuta, a razmišljaš o njoj ceo život.”
U svakom slučaju, bez obzira na sve komentare, verujem da svako treba da je pročita i da iz nje dobije ono što Bog njemu govori, i da sam donese zaključak o tome.
 
Poslanicu piše Jakov i tu bi imalo mnogo toga da se kaže, ali ja ću danas preskočiti objašnjavanje o tome koji je Jakov pisao poslanicu, kakav je bio njegov odnos sa Isusom, njegov položaj u crkvi, itd., to je propoved sama za sebe i o tome ćemo neki drugi put, ako Bog da.
 
Ono što želim danas da podelim sa vama iz ove poslanice je odgovor na pitanje - iskušenja da ili ne i na koji način se boriti s njima?
 
Sam početak poslanice je veoma intrigantan - smatrajte čistom radošću (smatrajte za sreću) svaku priliku u vašem životu kad se suočavate iskušenjima. Ne jedinim, nego raznim iskušenjima - kad god.
 
To malo komplikuje naše razumevanje hrišćanstva jer će vas mnogi pokušati ubediti da u životu hrišćana ne treba da je baš previše iskušenja. Vi pak znate da to nije istina - ima iskušenja, i to više nego što bismo želeli.
 
Šta su to iskušenja? Odakle dolaze? Da li nam to Bog nešto podmeće na šta ćemo se spotaći?
 
Najednostavnije rečeno - za hrišćane su iskušenja pokušaj da se naša vernost odvrati od Boga i Njegovog dobra, i da nas okrenu na zlo.
Iskušenje ili “napasti” označava nevolju ili nešto što prekida ono što donosi mir, ugodnost, radost i sreću u nečijem životu.
To su one stvari koje su u nama i nisu promenjene, uklonjene, razbijene - one koje podležu onome što Pavle u poslanici Rimljanima 7 naziva borbom između zakona tela i Duha. Ta borba se vodi u svakom čoveku, neprestano. I vodiće se sve dok nas Hrist ne uzme k sebi.
 
Jakov je pomenuo ogroman broj stvari - sumnja, siromaštvo, bogatstvo, nestrpljenje, gnev, nečistoća, prkos, samozavaravanje, površnost, bezbožnost, okorelost, predrasude, ulizištvo, prezir, nemilosrdnost, brzopletost, brbljivost, zavist, svađe, prijateljstvo sa svetom, oholost, ogovaranje, osuđivanje, hvalisanje, gunđanje, ogorčenost, zaklinjanje … sve su to izvori iskušenja koja nas snalaze.
Bog sa tim nema ništa? Sve se to potiče od nas.  
Ako verujemo u nadahnuće Jakovljeve poslanice onda će nam biti jasan i odgovor na pitanje, da li nam to Bog nešto podmeće da bismo se mi mučili? Naravno da ne, jer čitamo “Bog se ne može iskušavati zlom niti sam nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda koja ga vuče i mami.” Jakov 1:13,14
 
Šta nam iskušenja govore? Sudeći po ovome, iskušenja pokazuju kakvi smo, šta je to u našem životu što je još ostalo od telesnosti i koji deo našeg karaktera nije zahvaćen božanskom promenom.
Jakovljeva izjava - smatrajte za čistu radost to što se iskušavate - je istovremeno i problematična, ali veoma otrežnjujuća.
Kako da budem i da li uopšte treba da budem srećan što me snalaze razna iskušenja?
Paaa … pogledajmo to s pozitivne strane.
 
Naime, ako smo iskreni prema sebi, zahvaljujući tome što nas Bog prepušta iskušenjima, suočićemo se sa istinom o sopstvenoj prirodi. Ljude možda i možete da prevarite, ali sebe ne možete. Iskušenje ogoljuje našu prirodu i jasno nam pokazuju kakvi smo.
Nismo baš srećni zbog toga, ali eto, Jakov kaže da bismo trebali biti. Jer ako smo spremni da se suočimo s tim onda nešto može i da se promeni, a ako ne onda sami sebe obanjujemo i zavaravamo.
 
Jedan banalni primer iskušenja, kome su skoro svi skloni: ako se naš odnos prema ljudima koji su bogati, razlikuje od odnose prema ljudima koji su siromašni zar to nije pokazatelj da naš unutrašnji čovek ozbiljno greši i da naš karakter nije duhovno promenjen. Ili …
Ako se pred svetom pretvaramo da smo dobri, a u suštini preziremo ono što radimo ili radimo nešto zato što mislimo ili nas je neko naučio da tako treba, a u stvari nikad se u to nismo sasvim upustili niti volimo to što radimo, zar nismo “podeljene duše i nepostojani u delu”?
Drugim rečima, ako ne koristimo medicinu koju prepisujemo drugima, zar nismo licemerni? Zar to onda nije greh?
 
Umemo mi to da sakrijemo i činimo nam se da niko za to ne zna, ali srce zna i Bog zna.
 
Mi smo u HŽ sarađivali sa jednom profesorkom koja je našim romskim asistentima držala predavanja o predrasudama. Njena predavanja su bila odlična, teorija super, i bila je veoma uverljiva sve dok je jedan od naših polaznika nije postavio pitanje, da li bi se ona složila s tim da se njena kćer uda za Roma. I tu je došlo do kratkog spoja, od svih iskušenja u radu sa Romima ovo je prevazišlo njene snage. Njen odgovor je bio: “naravno da ne” - i počela je da nabraja desetak razloga zašto to ne bi bilo dobro i zašto ona to ne odobrava.
 
Dakle, iskušenja imaju tu moć da pokažu našu pravu prirodu, i nama hrišćanima je to samo na korist, jer možemo svoju pažnju da usmerimo na to da tu prirodu ispravljamo i korigujemo u skladu sa Božjim standardima.
 
Znam da neki koriste metode za koje su ubeđeni da su poprilično efikasne - ono što te može dovesti u iskušenje, to izbegavaš. Ako imaš problem sa alkoholom nikad ne piješ (čak ni vino za Gospodnju večeru), ako imaš problem sa novcem ne prihvataš da budeš zadužen za njega. Mladima se obično savetuje da nikad ne ostaju sami kako ih iskušenja ne bi ponela, itd.
Znači izbegavamo, ne diramo, ne kušamo, ne gledamo … ono što može da nas dovede do toga da podlegnemo iskušenje i da zgrešimo.
Ali, da li je to rešenje!? Nije sasvim! To je samo naš ljudski način pokušaja rešavanja stvari.
Uveren sam da raspaljena požuda - kakva god Zabrana da se postavi pred nju, uvek može da nađe način, a onda i opravdanje za popuštanje iskušenju.  
Osim toga, siguran sam da će vas, ako izbegnete neka iskušenja, na drugom mestu sačekati druga. Kao što je Jakov pomenuo, lista je dugačka i maštovita.
I ne zavaravajte se - ne postoji iskušenje za koje možete da kažete da ste imuni na njega. Čovekova grešna priroda je toliko slaba da je, bez pomoći, nemoćna da se odupre bilo kom iskušenju koje se pojavi u životu.
Zato je svaki oprez hvale vredan, ali nije odlučujući.
 
Šta je onda rešenje?
Rešenje je: “Nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.” Rimljanima 12:2
Dakle, potrebno je da budemo mudri u našim životima. Da se ne borimo protiv iskušenja zabranama nego da koristimo ono što nam je Bog dao da bismo se izborili sa takvim problemima.
 
Dakle, svakome treba mudrost.
Mudrost nam pomaže da sagledavamo stvari u njihovom pravom svetlu i prirodi. Mudrost je ta koja nas uvodi u uspešan, plodonosan i bogat život.
Veoma važno je da naglasim da govorim o mudrosti koja dolazi odozgo, od Boga, a ne o mudrosti ovoga sveta.
 
