(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 09. novembar 2025. godine)
“Pošto, dakle, imamo velikog Prvosveštenika koji je prošao kroz nebesa – Isusa, Sina Božijeg – čvrsto se držimo vere. Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvoga koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio. S pouzdanjem, dakle, pristupajmo prestolu milosti, da primimo milosrđe i nađemo milost kada nam zatreba pomoć.” - Jevrejima 4:14:16
Ceo naš hrišćanski, svakodnevni život zavisi od Božje ljubavi, milosrđa i milosti. Bog se tako ophodi sa nama, a mi u veri prihvatamo to Božje staranje za nas.
To nije nešto o čemu moramo da maštamo, pa da iščekujemo da se nekako ostvari. Bog je pripremio za nas obilje blagoslova koje treba, sa zahvalnoću, da primamo i u njima da živimo.
Ali, ponekad stvari ne idu baš tako glatko i jednostavno. Znate, čak su se i u raju desili problemi. I stvarno, ponekad se desi da smo prosto zatečeni onim što nam se dešava, pa se onda pitamo - otkud sad to, kako se ovo desilo, šta me je to snašlo, kako sam upao o ovo, čime sam ja to zaslužio, itd.
Bez obzira koliko nam se hrišćanski život činio idiličan, i bez obzira na to koliko velika očekivanja imamo, i bez obzira na to što znamo za sva ta Božja obećanja i što smo se mnogo puta osvedočili o Božjem prisustvu u našim životima, uvek nekako zaboravimo da, pored svega toga, iz prikrajka viri onaj koji bi sve to da uništi i obezvredi.
Hteli mi ili ne, realnost je da živimo, bukvalno, na bojnom polju. U nama i oko nas besni rat u kojem smo mi glavni akteri. Sad, možemo da biramo da budemo žrtve, a možemo da biramo da budemo na pobedničkoj strani.
U današnje vreme mnogo je onih koji su žrtve jer ne žele ili ne znaju kako da se bore. Postali su pasivni jer su postali zadovoljni onim do čega su došli, i to ne samo fizički, nego i u duhovnom životu.
“Postao sam hrišćanin i to je od mene sasvim dovoljno.” - kažu. Imaju oportunistički stav, zadovoljni su sa tim malim i ne bi oni tu ništa menjali. Znate, takve ljude ni đavo ne dira. Njima je super i njemu je super. Što bi rekao narod - nit smrde nit mirišu.
Međutim, realnost duhovnog života je potpuno drugačija od tog oportunističkog stava.
Od onog trenutka kad je u nama pokrenuta vera u Boga, od mometa kad smo Isusu rekli - “Da, ti si moj Spasitelj i ja želim da idem za tobom.” onaj drugi je dobio je šamar u lice i počeo je da radi sve kako bi tu našu odluku promenio.
Počeo je rat u koji smo, hteli - ne hteli, uključeni.
Možemo da se predamo i da čekamo da vidimo kako će se sve završiti (a znamo kako će se završiti) ili možemo da se odlučno suprotstavimo i odupremo njegovim napadima.
Naš neprijatelj je sve samo nije pasivan. On nas posmatra, proučava i traži slabosti kroz koje može da prodre u naše živote i nanese nam štetu.
Petar je u 1. poslanici 5:8 napisao: “
„Budite trezveni, budno pazite. Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre.“
Pasivnost znači biti uspavan, zato i Petar poziva na budnost i trezvenost.
Drugim rečima, osvestite se, ova borba nije nešto simbolično, to je prava i istinska duhovna borba u kojoj mogu da se dese tragedije. U opasnosti je svako ko priziva Božje ime.
Znam da neki uče da se spasenje ne može izgubiti, ali to nije istina. Doduše, đavo nam ne može oduzeti spasenje, jer je to Božji dar, ali to i nije njegov cilj.
Njegov cilj je da nas odvoji od Boga, da postanemo sumnjičavi, nesigurni, da nas prevari, obeshrabri i ućutka i da mi sami odbacimo dar koji nam je Bog dao.
Đavo je lukav, ali nije glup (iako se meni čini da je to baš diskutabilno).
U principu on nam ne može ništa osim onoga šta mu mi dozvolimo. On zna da ne može silom da osvoji onoga koji veruje, ali zato koristi mnoge druge metode. Obmana je jedno od njegovih najjačih i najomiljenijih oružja - prikazati da je nešto drugačije od onoga kakvo stvarno jeste.
