(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15.06.2025.)
„Tada Isus dođe iz Galileje na reku Jordan da ga Jovan krsti. A Jovan htede da ga odvrati govoreći: »Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni!«
»Pusti sada«, odgovori mu Isus, »jer tako treba da ispunimo svu pravednost.«
I Jovan ga pusti.
Kada se krstio, Isus odmah izađe iz vode, a nebesa se otvoriše i on vide Božijeg Duha kako silazi kao golub i spušta se na njega. A glas sa Neba reče: »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ (Matej 3:13-17).
Četiri stotine godina nakon što je poslednji starozaveni prorok Malahija, preneo Božju poruku Malahija 4:5,6 - ”Evo, šaljem vam proroka Iliju pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. On će da okrene srce otaca prema sinovima i srce sinova prema očevima, da ne bih došao i udario zemlju kletim uništenjem.“ - pojavio se navestitelj novog doba i novog zaveta, Jovan Krstitelj. Došao je propovedajući u pustinji, živeći pustinjačkim životom i otvoreno se suprotstavljajući grehu. Sam Isus za njega kaže “A Jovan je - ako to hoćete da prihvatite - Ilija koji je trebao da dođe.” Matej 11:14
Bog je pripremio plan spasenja i on došao do poslednje tačke ostvarenja, pojavom ove dvojice izabranika Božjih - Ilije i Isusa.
Božja tišina je bila duga, ali je prekinuta kad je Ilija progovorio u pustinji, i započinje novo vreme kad Bog jasno govori svakom čoveku.
Svaki čovek prođe kroz ovo. Naravno ne po četiristotine godina, nego prilagođeno svakom čoveku. Bog dugo vremena može da ćuti i da nas pusti da živimo u uverenju da možemo kako hoćemo i da će to trajati dokle hoćemo. Ali onda dođe vreme kad Bog progovori, pokaže na loše stvari, pozove na pokajanje i na konačnu odluku.
Ovo je važno da znamo i da razumemo, pre svega da ne bismo bili u zabludi da Bog ne vodi računa o svakome od nas, a onda i zato, da ne bismo klonuli kad nam se čini da niko ne reaguje na istinu koju prenosimo, pa čak i kad nam otvoreno govore da nema Boga.
Ali, Boga ima, i On ima svoje načine i vreme za delovanje. I svako će se sresti s Njim, pa i bezbožnici koji poriču Boga i Njegovog Sina. To što takvi koriste vreme milosti da bi živeli razuzdano, kako kaže Juda 1:4, to je samo zatišje pred buru posle koje se Bog javi svakom čoveku.
Dakle, pre ili kasnije, posle vremena tišine, nastupi vreme u kojem se Božja reč čuje, a njeno delovanje se pokaže jasno i snažno.
To vreme Jovan je objavio Jevrejima ali i celom svetu, nama lično pa i onima kojima mi svedočimo.
Kao što možemo videti u evanđeljima, Jovan nije baš bio siguran šta se dešava. Njegovo razumevanje stvari nije dopiralo dalje od poziva ljudi na pokajanje i pomirenje sa Bogom, i nije bio baš siguran kako će se, i kad to deseti i ko je i kakav je onaj koji će to činiti. Jedino što je znao je da je taj veći i jači od njega i da od Njega sve zavisi.
Reč Božja koju znamo kao SZ, a posebno Proroci i Zakon nagoveštali su Carstvo Nebesko i Mesiju koji će doći. Ali sa Jovanom došao je kraj nagoveštavanja. Jovan nije nagoveštavao nego je prvi od proroka koji je objavio Cara, Gospodara i Vladara Carstva nebeskog.
Matej piše o tome veoma precizno, počev od rodoslova pa do tog trenutka kada Isus dolazi na Jordan pred Jovana da ga ovaj krsti (Matej 3:13).
Sa trideset godina svog zemaljskog života, Isus je bio spreman da započne svoju javnu službu.
Vreme je, u potpunosti sazrelo. Postoji uvek neko vreme u kome ono, što je Bog započeo, mora da sazri tako da bude ljudima prihvatljivo. Pogledajte pismo - uvek postoji vreme u kojem Božje delo može da se uklopi u slabašnu ljudsku percepciju stvarnosti.
Ne znam da li ste ikad razmišljali o tome.
Recimo, bilo bi interesantnije da je Isusova služba počela kad je imao dvanaest godina, onda kad se “izgubio” roditeljima iz vida - što nam opisuje Luka 2:41,42 i 51,52.