Pošto u osnovi, mudrost znači razumevanje, razboritost da vidimo stvari, događaje, zakonitosti, veze … njihovu pravu prirodu, onda je jasno zašto je mudrost odozgo bolja od svetovne mudrosti.
Naime, mudrost odozgo sagledava sve ovo nabrojano iz mnogo šire i dublje perspektive nego svetovna mudrost, koja je ograničena ljudskim umom, kapacitetom, fizikom, biologijom, vremenom itd. Vidite, moramo da budemo iskreni - ljudska mudrost, pa i najvećih umova čovečanstva, veoma je skučena.
Međutim mudrost odozgo je neograničena kao što je Bog neograničen.
 
Svi znamo priču o Solomonu koji se molio za mudrost i znanje i vidimo Božji odgovor “Daću ti to što si tražio. Daću ti mudrosti i razboritosti kakve nije imao niko pre tebe i neće imati niko posle tebe.” 1. Carevima 3:12
 
Mudrost koja dolazi odozgo omogućava nam da razumemo stvari onako kako ih Bog vidi, kao što kaže apostol Pavle “da razaberete šta je volja Božja”.
Razabiranje ili razumevanje onoga šta je Božja volja, uzdiže nas iznad naših problema i omogućava nam da sve stvari, pa i sami sebe, vidimo u drugačijoj perspektivi, i dođemo do razumevanja iskušenja i nevolja koja mogu da nas zadese u životu.
 
Kao što smo ovde pročitali Bog je uvek spreman da pomogne i to rado čini bez osuđivanja.
Čak i ako sami sebe osuđujemo, Bog to neće činiti. Njegovo razumevanje naših problema prevazilazi naše razumevanje naših problema. On zna kako smo sazdani, zna naš početak i kraj, uslove u kojima živimo, posao kojim se bavimo … Zna i darove koje smo dobili. On nas poznaje bolje nego što mi poznajemo sebe.
On dozvoljava da budemo pod udarom iskušenja, On ih ne sklanja od nas - On nas uči, pomaže, osnažuje, vodi, upućuje, kako da se izborimo sa time.
Zato i kažemo i molimo - ne za manji teret, nego za više snage! To je mudrost kojoj nas uči Bog.
 
Siguran sam da ste primetili kako je Bog ovim lekcijama učio neke od velikih Božjih ljudi - Jakova, Mojsija, Jova, Iliju, Pavla …
 
Svi mi osećamo potrebu za za takvom mudrošću: pastori, propovednici, crkvene vođe, biblijski učitelji, dušebrižnici, roditelji, supružnici, svi hrišćani. I zato svako od nas treba da stane pred Boga i zatraži pomoć, i da se suoči sa Božjim rešenjima.
 
Nemojte da sumnjate da Bog ima rešenja. Uvek ima, ali sumnja zamagljuje i utišava Božji odgovor, izaziva nepoverenje i strah, oduzima snagu i tera nas da se vrtimo u krug do iznemoglosti.
Najbolji primer za to je Jevrejski narod koji je izveden iz Egipta i posle dvadeset godina doveden do obećane zemlje. Da li su ušli - ne! Zašto - jer su posumnjali, kao da je od njih zavisilo što su i dotle došli. Zbog sumnje i straha nisu hteli da saslušaju Haleva i Isusa Navina koji su bili ubeđeni da će im Bog predati zemlju. Nisu videli nikakve rešenje. Nisu bili mudri, nisu razaznali šta je Božja volja.
Zatim su lutali još dvadeset godina.
 
Isto je i sa našim iskušenjima. Lakše je predati im se, nego upustiti se u proces promene, koji često podrazumeva i borbe i žrtve. Znam neke hrišćane koji su bili u velikim problemima kao što je gubitak posla, koji su bili očajni. Do te mere da su bili spremni na greh, pre nego da se pokore Bogu. Ali Bog je imao rešenje koje je bilo mnogo bolje i sigurnije od posla koji su izgubili.
Viditite, na pitanja kao što su - šta ću ja sad, gde ću sad, kako ću dalje, s kim ću … Bog ima odgovor. Iskušenje nije tu zbog toga da bismo mi reševali probleme, nego da naučimo da problem predamo Gospodu.
 
Kad smo suočeni sa iskušenjima, treba da koristimo svaku pomoć koju nam je Bog stavio na raspolaganje:
- čitajući Bibliju. Solomonova knjiga Poslovica 1:1-3 počinje ovako: “Poslovice Solomona sina Davidovog, cara Izraela: da se postignu mudrost i stega, da se shvate umne reči, da se prihvati stega razboritog života, da bi se činilo šta je pravo, pravedno i čestito”
Apostol Pave piše u 2. Timoteju 3:15 “… znaš Sveta pisma, koja mogu da te učine mudrim za spasenje …”
- slušajući one koji su mudri u Božjim očima. Poslovice 10:31 “Pravednikova usta govore mudrost.”
- učeći iz sopstvenog iskustva, ako se trudimo da živimo u skladu sa Božjom voljom.
 
Ipak, iznad svega toga je onaj živi i direktni odnos sa Bogom koji se ostvaruje u molitvi, u razgovoru s Njim.
 
Bog je uvek dosledan svojoj prirodi. On se ne menja, Njegova slava ne tamni, a milost je uvek dobra i blaga. On nas nikad neće prepustiti iskušenjima više nego što možemo podneti.
Od njega dolazi samo dobro. Ako nije dobro, nije od Njega.
On je izvor svih darova koje smo dobili, i naravno najvećeg dara - to je naše spasenje.
Božja je volja da postanemo nova stvorenja u Hristu, koja žive da izvršuju Njegovu volju i proslavljaju Njegovo ime.
Kao što je i zapisao Jakov u 18. stihu: “On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovog stvorenja.”
 
Ako želim da budem jedan od Božjih „prvina“, moram da se naučim ličnoj odgovornosti. Moram da se naučim da se klonim iskušenja. Moram da naučim da ne gajim neprikladne želje. Kao što sam pomenuo na početku, ne da se okujem zabranama, nego da se oslobodim učenjem istine. Treba da učinim sve ono što je do mene koristeći ono što mi je Bog dao - razum, snagu, duh.
 
Ali mnogo je važnije da se, poučen Božjom mudrošću, naučim da priznam svoj greh, da priznam da sam slab i da se vratim Gospodu kada se spotaknem i padnem.
 
Moji slabašni, ali istrajni, napori biće nagrađeni Božjim delovanjem koje će mi obezbediti pobede nad iskušenjima koja me snalaze u životu.
 
I čemu sve to?
Vratite se na početne stihove, tačnije na 4. stih - “istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostaka.”
 
Amin!

ŽIVOT PO DUHU

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 11. avgusta 2024.)

 “Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha robovanja, pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: »Aba, Oče!” Sâm Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa, ako smo deca, onda smo i naslednici – naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo, da bismo imali udela u njegovoj slavi.” Rimljanima 8:14-17

A ovo poglavlje poslanice Rimljanima započinje izvanrednom objavom slobode “Zato sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu.” (1. stih)

Nema osude! Gotovo je! Greh, smrt, slabost ljudske prirode, sve ono što nas ponekad tako

unsepokojava jer bismo želeli da budemo bolji nego što jesmo, a nikako ne uspevamo.

Svako od nas je sigurno osetio frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo.

Svakome od nas je slabost ljudske prirode više nego dobro poznata. Ta slabost zbog koje nam dolaze misli: Ništa ne valjam! Kako Bog može uopšte da mi oprosti! Ne mogu sebi ovo da oprostim.