Ovaj princip svet je odavno usvojio. Da ne kopamo po istoriji, evo nekoliko primera iz savremenog sveta - ono što vidite na filmu, na modnim pistama, u reklamama, u govorima političara - to nije stvarnost. To je obmana. Lepo pakovanje ne otkriva sadržaj upakovanog.
A ovo je samo vrh obmane koje đavo koristi u ovom svetu da bi pokorio ljude. Na žalost, mnogi hrišćani su obmanuti i zaslepljeni lažima sveta.
Međutim, to nije ništa novo, to se nije promenilo od Edenskog vrta.
a) Sumnja u Božju Reč
U Edenu je prvo pitanje bilo:
„Je li istina da je Bog rekao…?“ (Postanje 3:1)
Đavo nije rekao: „Ma, Bog laže. Nemojte Njega da slušate.“
Ne! Dovoljno je bilo da posadi seme sumnje. Sumnja u nešto ili nekoga, vrlo brzo odvodi na stranputicu.
Što je autoritet veći ili naša znatiželja ili neznanje ili predrasuda, to je veća naša spremnost da sumnja nađe mesto u našem umu.
Kad god naše srce ili naš um stvore malo prostora za sumnju, već smo na putu u pogrešnom smeru. Znate kako se kaže “Ako sednete u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne.”
“Ali, voz je voz!” - reći će neko.
“Jeste, ali ne ide svaki voz tamo gde si krenuo.”
Tako je i kad počnemo da počnemo da sumnjamo u Božju Reč. Jedna sumnja može da pokvari sve ono što je Bog spremio za nas.
b) Iskušenje telesnih želja
Naše telo traži svoje i moramo da mu udovoljavamo. To je laž i obmana.
Ono što telo mora da radi - da organi, mišići, žlezde … rade svoj posao - to je ugrađeno, stvoreno, zajedno sa nama i ne zavisi od naše volje. Sve ostalo može da se kontroliše. Dakle, izgovor “Pa ja sam tako rođen!” ne pije vodu.
Pošto očigledno ne ide od prve, rodi se ponovo, pa će stvari doći na svoje mesto.
Jakov je napisao, 1:14: “Svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami.”
Prvo iskušenje kojim je đavo iskušavao Isusa bio je predlog da Isus pretvori kamenje u hleb. Pretpostavljam da je posle četrdest dana posta, glad sigurno najveća potreba tela koju treba zadovoljiti. Ali vidimo da to nije od najveće važnosti za život.
Đavo pomno prati šta se dešava sa nama i gleda gde bi mogla da postoji slabost koju može da iskoristi.
Npr. ta pomenuta glad - znate da je Ezav prodao svoje prvorodstvo svom bratu, jer je bio gladan.
Glad ne mora biti samo glad za čorbu ili pečenje, tu je i glad za uspehom, za napredovanjem, želja da steknemo ili zadržimo nešto, ambicija da postanemo neko i nešto, potrebe da nas ljudi prihvate i daju nam određeno mesto u njihovom društvu.
Ovome poslednjem posebno su izloženi mladi. Da bi zaradili prihvatanje i uvažavanje vršnjaka spremni su na svašta. To je đavolja zamka.
A ima još mnogo toga sem gladi. On nas ne napada tamo gde smo jaki, već tamo gde smo ranjivi.
c) Napad na identitet
Jedna od đavoljih ujdurma, a to je takođe bilo iskušenje kojem je Isus bio izložen, je igra sa identitetom - „Ako si Sin Božji…“
Đavo napada naš identitet i pokušava da nas ubedi da nismo ono što nam Bog kaže da jesmo.
Ponekad se ljudi, iz raznoraznih razloga, pitaju - “Jesam li ja, stvarno, dete Božje!”
Da pitam one koji upadnu u takvu zamku - “Kako biste to vi mogli da procenite?”
Mi smo Božja deca, čak i onda kada teturamo zbog određenih slabosti pa i vrlo ozbiljnih grehova. To naše posrtanje ne umanjuje ljubav Božju prema nama, naprotiv. Bog pojačava svoje delovanje da bi nas sačuvao u novom životu koji smo dobili.
Mi ne moramo zlu da dokazujemo ko smo i šta smo, ni koliko smo dobri. To je zamka u koju želi da nas uvuče i ubaci crv sumnje.