Već tada su se divili čudu od deteta, pa ako bi još izvodio neka čuda, bio bi neviđena atrakcija. Zar ne!? Ali nije još bilo vreme za to.
Umesto toga Božja reč nas uči da je on posle događaja u Hramu - “… sišao s njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan. … i bivao je sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima.”
Bog ima svoje vreme za sve, pa i za to kad ćemo se sresti s njim i otkriti svoju veru, kad ćemo se krstiti, kad će nas upotrebiti u nekoj službi. Sve i svi smo u Božjim rukama.
Pa i ovo današnje, krštenje, kao i krštenje svih nas, desilo se baš u vreme koje je Bog odredio. Nemojte da sumnjate u to. Nigde niste zakasnili i nikako niste poranili.
Isto se desilo i sa našim Gospodom. Došao je kad se ispunilo vreme, krstio se u pravo vreme i započeo svoju službu na kraju koje će moći reći - svršeno je!, tačno na vreme.
Krštenje nije samo neki ritual koji mi, eto, ovde izvodimo da bismo ispunili formu.
Krštenje (čak i kad bi bila samo forma, a nije) je bilo veoma važno za Isusa, za sve njegove učenike, za sve sledbenike sve do dana današnjeg. Koliko je bilo važno za Njega, toliko je važno i za svakog od nas, pa i za vas koji ste se danas krstili.
Kao hrišćani potrebno je da znamo da objasnimo zašto je krštenje važno.
KRŠTENJE JE OBJAVA IDENTITETA
Već sa pomenuo da je Matej sa izuzetnom pažnjom i revnošću želeo da upozna svet sa tim ko je Isus, pa prati njegov život kroz rodoslov, a onda i od rođenja do krštenja, i dalje nakon toga, naravno.
Nakon što je Jovan krstio Isusa dogodile su se dve stvari od izuzetne važnosti. Bog se dva puta javio - jednom kao Duh Sveti, a jednom kao glas. Nebo se otvorilo i Sveti Duh je sišao na Isusa u obliku goluba, a zatim se čuo glas sa Neba koji govori »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ kao što smo to pročitali na početku.
Kulminacija evanđeoske poruke je u ovim stihovima - objave o Isusu Hristu koje su potvrdile da je On, ni manje ni više, nego Sin Božji.
Za Jevreje tog vremena, to je bilo zapanjujuće otkrivenje. Očekivali su Mesiju, ali niko nije očekivao da će biti drvodeljin sin, a ponajmanje da će biti Sin Božji!
Mnogi su bili sablažnjeni, neki su bili neprijateljski raspoloženi prema takvoj ideji i uvređeni zbog, kako su rekli, svetogrđa.
Da vam kažem, mnogi Jevreji su i danas uvređeni. I ne samo Jevreji.
Ali za nas vernike, identitet Isusa Hrista kao Božjeg Sina, postaje suštinsko pitanje vere. Ta činjenica postala je prekretnica u odnosu ljudi sa Bogom. Mnogima je ta činjenica i dan danas kost u grlu, i ne mogu da je progutaju. Sve može ali da se Bog utelovio u čoveku i da ga naziva svojim Sinom, … to prevazilazi ljudski razum.
U praktičnom smislu uverenje da je Isus Božji Sin čini razliku između vernika i nevernika, između istine i lažnog učenja. Ta vera, stvorenja Božja pretvara u decu Božju.
Sveto pismo je jasno, Isus Sin Božji je početak, a biće i kraj svega stvorenog.
Kao što kaže evanđelista Marko u prvom stihu svog evanđelja(Marko 1:1,): “Početak evanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg!” .
To evanđelje nije samo lepa reč na papiru, nego je (Jovan 1:14)“Reč (koja) je postala telo i nastanila se među nama, i videli smo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine.” .
Ako želite večni život, morate verovati u Isusa kao Božjeg Sina. Nije dovoljno samo „verovati u Isusa“ u nekom nejasnom smislu, ili izjaviti da je On bio „veliki čovek“, “veliki učitelj”, „najveći prorok“ ili štatigajaznamšta.
Morate priznati da je On ništa manje nego Sin Božji. Naše ispovedanje mora biti kao Petrovo „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ jer to ispovedanje nije telesno, zdravorazumsko, nego je duhovno, objavljeno sa Nebesa.