… I sad odjednom ovo - nema osude.

Nijedna glava u Bibliji, ništa što čovek može da smisli ne može da izrazi radost i nadu života u Hristu nego što to nalazimo ovde u 8. glavi poslanice Rimljanima.

Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio pod nadahnućem Svetog Duha da bi savršeno jasno opisao tu slobodu, taj novi život koji donosi prisustvo Duha Svetoga u našim životima.

Vi znate ko je Sveti Duh. On je osoba Svetog Trojstva, On je Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju životnu prisutnost, spoznaju Isusa Hrista, Reč u punom sjaju.

Kada postanemo svesni Njegove prisutnosti počinjemo da živimo novim životom - i to obično zovemo — život u Duhu.

Šta se to dešava sa nama kada živimo po Duhu: - nema osude (8:1). 

Ovda nalazimo dve važne poruke.

Pre svega, u Hristu smo opravdani i protiv nas se, u odnosu na Zakon, ne mogu iznositi nikakve optužbe.

Ništa manje važna je činjenica da, čak i greh koji ako počinimo i za koji se pokajemo, ne možemo biti osuđeni. Taj greh nam je oprošten, tj. opravdani smo krvlju Isusa Hrista. (Jevrejima 10:19 i 1. Jovanova 1:7) (Priča o Luteru i đavolu).

- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i cilju u skladu sa Božjom voljom

- vaskrsenje (11)

I to je tek početak.

Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna. Delo Duha je pre unutrašnje nego

spoljašnje prirode.

Život u Duhu podrazumeva pre svega unutrašnjeg čoveka, na onom iskonskom nivou, a tek onda vanjske vidljive postupke.

Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom.

Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život.

Duh je garancija dolaska obećane budućnosti.

I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.

Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.

Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.

Naš život je sada usmeren ka Bogu.

Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih).

Svekoliko usmerenje našeg života postaje drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti.

Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je životni stav koji vodi u život i mir (6. stih).

Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih) — mi smo već sada povezani sa Izvorom Života koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).

U našem telesnom životu koji je podložan grehu i smrti zakon je izvan, i on osuđuje.

U sistemu života u Duhu, Božji Duh nas oslobađa od osude i tereta greha i smrti i usmerava naš život na potpuno saglasnje sa Božjom voljom, jer nema sumnje će nas Duh usmeravati u saglasnosti s Božjom voljom.

Pošto je Zakon svet, pravedan i dobar, i bez ikakve sumnje beskompromisan po pitanju osude greha, jasno je da će nas Duh voditi i pomagati nam da se rešavamo telesnih dela (8:13,14).

Dakle, kad Sveti Duh usmerava naš život, mi ne živimo tako da samo vanjštimo pkazujemo da

poštujemo Zakon. Ne! Duh nas vodi da živimo po suštini Zakona, a to je ljubav.

Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?

I da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, jer je taj dug plaćen.

Ipak, Hristovo “Idi i ne greši više!” govori o tome da moramo i dalje da imamo na umu da ono što je Bog označio kao greh i dalje ostaje greh i oni koji to čine i pored objave Duha, ostaju i dalje u grehu ako se ne povinuju Duhovnom vodstvu.

Obratimo pažnju sad na izraz “Zato sada nema osude za ONE koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.

Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i nejevreje.

Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece bez obzira odakle potičemo - od Jevreja ili nejevreja, Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).

Vrlo je važno naglasiti da su svi ljudi Božiija stvorenja, ali nisu svi Božija deca. Samo oni koji su zapečaćeni Duhom Svetim mogu da se nazivaju tako.

To je tek poseban status i posebna blagodat. Šta to znači za nas?

- Božja deca imaju privilegiju da Boga, Gospodara svemira, mogu oslovljavati sa “Ava, Oče”.

Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.

Isus, kada se u Getsemanskom vrtu molio Bogu da ga mimoiđe čaša koju je uskoro trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz “ava” (Marko 14:36). Taj izraz možemo i mi da koristimo kad se obraćamo našem Bogu.

- To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i sa Hristom, a to nas dovodi u povlašćeni položaj.

On nas zapečaćuje i prepoznaje kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da ćemo uživati u Božjim blagoslovima, da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi ali i da ćemo stradati s Hristom.

U savremenom hrišćanstvu postoje mnogi propovednici koji propovedaju najčešće ovo prvo, ponekad ono druga ali skoro nikad ono treće.

Istina je da smo naslednici svega šta tome nasledstvu i pripada.

Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.

Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja

Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo života Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika.

Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju, ona je obasjana nadom u buduću slavu. “Smatram, naime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).

Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Patnja nije nikakav dokaz da je neko hrišćanin. Patnja ne opravdava čoveka, niti Bog zaboravlja na greh onoga koji strada ili pati. Ne mogu se usmerenom patnjom, stradanjem, “podvižništvom” kako to nazivaju pravoslavni teolozi postići opravdanje pred Bogom.

Ovo pominjem zbog toga što često čujete da ljudi misle ako je neko patio da je opravdan pred

Bogom. Nemojte se zavaravati.

Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.

Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta dobijaju sasvim nove obrise. Besmisleni očaj i patnja, pretvaraju se u porođajne bolove, a besmisao dobija svoje obećanje radosti.

To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje ima novo značenje. Znamo da putujemo ka nagradi koja će prevazići i onaj najnesnosniji bol.

Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali daje smisao njegovo značenju.

Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.

Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta.

To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za sve što je stvoreno - za životnu sredinu, npr. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?

Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.

Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike

stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo lako ili skoro nikako

odgovoriti.

Izgleda da, što su naši odgovori rečitiji, to deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom koji nemaju vezu sa Bogom.

Jedan savet. Ne pokušavajte da relativizujete bol ili da ga objašnjavate. To je isto kao da ženi u porođajnim bolovima saopštavati da je to normalno, da će to proći, da će se posle radovati … kad ona stvarno pati zbog bolova!

Stradanje je nešto stvarno, bolno, i u ovom grešnom svetu vrlo neravnomerno i poprilično nasumično raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze.

Ipak, mi znamo kakav će biti kraj svega što je stvoreno, kakav je kraj određen za one koji veruju. To obećanje nam, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje obećanje i izgledne šanse za budućnost. Ta spoznaja nam pomaže da izdržimo pod opterećenjem i gledamo unapred sa nadom i verom, pouzdajući se u Boga.

Obećanje o pomoći u molitvi Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.

Koliko često ste bili u situaciji u kojoj jednostavno niste znali za šta treba moliti? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On bdi nad našim molitvama, ispituje naš um i naša srca, gleda na ono šta bismo iskali od njega kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.

Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio. On je tu da organizuje naše misli i osećanja i da ih postavi kao nešto smisleno pred Bogom.

Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro I zato, uz pomoć Duha, “sve ide na dobro”, onih koji ga ljube.

Bez obzira na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.

Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo, bez obzira kakvo to stradanje bilo. On sâm je podneo stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, pa sedi sa strane i gleda šta se sa nama dešava, nego radi za naše dobro.

Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav upravo zbog svega što sam rekao, i zbog toga što Bog aktivno, Duhom Svetim, vodi naš život, ovde, od 31. do 39. stiha, nalazimo najznačajnije i najlepše obećanja.

Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. 

Ti stihovi su kao neko umetničko delo. U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.

Još je Isaija 50:7-9 prorokovao: “Gospod Jahve mi pomaže - neću biti izvrgnut sramoti. Zato lice otvrdnuh kao kremen, i znam da neću biti postiđen. Blizu je onaj koji me opravdava. Ko će da me optuži? Suočimo se! Ko je moj tužitelj? Neka mi priđe! Evo Gospod Jahve mi pomaže - ko će da me osudi? Svi oni će otrcati kao odeća, moljac će ih izjesti.”

Suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni , ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu

(stihovi 37-39).

BOG JE SVETLOST I NJEMU NEMA NIKAKVE TAME

 (Protestantska evađeoska crkva Beograd, nedelja 15. septembar 2024.)

1. Jovanova 1:5-7.
„A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.“
Kad počnete da čitate ovu prvu poslanicu koju je apostol Jovan napisao vidite njegovu zabrinutost za crkvu i život vernika, koji su bili izloženi stalnim napadima, progonima, ali iznad svega bili su pod pritiskom lažnih učenja koja su, nekad u veoma suptilnim formama, pokušala da se probiju u crkvu. Ta situacija se ni do dana današnjeg nije promenila. Svet i zlo, neprestano traže pukotine kroz koje bi prodrle u Hristovu crkvu.
Zbog toga je od životne važnosti da svaki pripadnik crkve bude budan i oprezan i spreman da se suoči sa ovim opasnostima, i da svoj odnos sa Bogom preispitaju i srcem i duhom i umom.
Kao i sve ostalo u životu i tako i ta preispitvanja na kraju moraju da rezultiraju odlukama koji nas ili ostavljaju na Božijem putu i obezbeđuju nam puninu i obilje života koja je u Gospodu našem, Isusu Hristu, ili ćemo se izgubiti u mraku ovoga sveta.
Jovan je svedok iz prve ruke koji može da nam svedoči o tome kakav naš život može da bude.
Naravno Duh Sveti koja nam je dat, pomaže nam da razumemo svedočanstva i važnost da sledimo ono što nam on, a i drugi, svedoče.
Ovo je primer i za nas danas kad svedočimo za našu veru - nema potrebe da se dovijamo za ono šta ćemo reći, ni da se bavimo teškim teologijama, nego prenesimo svoje lično svedočanstvo o onome šta je Bog uradio za nas.  
Nakon objave o Bogu i večnom životu, Jovan nastavlja tako što nam prenosi poruku koja je u osnovi uverenje da na svetu ne postoji ništa kao što je Bog. I ništa ne može da ispuni naše potrebe kao što to Bog može. U suštini Bog je svetlost bez ijedne mrlje, a sve ostalo je mrak, i ova poruka je, u stvari, poziv da napravimo mudar izbor u našem životu.
Bog nas je obdario razumom da možemo da pravimo izbore. Podario nam je razum kojim svakodnevno, svesno ili nesvesno, na osnovu ličnog iskustva ili oslanjajući se na izjave verodostojnih svedoka ili oboje, donosimo odluke vezane za naš život, pristup životu, odnos prema drugima itd. 
Često krivimo druge za stanje u kom se nalazimo, a koji su posledica naših izbora.
- deca kažu, nastavnik me ne voli;
- mladi kažu stariji nas ne razumeju;
- stariji kažu, ova deca su nemoguća;
- oni još stariji kažu, u naše vreme nije tako bilo …
Svi su pomalo u pravu, ali je istina ipak malo drugačija. Najveći deo krivice je ipak na nama jer nismo uradili što je bilo potrebno, kad je bilo potrebno; doneli smo neke pogrešne odluke, vodeći se razlozima koji se ne mogu opravdati, itd.
Naravno, sad tražim krivca za to, koji nije JA.
Posebno se situacija iskomplikuje kad u tu priču upletemo Boga. Sećate se one priče sa početka Biblije kad su Adam i Eva zgrešili - i, ko je bio kriv
Adam - žena koju si mi ti dao.
Eva - zmija me nagovorila.
Zmija … ona je samo prolazila tuda i gledala svoja posla.
Posledice su bile teške, i neke snosimo svi i dan danas.
 
Iz ovog primera učimo veoma važnu lekciju, a ta je da nam naši, a ne tuđi, izbori i odluke određuju pravac, stil, brzinu i način na koji ćemo živeti. Naravno to znači da ćemo se i suočavati sa posledicama tih izbora i odluka - dobrim i lošim.
 
Istina, mnogo bi jednostavnije bilo kad bismo imali nekoga koga bismo okrivili za sve greške koje smo napravali, a sebi da pripisujemo samo ono što je dobro i uspešno. Ali nema nikoga, sami smo ovde unutra. Istina, zli se iskreno trudi da nas pogura u pogrešnom pravcu (zamislite nije odustao sve ovo vreme), ali Pismo nam kaže: “usprotivite se đavolu i pobeći će od nas.”
 
Hvala Bogu mi hrišćani jedno sigurno znamo. Koliko god se zli trudio da nas povede pogrešnim putem, Bog se još više trudi da nam pomogne da izaberemo dobre stvari i pravi put.
 
Ako razumemo suptilnu poruku koju nam Jovan ovde šalje, videćemo da sve izbore i odluke koje donosimo svakodnevno, kratkoročno ili dugoročno, možemo da svedemo u dve opcije - ili biramo da živimo u svetlost, dakle po Božijim pravilima ili biramo da živimo u mraku, po pravilima onog drugog.
 
Na nama je šta ćemo izabrati. Zahvaljujući Svetom Duhu, kog nam je Isus poslao da nas čuva i uči, možemo sasvim jasno da razumemo da, ako želimo da živimo u blagodati, uspešno, plodonosno, zaklonjeno, ako želimo da osetimo izobilje života, jer Isus kaže “Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.” (Jovan 10:10). treba da izaberemo da živimo u svetlosti.
 
Ponekad ljudi mogu da budu zavedeni pa im se čini da mogu da žive u polumraku. Znate ono, nije sasvim mrak, ali nije ni svetlo.
Ima tu ono tako često pitanje - šta ima loše u tome? To je pitanje iz mraka, samo da znate! Naš stav da pitamo šta ima lošeg u nečem je potpuno pogrešan. Apostol Pavle piše Rrimljanima 12:2: “I nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božija volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.”
 
Ili onaj interesantan stav - biramo manje zlo. Znate, zlo je uvek zlo čak i ako ga ima malo.
 
Filozofija ovog sveta vam kaže da je to moguće, pogrešno razumevajući suštinu života koji Bog daje onima koji veruju.
Međutim istina Setog Pisma vam kaže da je Bog svetlost i da i njemu nema mraka ili drugim rečima Bog je dobar i u njemu nema nimalo zla.
 
Može li iko da živi tako da nikad nije u senci ili da ne zaluta u mrak? Na žalost odgovor je ne! Nema takvoga. Jedini koji je takav bio umro je za naše grehe, vaskrsao je i vazneo se na nebo.
Svi mi ostali smo u tužnoj situaciji da niko od nas ne može da živi tako da je njegov život potpuno čist.
Pa kako ćemo onad živeti u svetlosti, i to u Božjoj svetlosti?
 
Da počne od najbanalnijeg - ne možete ptici da zabranite da leti iznad vaše glave, ne možete čak ni da joj zabranite da vam sleti na glavu, ali možete da je oterate i možete da je onemogućite da napravi gnezdo na vašoj glavi.
Ne možete kiši da zabranite da pada, ali možete napraviti nastrešnicu ispod koje nećete pokisnuti.
Ipak, najlepša je pouka koju nam je Isus dao - izaberi da temelj tvoje kuće bude na steni, a ne na pesku.
 
E o toj odluci, izboru, težnji - kako god želite to da nazovete Jovan ovde govori. Njegove reči, koje je ovde napisao, istinsko su i ubedljivo obrazloženje, zašto je važno da se odlučimo da živimo u svetlosti, a ne u tami i šta mi možemo da uradimo po tom pitanju.
Preispitajmo ponovo svoj život, preispitujmo ga svaki dan i posvećujmo se za život u svetlosti jer to je jedini pun i lep život, dostojan onoga ko je postao dete Božje.  
 