Mi nismo dobri jer smo, eto, takvi nego zato što Duh Sveti deluje u nama i što Božja dobrota daje roda i ploda u našem životu. Bog nas je pripremio za dobra dela, a ne mi sami.
Takav je i naš identitet. To je nešto što smo dobili od Boga, na nama je pečat Njegovog identiteta i to niko i ništa ne može da promeni.
Isus se čak nije i obazreo na ovo pitanje, nije ništa dokazivao — samo se držao Reči Božje.
To je princip kojeg i mi treba da se držimo po svim ovim pitanjima.
Reč je naše uporište, dokaz našeg identiteta, naša veza sa Bogom.
Vidite, neprijatelj, najčešće ne dolazi sa oružjem na nas. Iako, koliko vidimo i znamo, dešavaju se i takve stvari, da ljudi, opsednutni lažnim učenjem i religijom, nasrću i oružjem na one koji ispovedaju Hrista.
Ipak, čak i pored toga to nije telesna borba nego duboko duhovna.
Najčešće se dešava da neprijatelj naših duša pokušava da se igra našim umom.
Pogledajmo šta piše u 2. Korinćanima 10:3–5 piše: ”Iako živimo u telu mi se ne borimo kako telo hoće. Jer, oružje našeg vojevanja nije telesno, nego božanski silno u razaranju utvrđenja. Mi razaramo mudrovanja i svaku oholost koja se diže protiv spoznanja Boga i zarobljavamo svaku misao, da bude poslušna Hristu.”
Vidite, najžešća borba vodi se u našim mislima, a tek onda u ispovedanju onog što verujemo.
Većina stvari dešava se u našem umu. Tu kreiramo misli, pitanja, odgovore, analiziramo kome smo šta rekli i šta nam je ko rekao, stvaramo planove, slike, pišemo scenarije … sve u svemu vrlo je živo tu gore. I upravo je to mesto koje đavo želi da zaposedne i pomuti razum.
I namerno kažem “pomuti razum” jer njemu nije potrebno čak ni da nas potpuno oselepi, dovoljno mu je da nam pomuti vid, da ne raspoznamo istinu od laži.
Kaže -„Bog te je zaboravio.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.“ - Jevrejima 13:5
Kaže - „Tvoj greh je prevelik.“- ali Božja Reč kaže suprotno:
„Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očisititi nas od svake nepravednosti.“ - 1. Jovanova 1:9
Kaže - „Nemaš snage da se promeniš.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Sve mogu u Hristu koji mi snagu daje.“ - Filipljanima 4:13
Kaže - „Ti ne vrediš ništa.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
“Čuvaj dobro koje ti je povereno; čuvaj ga uz pomoć Svetoga Duha, koji prebiva u nama.” 2.Timoteju 1:14
Znamo koliko je teško suprotstaviti se takvim napadima, zato nas je Bog opremio i naoružao za ovu borbu.
U poslanici Efescima 6:10–17 apostol Pavle nas poziva da „obučemo Božju opremu“:
Pojas istine — moramo biti opasani istinom, jer laž je način na koji đavo govori. On je otac laži
Oklop pravednosti — jako je važno da naše čisto srce bude sačuvano od lažnih optužbi, krivice i srama.
Obuća spremnosti za evanđelje mira — svaki hrišćanin treba da bude i mirotvorac (budite sa svima u miru koliko do vas zavisi), ali i odvažan i hrabar da bez straha i strepnje prenosi evanđelje, Reč Božju potrebnu svakom čoveku.
Štit vere — vera je naš zaklon od svi ognjenih strela neprijatelja - optužbe, uvrede, podsmeh, omalovažavanje, …
Kaciga spasenja — čuva naš um od sumnje i dvoumljenja - da li sam Božji ili nisam?.
Mač Duha, koji je Reč Božja — jedini deo opreme duhovnog borca koja služi i za odbranu i za napad.
Isus nam je pokazao kako se koristi taj mač. Kada ga je đavo iskušavao, Isus je svaki put odgovorio: „Pisano je!“
Reč Božja nije samo tekst — to je duhovni mač, živa sila koja se suprotstavlja laži.
Tako opremljeni možemo, a i treba, da se odupremo neprijatelju.
Ako se neko pita kako pogledajte ovo. Čitajte Jakovljevu poslanicu, posebno obratite pažnju na 4:7, čitamo: „Pokorite se, dakle, Bogu; oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.“
Mnogi pokušavaju da se odupru đavolu, ali ne žele da se pokore Bogu.
Mi, sami od sebe, nemamo te snage, ni lukavosti, ni besramnosti kojom bismo pobedili đavola.
To, dakle, ne funkcioniše. Snaga za ono što treba da uradimo dolazi od poslušnosti Bogu jer nas poslušnost Bogu stavlja pod okrilje Božje volje, što znači da neprijatelj nema nikakvu vlast nad nama.
Niko nije dovoljno jak i hrabar da to čini sam. Mi možemo da uradimo samo ono što možemo, a to je: da upražnjavomo Post i molitva — pokoravanje tela dozvoljavamo da Duh vlada nad nama i drži nas u neprestanom kontaktu sa Bogom.
Da budemo istrajni u zajedništvu — neprijatelj voli ove posebne, izolovane, izdvojene, samostalne kojima niko ne treba, te je lako pobediti, oni nemaju odbrane iako im se čini da je imaju.
Bog je osmislio crkvu kao telo, upravo zato da ne bismo bili odvojeni. Bog je osmislio crkvu kao mesto zajedništva, kao mesto gde ćemo se okupiti, moliti se jedni za druge, hrabriti i podržavati jedni druge i slaviti i hvali Boga, našeg Oca.
Biti u zajedništvu sa hrišćanima ne znači gubitak slobode, naprotiv znači pronalaženje svog mesta u tvorevini Božjoj.
Da ispovedamo Reč koju smo primili — U Rimljanima 10:10 čitamo: “Jer, srcem se veruje za opravdanje, a ustima se priznaje za spasenje.” Uvek i na svakom mestu možemo da ispovedamo svoju veru. To su reči Božje koje je Sveti Duh usadio u naša srca i koja treba da govorimo. Naprijatelj nema šta da traži sa onim kojima su srce, um i jezik pod kontrolom Božje Reči.
Na sve ovo treba da dodamo sledeće. Neprijatelj želi da nas uvuče u kolo beznađa i ogorčenja. Kad čujete reči - ne mogu više, nisam ja za ovo, šta je meni ovo trebalo, ja zaslužujem više od ovoga, ili vam lično takve reči prolaze kroz glavu znajte da su to samo reči poraza na koji pristajemo.
Ali, mi nismo ljudi poraza nego pobede. Isus je već pobedio. Zar ne!?
Pročitajmo Kološanima 2:15 „(On je) Razoružao poglavarstva i vlasti, i javno ih izložio ruglu, pobedivši ih na krstu.“
Na Golgoti, krv Hristova je platila dug za svaki greh, svaku slabost, svaku sramotu, i obezbedila nam je svako dobro. Verujete li u to?
Apostol Petar kaže u 2.Petrova 1:3: “Njegova Božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojoj slavom i dobrotom.”
Jovan u 1.Jovanovu 1:7: “… krv Isusa, Njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.”
Dakle i svako dobro i svako očišćenje obezbedio nam je Isus svojom žrtvom na krstu.
(priča o Luteru i đavolu)
Znajući ovo možemo biti slobodni kad se suprotstavljamo neprijatelju. Naša prošlost nas više ne optužuje jer je krvlju izbrisana. Međutim, upravo zbog toga je i njegova budućnost zapečaćena. Pa sledeći put kad vas nečastivi podseti na vašu prošlost, vi njega podsetite na njegovu budućnost. I siguran sam da će odstupiti od vas.
Dakle, pobeda nam je darovana, sa svim dobrima koja uz to idu.
U tome se možemo održati ako svakodnevno proučavamo Božju reč, posvećujemo se moltivi, gradimo zajedništvo i iskazujemo zahvalnost i radujemo se u onome što je Bog pripremio za nas. Iznad svega toga mora biti ljubav prema bližnjem i spremnost na opraštanje.
Neprijatelj može da iskoristi bukvalno svaku slabost našeg života da nas obmane i prevari.
Ali ako je ljubav ta koja preovladava u našim žuvotima on nema nikakvo oružje kojim to može pobediti. Ljubav je najjača.
Da rezimiramo:
Sukob sa đavolom nije bajka, to je realnost na koju moramo biti spremni. Ipak, ne treba da se plašimo jer nas Bog nije ostavio bespomoćne i nenaoružane.
On nam je dao Sina, Duha Svetoga i Reč.