Karakter života u svetlosti (1. Jovanova 1:5)
 
Razmišljajte o ovome, neprestano - “Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame.” (1:5).
 
Kada razmišljemo o tome, do kakvog zaključka dolazimo - kakva je to svetlost i kakva je to tama koja se ovde pominje?
Gledajući iz Božje perspektive, tome nas uči i u to vodi Sveti Duh - svetlost Božja predstavlja Njegovu svetost i Njegovu istinitost, a iz toga sledi njegov karakter - pravedan, čist, svet i pouzdan. Taj karakter mi možemo da osetimo u našem životu, kad prihvatimo Njegovu svetlost.
 
- pravednost- svet sprovodi svoju pravdu, a ona je često nepravedna i surova.
Zato nam treba, ne ljudska, nego Božanska, vanvremenska pravednost, ona koja nas procenjuje do srži. U toj pravednosti Bog nas vidi kakvi jesmo. On nas ne gleda onako kako mi sebe vidimo, ili onako kakvi smo ispali posle svega onoga što je greh učinio sa nama, ili onako kako nas svet gleda. Božja pravednost nas vidi u našoj suštini, on vidi česticu života koju je On sam usadio u nas. To je pravda koja nam sudi, milostivo gledajući na zrnce vere koje u nama, ne da bi nas satrla nego da bi nas oživela i postavila pred sebe čiste i pravedne.
 
- čistota, počev od najednostavnijih čistih odnosa, istine, bez skrivenih motiva, laži, prevare, zakulisnih radnji … sa Bogom uvek znate na čemu ste
 
- svetost, ne savršenstvo nego svetost, odvojenost od prljavštine ovog sveta, mir sa Bogom, čista savest, …
 
- pouzdanost, svi toliko žudimo da imamo nešto ili nekoga na šta sasvim sigurno možemo da se oslonimo, da budemo sigurni da nećemo biti izigrani, prevareni, ismejani, … ali, kao što znamo i što se tiče ljudi, “Svi su zastranili, svi se zajedno pokvarili. Nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga.” čitamo u Psalmu 14:3
Ali ne i Bog, on nas nikad neće izneveriti, na njega se uvek možemo osloniti. Zato Isija 50:10 i kaže: “Neka se onaj ko hoda u tami, ko nema svetlosti, pouzda u ime Gospodnje i osloni se na svoga Boga.”
 
To je ono, čisto i jasno Božje svetlo koje se nigde drugde ne možemo naći. Koliko god da su ljudi dobri, koliko god se čini da je svetlost ovog sveta dobra, ona na kraju, ipak, izda, prevari, potamni.
Ali, Bog … On je živa svetlost. On je graditelj svetlosti u nama, On svojom mudrošću i silom, dobrotom i ljubavlju koju ima za nas, stoji iza toga.
 
Nasuprot tome je tama, a tama donosi zlo, prevaru i smrt. Pogledajte na svet oko sebe. Ne morate daleko da idete i dugo da čekate da shvatite da svet ne živi u svetlosti, nego u mraku.
I mrak je sve gušći i opasnost sve veća. Najgore od svega je činjenica da ljudi sve više tonu u mrak, a pretvaraju se, pa čak i veruju, da je to božje svetlo. Veruju da je razuzdana sloboda, oslobođena odgovornosti i definisana ljudskom mudrošću i željama, pravo svetlo u kojem treba da žive.
Međutim, realnost te slobode su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenja, razdori, strančarenja, zavist, opijanje, bančenje, rasizam, nacionalizam, fašizam, … sve su to plodovi koje rađaju oni koji se pozivaju na svetlost, od čoveka osmišljene, slobode. Ali, nema slobode u mraku!
 
Znate, kakvo god imali mišljenje generalno o ljudima, ljudi nisu glupi i sasvim okoreli u zlu, bez obzira koliko ih đavo pritiska. Doduše neki su baš okoreli, ali za mnoge još ima nade. I upravo takvima ne prija ta stalna presija, nespokojstvo, nesigurnost, neizvesnost, stalna pretnja sve većim zlom. Upravo zbog toga svega zla, takvi ljudi su u očajničkom traganju za nekim svetlom, svetlom na kraju tunela. Čak su i komunisti bili svesni mraka ovoga sveta, pa su pevali onu pesmu - u tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka. Ali pokazalo se da to nije ta svetlost koja može razbiti mrak nego da doprinosi još većem zamračenju.  
 
Mrak ovog sveta, jedino može da razbije, i jedina je nada i jedino rešenje, Božja svetlost.
Iskreno, možete vi tražiti i neku drugu svetlost, ako mislite da će to biti bolje za vas, ali do sad se ni jedna od tih svetlosti nije pokazala ni približno onoj kojom obasjava sam Bog?
 
Zašto bismo, prihvatali neke zamene i veštačka osvetlenja, umesto da svoje živote osvetlimo ovim što je najbolje?
Neke stvari jednostavno ne mogu da budu bolje nego što jesu. Jednostavno, ne postoji ništa bolje od Boga. Je li tako?
Može li se naći nešto bolje od onoga što daje Bog?
 
Pa, ja znam odgovor na ovo pitanje, ali vi morate da nađete svoj odgovor!
 
Život u Božjoj svetlosti počinje tako što se predajemo njegovoj volji tako što smo poslušni poruci evanđelja koja nam je predata. Nastavljamo tako što hodamo po objavljenom putu koji je osvetljen negovom svetlošću. Kao što psalmista 119:105 kaže “Tvoja reč je lampa mojim stopama, i svetlost mome putu.”
 
I, kao što čitamo u 6. stihu, ili smo s njim ili smo u mraku tj. lažemo i ne živimo u skladu sa istinom.
 
Plod hodanja u svetlosti, kao što čitamo u 7. stihu su:
- zajednica jedan s drugim, i
- očišćenje od svakog greha krvlju Isusa Hrista
 
Ne samo da nas hod u Božjoj svetlosti spasava od mraka ovog sveta, nego nas uvodu u svetlost života u Božijem Carstvu.
Govoreći o Božijem carstvu Isus je rekao: “Ljudi neće moći da kažu: Evo ga ovde! Ili Eno ga onde!, jer Božije carstvo je u vama.” Luka 17:21
 
Iako, dakle, očekujemo dolazak Hristov i uspostavljanje sveopšteg Božjeg Carstva, Sveti Duh nas je već sada prosvetlio spoznajom da smo stanovnici carstva Božijeg.
To znači da ne pripadamo ovom svetu, nego smo ovde samo došljaci i prolaznici, a pripadamo Njegovom carstvu, u kome nam je Bog dao sugrađane, opravdane, očišćene, nadahnute i obogaćene kao što smo i mi. Postavio nas je da imamo zajedništvo jedni sa drugima, da budemo deca nebeskog Oca koja žive na zemlji.
Ali, sem toga, imamo i zajedništvo sa nebeskim društvom.
 
Život u svetu, u mraku, da tako kažem često rezultira velikom usamljenošću, izolovanošću, otuđenjem, prosto strahom da nekome pokloniš poverenje. Zar ne!
Ali ne i ovde. Nasuprot svetu,hodanje u svetlosti omogućava zajednicu jedni sa drugima. Jednu posebnu vrstu zajedništva koje nigde drugde i ni sa kim ne možete da pronađete. Veoma je važno da razumemo i prihvatimo. Siguran sam da ste to i iskusili.
Verujem da u svetu imate prijatelja koji nisu hrišćani. I treba da ih imate nije to ništa loše. I oni vam često baš posluže u životu, prekrate vreme, pomognu, podrže, pozajme, … i ponekad čovek pomisli, pa ovi su bolji nego oni moji u crkvi. Da?
 