Jovan u prvoj poslanici 4:4 piše: „Dečice, vi ste od Boga i pobedili ste ih, je je onaj koji je u vama veći od onoga koji je u svetu.”
Suprotstavite se đavolu i pobeći će od vas.
Amin!
Ceo naš hrišćanski, svakodnevni život zavisi od Božje ljubavi, milosrđa i milosti. Bog se tako ophodi sa nama, a mi u veri prihvatamo to Božje staranje za nas.
To nije nešto o čemu moramo da maštamo, pa da iščekujemo da se nekako ostvari. Bog je pripremio za nas obilje blagoslova koje treba, sa zahvalnoću, da primamo i u njima da živimo.
Ali, ponekad stvari ne idu baš tako glatko i jednostavno. Znate, čak su se i u raju desili problemi. I stvarno, ponekad se desi da smo prosto zatečeni onim što nam se dešava, pa se onda pitamo - otkud sad to, kako se ovo desilo, šta me je to snašlo, kako sam upao o ovo, čime sam ja to zaslužio, itd.
Bez obzira koliko nam se hrišćanski život činio idiličan, i bez obzira na to koliko velika očekivanja imamo, i bez obzira na to što znamo za sva ta Božja obećanja i što smo se mnogo puta osvedočili o Božjem prisustvu u našim životima, uvek nekako zaboravimo da, pored svega toga, iz prikrajka viri onaj koji bi sve to da uništi i obezvredi.
Hteli mi ili ne, realnost je da živimo, bukvalno, na bojnom polju. U nama i oko nas besni rat u kojem smo mi glavni akteri. Sad, možemo da biramo da budemo žrtve, a možemo da biramo da budemo na pobedničkoj strani.
U današnje vreme mnogo je onih koji su žrtve jer ne žele ili ne znaju kako da se bore. Postali su pasivni jer su postali zadovoljni onim do čega su došli, i to ne samo fizički, nego i u duhovnom životu.
“Postao sam hrišćanin i to je od mene sasvim dovoljno.” - kažu. Imaju oportunistički stav, zadovoljni su sa tim malim i ne bi oni tu ništa menjali. Znate, takve ljude ni đavo ne dira. Njima je super i njemu je super. Što bi rekao narod - nit smrde nit mirišu.
Međutim, realnost duhovnog života je potpuno drugačija od tog oportunističkog stava.
Od onog trenutka kad je u nama pokrenuta vera u Boga, od mometa kad smo Isusu rekli - “Da, ti si moj Spasitelj i ja želim da idem za tobom.” onaj drugi je dobio je šamar u lice i počeo je da radi sve kako bi tu našu odluku promenio.
Počeo je rat u koji smo, hteli - ne hteli, uključeni.
Možemo da se predamo i da čekamo da vidimo kako će se sve završiti (a znamo kako će se završiti) ili možemo da se odlučno suprotstavimo i odupremo njegovim napadima.
Naš neprijatelj je sve samo nije pasivan. On nas posmatra, proučava i traži slabosti kroz koje može da prodre u naše živote i nanese nam štetu.
Petar je u 1. poslanici 5:8 napisao: “
„Budite trezveni, budno pazite. Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre.“
Pasivnost znači biti uspavan, zato i Petar poziva na budnost i trezvenost.
Drugim rečima, osvestite se, ova borba nije nešto simbolično, to je prava i istinska duhovna borba u kojoj mogu da se dese tragedije. U opasnosti je svako ko priziva Božje ime.
Znam da neki uče da se spasenje ne može izgubiti, ali to nije istina. Doduše, đavo nam ne može oduzeti spasenje, jer je to Božji dar, ali to i nije njegov cilj.
Njegov cilj je da nas odvoji od Boga, da postanemo sumnjičavi, nesigurni, da nas prevari, obeshrabri i ućutka i da mi sami odbacimo dar koji nam je Bog dao.
Đavo je lukav, ali nije glup (iako se meni čini da je to baš diskutabilno).
U principu on nam ne može ništa osim onoga šta mu mi dozvolimo. On zna da ne može silom da osvoji onoga koji veruje, ali zato koristi mnoge druge metode. Obmana je jedno od njegovih najjačih i najomiljenijih oružja - prikazati da je nešto drugačije od onoga kakvo stvarno jeste.
Ovaj princip svet je odavno usvojio. Da ne kopamo po istoriji, evo nekoliko primera iz savremenog sveta - ono što vidite na filmu, na modnim pistama, u reklamama, u govorima političara - to nije stvarnost. To je obmana. Lepo pakovanje ne otkriva sadržaj upakovanog.