Ipak, uveravam vas, da vas niko od tih, koliko god da su dobri, ne mogu razumeti i biti bolji nego što su oni koje nam je Bog dao. Niko od onih napolju ne mogu da razumeju našu veru, našu odanost Bogu, našu istrajnost i pouzdanje u Boga.
Imaju raznorazna imena za nas, zar ne? Čak i najbolji prijatelji.
 
I nije to ništa čudno. Isus kaže da oni ne mogu da razumeju nas zato što nemaju Duha Svetog, jer je On poslat nama. Tako Isus kaže da će nam poslati  “… Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama!” Jovan 14:17
 
Dakle, što se tiče vere i duhovnog života niko ne može da nas razume bolje nego onaj koji sedi pored nas.
Bog je osmislio takvo zajedništvo, u kojem smo povezani ka udovi jednog tela, da bi smo svi zajedno napredovali u veru, da  jačamo jedni druge, da se podstičemo na dobro, da tešimo, hrabrimo, nosimo, lečimo, zastupamo jedni druge, dok Isus ponovo ne dođe.
 
I najvažnije od svega. Dok živimo u svetlosti blagosloveni smo svakodnevnim očišćenjem od greha Isusovom krvlju.
Kao što sam rekao na početku, još uvek grešimo, ali ne živimo u grehu, zato što smo svoju građevinu izgradili na čvrstom temelju, a Bog nam daje razum i snagu da oteramo ptice koji bi htele da se ugnezde u krovu naše kuće.
 
Hodanje u svetlosti u stvari predstavlja svakodnevno doživljavanje Isusa Hrista, shvatanje realnosti njegove žrtve i potrebu za svakodnevnim pokajanje za grehe koji ulaze u naš život.
Ono nam obezbeđuje sigurnost i stalno oproštenje.
 
Hrišćani imaju tendenciju da idu u jednu od dve krajnosti u pogledu greha. Ili postajemo obeshrabreni zbog toga ili nezainteresovani za to. Obeshrabrenje nastupa kada vidimo da gubimo bitku sa grehom; nezainteresovanost dolazi kada smo toliko uvereni u svoju pobedu nad grehom da tome ne pridajemo odgovarajuću pažnju. Oba gledišta su nebiblijska. Bog želi da budemo uvereni u našu pobedu u Hristu, ali takođe želi da budemo svesni svoje grešnosti i potrebe za Njegovom svakodnevnom blagodati.
Nučite ovaj stih napamet, i utisnite ga u srce.
Jedno je znati stih napamet, a sasvim drugo uzeti stih k srcu.
Pouzdanje koje pominje zasniva se na prihvatanju Božje milosti koja deluje u našem životu. Živite u svetlosti i oslonite se na Njegovu milost — i možete sa poverenjem gledati ka nebu.

Isus, svetlost sveta, poziva nas da živimo u svetlosti. Lepo je hodati u svetlosti sa Isusom, a i sigurno!

U 2. Carevima 6. Jelisej se našao okružen sirijskim vojnicima koji su želeli da mu oduzmu život. Ugledavši vojnike, sluga je bio u panici: „Avaj, gospodaru! Šta da radimo?" Jelisej se smireno pomolio, možda neobično. Nije se molio za spasenje, ni da ga Bog zaštiti, ni da pobedi vojnike, nego: „Gospode, otvori mu oči da vidi.” 
Bila je to čudna molitva jer je sluga upravo pokazao svoju sposobnost da vidi. On je bio taj koji je prijavio vojnike Jeliseju. Jelisije je molio jer je znao da njegov sluga vidi samo probleme, a ne njegove moći: trebalo je da mu se otvore oči da bi mogao da vidi Božju vojsku i silu.
Ovo je veoma često i naš neuspeh. Jasno vidimo svoje poteškoće, ali naša vizija božanske sile i svetlosti je zamagljena.

Otvorite oči za lepotu i moć života u Božanskoj svetlosti.

Amin!

BITI ISPUNJEN SVETIM DUHOM

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 16. jun 2024. godine) 

Efescima 5:15-21;
“Pazite, dakle, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli. Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja. I ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom. Jedan drugom govorite u psalmima, hvalospevima i duhovnim pesmama. Pevajte i pojte Gospodu u svom srcu i uvek za sve zahvaljujte Bogu i Ocu u ime našega Gospoda Isusa Hrista.
Potčinjavajte se jedan drugom u strahu pred Hristom.”
 
Danas želim da govorim o ispunjenosti Svetim Duhom i koliko je to važna tema za naš hrišćanski život.
Da, bez Duha Svetog u našem životu, njegovog vodstva, njegovog delovanja u nama ni jedna zajednica ne može da opstane.  
 
Svako od nas je odgovoran za to da li će živeti Duhom ispunjen život ili ne. Neodgovornost prema tome može da ima tragične posledice.
 
Ako naš život nije ispunjen Duhom Svetim, može da se desi da se obeshrabrite ili da postanete nestrpljivi i da počnete da vapite - šta se to dešava s nama, zašto nema proroštva u crkvi, zašto sve manji broj ljudi govori u jezicima, zašto nema tumača jezika, gde su čuda, gde su odgovori na molitve, gde su oni koji služe … zašto nema nikoga da nam kaže šta treba da radimo i šta nas čeka.
Zašto, o Duše Sveti, ne radiš svoj posao i ne daš nam toliko potrebne darove?
Kao da od darova zavisi da li će crkva biti, opstati i imati budućnost.
 
Ako naš život nije ispunjen Svetim Duhom možemo da budemo u zabludi i da poverujemo da je vreme o kojem čitamo u Pismu, kad su se čula proroštva i jezici, tumačenja i čudni znaci, prošlost. Kao da proroci nisu više potrebni crkvi, kao da Bog nema više šta da kaže i poruči svojoj crkvi i savremenim hrišćanima, osim onog zapisanog u Pismu.
Treba samo da čitamo, proučavamo, i to će biti dovoljno.  
Kao da je znanje ključ za sve. Znanje je važno, ali ni od njega ne zavisi naš duhovni život.
 
Ako naš život nije ispunjen Duhom Svetim može da nam se desiti da budemo zavedeni raznim “vukovima u jagnjećoj koži”, nadri hrišćanima, lažnim učiteljima, lažnim naukama, prevarantima, slatkorečivim lažljivcima koji nam češkaju uši … ili još gore samozvancima koji će smelo, bez ikakvog ustezanja, da vam kažu - ja imam Svetog Duha i ja znam šta govorim, i ja duhovno sagledavam sve stvari i bolje ti je da se uklopiš i ispraviš u skladu sa onim šta ja govorim, jer je to, što ti ja kažem, po Božjoj volji. Kao da imaju direktnu cev kroz koju, od Boga teče Božja voda na njihovu česmu. Oni će ti reći ko je ko, šta je šta, gde, kad, kako, zašto … Ti ništa ne treba da znaš ni da se u to petljaš oni će ti reći sve što ti treba.
 
E, pa da se ne bismo obeshrabrivali, da ne bismo bili u zabludi ili bili zavedeni, itekako nam je potrebno da se punimo Duhom, ali i da nam se Bog i dalje obraća preko Duha Svetog.
 