A ovo je samo vrh obmane koje đavo koristi u ovom svetu da bi pokorio ljude. Na žalost, mnogi hrišćani su obmanuti i zaslepljeni lažima sveta.
Međutim, to nije ništa novo, to se nije promenilo od Edenskog vrta.
a) Sumnja u Božju Reč
U Edenu je prvo pitanje bilo:
„Je li istina da je Bog rekao…?“ (Postanje 3:1)
Đavo nije rekao: „Ma, Bog laže. Nemojte Njega da slušate.“
Ne! Dovoljno je bilo da posadi seme sumnje. Sumnja u nešto ili nekoga, vrlo brzo odvodi na stranputicu.
Što je autoritet veći ili naša znatiželja ili neznanje ili predrasuda, to je veća naša spremnost da sumnja nađe mesto u našem umu.
Kad god naše srce ili naš um stvore malo prostora za sumnju, već smo na putu u pogrešnom smeru. Znate kako se kaže “Ako sednete u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne.”
“Ali, voz je voz!” - reći će neko.
“Jeste, ali ne ide svaki voz tamo gde si krenuo.”
Tako je i kad počnemo da počnemo da sumnjamo u Božju Reč. Jedna sumnja može da pokvari sve ono što je Bog spremio za nas.
b) Iskušenje telesnih želja
Naše telo traži svoje i moramo da mu udovoljavamo. To je laž i obmana.
Ono što telo mora da radi - da organi, mišići, žlezde … rade svoj posao - to je ugrađeno, stvoreno, zajedno sa nama i ne zavisi od naše volje. Sve ostalo može da se kontroliše. Dakle, izgovor “Pa ja sam tako rođen!” ne pije vodu.
Pošto očigledno ne ide od prve, rodi se ponovo, pa će stvari doći na svoje mesto.
Jakov je napisao, 1:14: “Svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami.”
Prvo iskušenje kojim je đavo iskušavao Isusa bio je predlog da Isus pretvori kamenje u hleb. Pretpostavljam da je posle četrdest dana posta, glad sigurno najveća potreba tela koju treba zadovoljiti. Ali vidimo da to nije od najveće važnosti za život.
Đavo pomno prati šta se dešava sa nama i gleda gde bi mogla da postoji slabost koju može da iskoristi.
Npr. ta pomenuta glad - znate da je Ezav prodao svoje prvorodstvo svom bratu, jer je bio gladan.
Glad ne mora biti samo glad za čorbu ili pečenje, tu je i glad za uspehom, za napredovanjem, želja da steknemo ili zadržimo nešto, ambicija da postanemo neko i nešto, potrebe da nas ljudi prihvate i daju nam određeno mesto u njihovom društvu.
Ovome poslednjem posebno su izloženi mladi. Da bi zaradili prihvatanje i uvažavanje vršnjaka spremni su na svašta. To je đavolja zamka.
A ima još mnogo toga sem gladi. On nas ne napada tamo gde smo jaki, već tamo gde smo ranjivi.
c) Napad na identitet
Jedna od đavoljih ujdurma, a to je takođe bilo iskušenje kojem je Isus bio izložen, je igra sa identitetom - „Ako si Sin Božji…“
Đavo napada naš identitet i pokušava da nas ubedi da nismo ono što nam Bog kaže da jesmo.
Ponekad se ljudi, iz raznoraznih razloga, pitaju - “Jesam li ja, stvarno, dete Božje!”
Da pitam one koji upadnu u takvu zamku - “Kako biste to vi mogli da procenite?”
Mi smo Božja deca, čak i onda kada teturamo zbog određenih slabosti pa i vrlo ozbiljnih grehova. To naše posrtanje ne umanjuje ljubav Božju prema nama, naprotiv. Bog pojačava svoje delovanje da bi nas sačuvao u novom životu koji smo dobili.
Mi ne moramo zlu da dokazujemo ko smo i šta smo, ni koliko smo dobri. To je zamka u koju želi da nas uvuče i ubaci crv sumnje.
Mi nismo dobri jer smo, eto, takvi nego zato što Duh Sveti deluje u nama i što Božja dobrota daje roda i ploda u našem životu. Bog nas je pripremio za dobra dela, a ne mi sami.
Takav je i naš identitet. To je nešto što smo dobili od Boga, na nama je pečat Njegovog identiteta i to niko i ništa ne može da promeni.
Isus se čak nije i obazreo na ovo pitanje, nije ništa dokazivao — samo se držao Reči Božje.
To je princip kojeg i mi treba da se držimo po svim ovim pitanjima.
Reč je naše uporište, dokaz našeg identiteta, naša veza sa Bogom.
Vidite, neprijatelj, najčešće ne dolazi sa oružjem na nas. Iako, koliko vidimo i znamo, dešavaju se i takve stvari, da ljudi, opsednutni lažnim učenjem i religijom, nasrću i oružjem na one koji ispovedaju Hrista.
Ipak, čak i pored toga to nije telesna borba nego duboko duhovna.
Najčešće se dešava da neprijatelj naših duša pokušava da se igra našim umom.
Pogledajmo šta piše u 2. Korinćanima 10:3–5 piše: ”Iako živimo u telu mi se ne borimo kako telo hoće. Jer, oružje našeg vojevanja nije telesno, nego božanski silno u razaranju utvrđenja. Mi razaramo mudrovanja i svaku oholost koja se diže protiv spoznanja Boga i zarobljavamo svaku misao, da bude poslušna Hristu.”
Vidite, najžešća borba vodi se u našim mislima, a tek onda u ispovedanju onog što verujemo.
Većina stvari dešava se u našem umu. Tu kreiramo misli, pitanja, odgovore, analiziramo kome smo šta rekli i šta nam je ko rekao, stvaramo planove, slike, pišemo scenarije … sve u svemu vrlo je živo tu gore. I upravo je to mesto koje đavo želi da zaposedne i pomuti razum.
I namerno kažem “pomuti razum” jer njemu nije potrebno čak ni da nas potpuno oselepi, dovoljno mu je da nam pomuti vid, da ne raspoznamo istinu od laži.
Kaže -„Bog te je zaboravio.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.“ - Jevrejima 13:5
Kaže - „Tvoj greh je prevelik.“- ali Božja Reč kaže suprotno:
„Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očisititi nas od svake nepravednosti.“ - 1. Jovanova 1:9
Kaže - „Nemaš snage da se promeniš.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Sve mogu u Hristu koji mi snagu daje.“ - Filipljanima 4:13
Kaže - „Ti ne vrediš ništa.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
“Čuvaj dobro koje ti je povereno; čuvaj ga uz pomoć Svetoga Duha, koji prebiva u nama.” 2.Timoteju 1:14
Znamo koliko je teško suprotstaviti se takvim napadima, zato nas je Bog opremio i naoružao za ovu borbu.
U poslanici Efescima 6:10–17 apostol Pavle nas poziva da „obučemo Božju opremu“:
Pojas istine — moramo biti opasani istinom, jer laž je način na koji đavo govori. On je otac laži
Oklop pravednosti — jako je važno da naše čisto srce bude sačuvano od lažnih optužbi, krivice i srama.
Obuća spremnosti za evanđelje mira — svaki hrišćanin treba da bude i mirotvorac (budite sa svima u miru koliko do vas zavisi), ali i odvažan i hrabar da bez straha i strepnje prenosi evanđelje, Reč Božju potrebnu svakom čoveku.
Štit vere — vera je naš zaklon od svi ognjenih strela neprijatelja - optužbe, uvrede, podsmeh, omalovažavanje, …
Kaciga spasenja — čuva naš um od sumnje i dvoumljenja - da li sam Božji ili nisam?.
Mač Duha, koji je Reč Božja — jedini deo opreme duhovnog borca koja služi i za odbranu i za napad.
Isus nam je pokazao kako se koristi taj mač. Kada ga je đavo iskušavao, Isus je svaki put odgovorio: „Pisano je!“
Reč Božja nije samo tekst — to je duhovni mač, živa sila koja se suprotstavlja laži.
Tako opremljeni možemo, a i treba, da se odupremo neprijatelju.
Ako se neko pita kako pogledajte ovo. Čitajte Jakovljevu poslanicu, posebno obratite pažnju na 4:7, čitamo: „Pokorite se, dakle, Bogu; oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.“
Mnogi pokušavaju da se odupru đavolu, ali ne žele da se pokore Bogu.
Mi, sami od sebe, nemamo te snage, ni lukavosti, ni besramnosti kojom bismo pobedili đavola.