Čini mi se da nam je danas, više nego ikad potrebno duhovno prosvetljenje, tumačenje, objave, prekori, ohrabrenja, pouke…
 
Uostalom, nemoguće je obavljati ono najosnovije, a to je misija na koju smo poslani u ovaj svet da prenesemo Njegovu poruku svakom stvorenju ako nema tog Božjeg delovanja.
Kako bismo to činili ako nas u tome ne vodi Božji Duh?
 
Dakle, važno je da Duh proroštva bude podignut, da se jezici i čuda pokazuju, da darovi i službe budu neprestano aktivne.
 
Potebna nam je svaka Božja reč - i ona zapisana i ona objavljena kroz proroštva i ona iskazana kroz čudne jezike i mnoštvo jezika i tumačenja, ali i ona koja se pokazuje blagorodna i delotvorna kroz živote svakog čoveka u telu Hristovom.
Zbog toga su crkvi i dodeljeni darovi Duha. Neki će biti vidljivi, neki će biti senzacionalni, a neki će jednostavno biti jedva primetni ili čak i neprimetni - ali svi zajedno učestvuju u izgrađivanju Crkve.
 
Svako od nas treba da čezne za tim darovima koje Duh daje. Kao što Pavle piše u 1. Kor. 14 - “Težite za ljubavlju, čeznite za duhovnim darovima, naročito da prorokujete.”
U istoj poslanici 1.Kor 12 on nabraja koji su to darovi: - pre svega to je dar (koga često preskačemo pa čak i ne prepoznajemo) prepoznavanja i objavljivanja da je Isus Gospod. Vidite to što znamo da je Isus Gospod nije nešto do čega smo sami došli, to je dar koji svako prima od Duha Svetoga.
Tek nakon toga slede reči milosti, reči znanja, dar vere, dar lečenja, dar da se čine čuda, dar proroštva, razlikovanje duhova, čudni jezici, tumačenje jezika… i još mnogi koji ovde nisu nabrojani.  
A na kraju stih 12:11 kaže “I sve to čini isti Duh, koji svakome dodeljuje kako hoće.”
 
Dakle svako će imati neki dar i neku službu po suverenoj odluci Duha Svetog. Niti svi možemo, niti treba da imamo, isti dar; niti neko može, ni ne treba da ima, sve darove; niti svi možemo biti u istoj službi, niti neko može biti u svim službama. Zato svi u svemu učestvujemo.
 
Crkva ne može biti bez darova, ali može da se desi da nekih darova nema, da se ne manifestuju ili da su slabi.
To, koji će darovi biti, a koji neće, ne zavisi od nas. Svi darovi su u isključivoj “nadležnosti” Duha Svetoga i zavise od njegovog delovanja.
 
To je moguće zato što duhovni darovi nisu temelj uspešnosti crkve, niti su glavni pokretač niti znak duhovnog zdravlja crkve. Možda je čudno ovo da se kaže usred pentekostalne crkve, ali to je istina.
Temelj hrišćanske crkve, kako god ona bila mala ili velika su plodovi Duha. Oni su ogledalo njenog zdravlja, napredovanja, snage, sile, …
A plodovi duha nastaju delovanjem Duha u onima koji su ispunjeni Svetim Duhom.
 
Zato je ispunjavanje Duhom Svetim, praktično zapovest i nije opcionalno nego je obavezno za sve.
 
Vidite u Delima 6:3,5; 7:55. čitamo ono što je važno da znamo i da razumemo. Ovde nam Luka predstavlja sedmoricu ljudi za koje se znalo da su “puni Duha i mudrosti i vere”.
 
Crkva se uvek oslanjala na one koji su puni Duha, i uvek je uspevala da ih prepozna. Delovanje Duha Svetog ne može se sakriti.
Da li mi danas možemo da prepoznamo one koji su takvi? Umemo li to ili je nešto zamaglilo naše duhovne oči? Ili mislite da među nama nema takvih?
Može da se desi, da ne možemo da prepoznamo takve ako naš život nije sasvim pod kontrolom i vodstvom Duha Svetog.
 
Zato je strašno važno da se punimo silom Duha Svetoga.
Hrišćanin ne može da bude čist, svet, zreo, ako nije sasvim preplavljen i ispunjen Duhom.
Hrišćanin ne može da sagledava stvari i gleda duhovno na ljude ako nije napunjen Duhom.
Nemoguće je živeti hrišćanski život bez Svetog Duha.
 
Ali, moramo da vodimo računa da pravilno razumemo ovo - Sveti Duh nije cilj koji moramo da postignemo. Umesto toga moramo da razumemo da je on izvor snage u našem životu kojim možemo da postižemo i dostižemo Božje ciljeve na koje smo pozvani.
 
Isto kao što ni hrišćanstvo nije cilj, nego put kojim se stiže do cilja - spasenja i večnog života u Hristu Isusu.
 
Ispunjavanje Duhom nije isto što i krštenje Duhom. Događaj opisan u Delima 2:38 “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u Ime Isusa Hrista za oproštenje svojih greha, i primiće dar Svetog Duha.” nije isto što i ispunjavanje svetim Duhom.
 
Ovo je veoma važno da razumemo. Krštenje i dar Svetog Duha je događaj kojim On stvara novo telo, novog čoveka - grešnika koji se pokajao i koji je umro za ovaj svet, Duh  je nanovo rodio i zapečatio ga za duhovni svet, a takvog ga je onda pridodao Crkvi koja je telo Hristovo.  
 
Kad je neko pridodat crkvi, kad je očišćen i opravdan i izmiren sa Bogom, počinje ispunjavanje Svetim Duhom. To je neprestani proces kojim se nanovorođeni član Božje porodice obnavlja, osnažuje, čisti, prosvetljuje za hrišćanski život, koji svetli kao grad na gori.
Sveti Duh se samo jednom useljava u novo stvorenje i pretvara ga u svoj hram, dok je ispunjavanje silom Svetog Duha obnavljajući događaj.
 
Niko ne može da se jednom napuni Svetim Duhom i da očekuje da je to dovoljno za uvek.
 
Pročitali smo Efescima 5:18 “I ne opijajte se vinom - u njemu je raskalašnost - nego se punite Duhom.”
 
Sveti Duh u nama je dar, ispunjenje obećanja koje je Isus dao, Jovan 14:16,17: “Ako me volite, držaćete se mojih zapovesti, a ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Pomagača, da bude s vama doveka: Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama.”
 
Na nama je, dakle, da budemo poslušni Božjoj zapovest da se punimo Duhom, jer tako u stvari postižemo da Duh živi sa i u nama i tek tada možemo da se s pravom zovemo hrišćani.
 
Ovo “punite se duhom” je zapovest. To nije obećanje. To nije nekakav dobar savet ili neka opcija između dve dobre stvari. Ovde je samo jedno dobro, a drugo je potpuno pogrešno.
Bog neće da nas ispunjava svojim Duhom ako mi to nećemo. Od nas zavisi.  
 
Ovo “punite se duhom” se odnosi na sve hrišćane. Ne samo na neke. Neki će hrišćani biti vidljiviji i istaknutiji zbog svog dara i svoje službe, ali i oni moraju svakodnevno da se ispunjavaju Duhom Svetim, podjednako kao i svi drugi hrišćani.
 
Pre nego što može da donese rod, seme mora da nikne, da se ukoreni i da raste. Ali seme može da raste samo ako ima dovoljno hrane koju može da crpi. Ako nema hrane seme će se osušiti, baš kao i naš hrišćanski život ako nije podržan Duhom Svetim.
Hrišćanin može da padne pod razne uticaje u životu u kojem živi. Pavle ovde pominje vino i opijanje. U stvari misli na svet i greh koji vreba na decu Božju.
Stanje opijenosti je stavljanje sebe pod uticaj nečega što nam onemogućava da donosimo ispravne odluke.
Umesto opijanja svetom, Pavle naređuje - punite se Duhom. Pročitajte 17. stih i videće zašto to piše - “da ne budite nerazumni, nego da shvatite šta je Božja volja.”
 
Vino može od svakog pametnog da napravi budalu, ali Sveti Duh može da urazumi svakoga. Duh Sveti obuzima čoveka, ispunjava ga, ali ga ne opija nego, naprotiv, rasvetljuje um čoveka koji se njime puni.
 
Kad je čovek ispunjen Svetim Duhom to ima uticaj na njega i na sve oko njega - na njegovu porodicu, crkvu, društvene odnose, moral, etiku, profesionalnost...
Čovek, tek kad je ispunjen Svetim Duhom, može iskreno i razumno da zahvali Bogu za sve što se dešava u njegovom životu, i da razume da je Bog taj koji u njegovom životu sve izvodi na dobro.
 
Jedna mala digresija. Razumete li, možda, sada bolje šta se to dešava sa današnjim crkvama. Zašto postoji toliko crkava, a zašto ima tako malo sile? Zašto ima toliko braće, a tako malo sloge? Zašto ima toliko učitelja, i tako puno znanja, a tako malo bogopoznanja? Zašto je toliko mnogo onih koji su stekli hrišćanska zvanja, ali ih je malo koji imaju Božja pozvanja.
 
Razlog je više nego očigledan - nema ispunjavanja svetim Duhom. Ljudi su opijeni svetom i grehom. Crkve imaju sve - članstvo, zgrade, budžete, projekte, misije, seminare, škole, druženja … ali im nedostaje sile Duha Svetoga.
 
A sila dolazi samo kad odbacimo svet i ispunimo se Duhom Svetim.
 
Biti „Pun Duha Svetoga“. Šta to uopšte znači?
 
Ovu frazu nalazimo najmanje petnaest puta u Novom zavetu. Očigledno da je Duh Sveti, nadahnjujući one koji su pisali Novi zavet, želeo posebno ovo da naglasi.
 
Porazna je činjenica da hrišćanin može da žalosti Duha, da duhovno oslabi ili čak da ugasi delovanje Duha u sebi.
Kada se ovo dogodi, ostane se bez sile, bez njegove pokretačke energije, bez volje i snage za borbu sa grehom.
Biti ispunjen Svetim Duhom znači da je svaki deo našeg života ispunjen njime, da nas vodi  i kontroliše. Tada Njegova sila može da deluje kroz nas, i tek tada je ono što radimo plodonosno za Boga.
 
Greh je taj koji sprečava da se ispunjavamo Svetim Duhom, a poslušnost Bogu je ta koja nam pomaže da ostanemo ispunjeni.
Samo naša poslušnost Božijim zapovestima daje slobodu Duhu da radi u nama.
Zbog toga što se greh još uvek bori u nama, nije moguće biti ispunjen Duhom sve vreme, i veoma je važno da se odmah, čim prepoznamo greh, pokajemo i odbacimo ga iz našeg života, i da obnovimo posvećenje koje, kao deca Božja, imamo.
 
Sveti Duh je naš učitelj, vodič, pomagač, utešitelj. On čini da budemo dobri, sveti, moćni, ali i ponizni, pravdoljubivi, krotki, strpljivi … kao što je i sam Isus.
 
Duh nas ispunjava energijom, vitalnošću, dugotrpljenjem. On podstiče da svetlo kojim je Hrist zasjao u našem srcu svetli i postane vidljiva i u svetu u kojem živimo.
On kontroliše naše živote - podstičući našu savest, vagajući naše odluke, postavljajući brane na naše jezike i misli, podstičući našu veru i odvažnost.
 
Ispunjenost Duhom uspostavlja pouzdavanje u Boga.
 
U Galatima 5:16-26, čitamo.
“Hoću da kažem: živite u Duhu, pa nećete udovoljavati požudama tela. Telo žudi protiv Duha, a Duh protiv tela. Jer, to dvoje se jedno drugom protive, pa ne činite ono što biste hteli. Ali, ako vas vodi Duh, niste pod Zakonom.
A dela tela su očigledna. To su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenja, razdori, strančarenja, zavist, opijanje, bančenje i njima slična. Upozoravam vas, kao što sam vas već i upozorio, da oni koji tako nešto čine neće naslediti Božije carstvo.
A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost i uzdržljivost, i protiv njih nema zakona. Oni koji pripadaju Hristu Isusu raspeli su telo sa njegovim strastima i požudama. Ako živimo u Duhu, onda se po Duhu i ravnajmo. Ne budimo sujetni, ne izazivajmo jedan drugoga, ne zavidimo jedan drugom.”
 
Postoji očigledna suprotnost između onoga ko živi u telu i onoga ko je pod kontrolom Duha.
Ako živimo u Duhu, tj. ako smo ispunjeni Duhom, onda treba i da hodamo u Duhu.
Hrišćanstvo nisu pravila, kodeksi, propisi, zakoni, nego pokretanje unutrašnjeg, duhovnog, čovek u pravcu u kojem ga Duh usmerava.  
 
Hrišćanstvo je plod Duha Svetoga. To znači da ništa ne zavisi od nas nego od njega. Ljudska nastojanja i pokretanja - trudi se više; uradi više; daj više; raditi bez odmora; moli se više, putuj više, čitaj više ... jer tako ćeš napredovati i rasti, i biti svetiji, nemaju veliku vrednost što se tiče hrišćanstva.  
Kao što je napisao Pavle: “Tako nije važan onaj koji sadi ni onaj koji zaliva, nego Bog, koji daje da uzraste.” 1. Korinćanima 3:7
Ili, drugim rečima, možete vi saditi i zalivati, pleviti i prehranjivati, ali ako Bog ne da da uzraste, ništa od toga biti neće.
 
Dešava se da stanje zajednicama nije dobro, iako se članova crkve trude da daju što više od sebe. Možda razlog leži baš u tome.
Bog to nije tako zamislio. On želi crkvu u kojem svako predaje sebe u potpunosti da bi bio ispunjen Duhom, pa onda da donese dobar rod.
Ne može se očekivati dobar rezultat, ako se trude duhovno prazni ljudi.
 
Izgleda da je Sveti Duh spremniji da nas ispunjava i vodi, nego što smo mi spremni da mu to dozvolimo.   
 
Da li znate da Crkva može da ima darove, a da nema plodova Duha? A izgleda da su hrišćani više zainteresovani i više cene darove Duha, nego plodove Duha. Kao da ste više zainteresovani kako ćete da sejete, nego za to šta ćete da uberete.
 
To je istovremeno i interesantno i tragično. Mnogi bi da govore u jezicima, da prorokuju, da leče, da podučavaju, da vode - a mnogo manje je onih koji bi da rađaju plodove koji nam, u stvari, manjkaju - ljubav, radost, mir, strpljenje, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost, uzdržljivost i još mnogo toga drugog.
 
Jer, kao što sam već rekao, ali mislim da vredi ponoviti - plodovi Duha su temelj crkve, a darovi su samo oruđe kojima se stvaraju uslovi da hrišćani rastu i napreduju i donose duhovni rod.
Moramo da se odlučimo šta nam je na prvom mestu - plodovi Duha ili darovi - jer od toga zavisi šta će sa nama biti. Darovi Duha mogu biti efikasni i jaki samo u zajednicama koje obiluju plodovima Duha.
 
Zato, potčinimo se Bogu, odbacimo greh i telesna dela i ispunjavamo se Duhom, i svedočićemo o stvarima koje ne možemo ni da zamislimo.
 
Amin!