To, dakle, ne funkcioniše. Snaga za ono što treba da uradimo dolazi od poslušnosti Bogu jer nas poslušnost Bogu stavlja pod okrilje Božje volje, što znači da neprijatelj nema nikakvu vlast nad nama.
Niko nije dovoljno jak i hrabar da to čini sam. Mi možemo da uradimo samo ono što možemo, a to je: da upražnjavomo Post i molitva — pokoravanje tela dozvoljavamo da Duh vlada nad nama i drži nas u neprestanom kontaktu sa Bogom.
Da budemo istrajni u zajedništvu — neprijatelj voli ove posebne, izolovane, izdvojene, samostalne kojima niko ne treba, te je lako pobediti, oni nemaju odbrane iako im se čini da je imaju.
Bog je osmislio crkvu kao telo, upravo zato da ne bismo bili odvojeni. Bog je osmislio crkvu kao mesto zajedništva, kao mesto gde ćemo se okupiti, moliti se jedni za druge, hrabriti i podržavati jedni druge i slaviti i hvali Boga, našeg Oca.
Biti u zajedništvu sa hrišćanima ne znači gubitak slobode, naprotiv znači pronalaženje svog mesta u tvorevini Božjoj.
Da ispovedamo Reč koju smo primili — U Rimljanima 10:10 čitamo: “Jer, srcem se veruje za opravdanje, a ustima se priznaje za spasenje.” Uvek i na svakom mestu možemo da ispovedamo svoju veru. To su reči Božje koje je Sveti Duh usadio u naša srca i koja treba da govorimo. Naprijatelj nema šta da traži sa onim kojima su srce, um i jezik pod kontrolom Božje Reči.
Na sve ovo treba da dodamo sledeće. Neprijatelj želi da nas uvuče u kolo beznađa i ogorčenja. Kad čujete reči - ne mogu više, nisam ja za ovo, šta je meni ovo trebalo, ja zaslužujem više od ovoga, ili vam lično takve reči prolaze kroz glavu znajte da su to samo reči poraza na koji pristajemo.
Ali, mi nismo ljudi poraza nego pobede. Isus je već pobedio. Zar ne!?
Pročitajmo Kološanima 2:15 „(On je) Razoružao poglavarstva i vlasti, i javno ih izložio ruglu, pobedivši ih na krstu.“
Na Golgoti, krv Hristova je platila dug za svaki greh, svaku slabost, svaku sramotu, i obezbedila nam je svako dobro. Verujete li u to?
Apostol Petar kaže u 2.Petrova 1:3: “Njegova Božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojoj slavom i dobrotom.”
Jovan u 1.Jovanovu 1:7: “… krv Isusa, Njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.”
Dakle i svako dobro i svako očišćenje obezbedio nam je Isus svojom žrtvom na krstu.
(priča o Luteru i đavolu)
Znajući ovo možemo biti slobodni kad se suprotstavljamo neprijatelju. Naša prošlost nas više ne optužuje jer je krvlju izbrisana. Međutim, upravo zbog toga je i njegova budućnost zapečaćena. Pa sledeći put kad vas nečastivi podseti na vašu prošlost, vi njega podsetite na njegovu budućnost. I siguran sam da će odstupiti od vas.
Dakle, pobeda nam je darovana, sa svim dobrima koja uz to idu.
U tome se možemo održati ako svakodnevno proučavamo Božju reč, posvećujemo se moltivi, gradimo zajedništvo i iskazujemo zahvalnost i radujemo se u onome što je Bog pripremio za nas. Iznad svega toga mora biti ljubav prema bližnjem i spremnost na opraštanje.
Neprijatelj može da iskoristi bukvalno svaku slabost našeg života da nas obmane i prevari.
Ali ako je ljubav ta koja preovladava u našim žuvotima on nema nikakvo oružje kojim to može pobediti. Ljubav je najjača.
Da rezimiramo:
Sukob sa đavolom nije bajka, to je realnost na koju moramo biti spremni. Ipak, ne treba da se plašimo jer nas Bog nije ostavio bespomoćne i nenaoružane.
On nam je dao Sina, Duha Svetoga i Reč.
Jovan u prvoj poslanici 4:4 piše: „Dečice, vi ste od Boga i pobedili ste ih, je je onaj koji je u vama veći od onoga koji je u svetu.”
Suprotstavite se đavolu i pobeći će od vas.
Amin!