Naše krštenje, javno ispovedanje vere da je Isus Sin Božji, naš Spasitelj i Gospod, daje i nama novi indentitet. Postali smo deca Božja. Više nismo samo jedno od Božjih stvorenja, nego smo zapečaćeni i preporođeni da budemo deca Božja. Kao što to kaže Jovan u svojoj prvoj poslanici 3:1 i 1:3 “Pogledajte koliku nam je ljubav Otac darovao: toliku da se zovemo Božjom decom, kao što i jesmo.” pa je tako “naše zajedništvo je sa Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.”
KRŠTENJE KAO SVEDOČANSTVO
Isusov identitet kao Sina Božjeg pokreće važno pitanje, Ako je Isus Mesija i Sin Božji, zašto je kršten? I to krštenjem kojim je krstio Jovan, krštenjem pokajanja.
Za šta je Sin Božji imao da se kaje, kad je sama činjenica da je onaj ko je Sin Božji bez greha? Zašto je sam Isus insistirao na Jovanovom krštenju pokajanja?
Ovo je takođe bilo nejasno i samom Jovanu. Matej 3:14
Jovanu je, pre svega, bilo neprijatno, do te mere da je pokušao da odgovori Isusa od namere da ga on krštava. Bio je spreman da Isus krsti njega, ali za ovo ne.
Čak je u jednom trenutku zbog ovakvog razvoja događaja i pored očigledne Božje objave posumnjao. Znate, da je kasnije, kad je bio u zatvoru, poslao učenike da pitaju Isusa da li je on taj koji treba da dođe ili treba da čekaju drugog.
Isto pitanje i dalje muči neke ljude danas. Vernicima nije jasno zašto je bio kršten ako je bio bezgrešan, a nevernici se hvataju za činjenicu da je to što se krstio “siguran” dokaz da ni Isus nije bio bezgrešan, nego je to crkva kasnije izmislila.
Evo najmanje tri razloga zašto je Isus došao da bude kršten. Ta tri razloga su važna i govore nam o tome zašto i mi moramo da se krstimo.
Prvo, Isusovo sopstveno objašnjenje nalazi se u 3:15: „Pusti sada, jer ovako nam valja ispuniti sve što je u skladu s Božijom pravednošću.“
Isus je bio odlučan da se pokori svemu što je Bog zahtevao od ljudi uopšte („svaku pravednost“). „Priliči“ da se Mesija pokori pod Božju volju bez olakšica i propusta.
Da nije učinio sve ono što su morali da čine svi ljudi u Izraelu, to bi baš bilo zgodno da ga optuže za sve što ga i inače optužuju, ali sad su optužbe bez osnova.
I mi treba da se krstimo „da ispunimo svu pravednost“. Božja Reč to naređuje! Ljudi kosnuti u srce rečima koje je Petar govorio o Isusu koji je Gospod i Hristos, pitali su skrhani šta treba da rade, a Petar je odgovorio(Dela apostolska 2:38): „Pokajte se, pa neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; onda ćete primiti dar – Duha Svetog.” . I tako je taj dan kršteno oko tri hiljade duša.
Ne možemo da ugodimo Bogu ako ne ispunjavamo ono što Bog traži od nas.
Drugo, Hristovo krštenje možemo da gledamo sa aspekta saobražavanja. U poslanici Jevrejima 2:17,18 čitamo da je bilo potrebno “da u svemu postane sličan svojoj braći, da bi bio milosrdni i verni Prvosveštenik koji služi pred Bogom za njih, kako bi okajao grehe naroda. Pa pošto je i sam prošao kroz iskušenje dok je patio, u stanju je da pomogne onima koji prolaze kroz iskušenje.”
Da bi postao naš Spasitelj, morao je da preuzme grehe celog sveta na sebe. Takođe se poistovetio sa nama tako što je postao telo (Filipljanima 2:5-11), tako što je bio iskušavan i tako što je poneo naše grehe na krst. Isus je došao da plati cenu za naš greh, pa je tako i krštenjem pokazao da prihvata našu grešnost na sebe.
Baš kao što je Isus kršten da bi se poistovetio sa onima koje je došao da spase, tako i mi treba da se krstimo da bismo se poistovetili sa Hristom i sa Njegovim narodom, crkvom. Kada se krstimo, krštavamo se u Isusovu smrt i vaskrsavamo po uzoru na Njegovo vaskrsenje.(Rimljanima 6:3-5). Poistovećujemo se sa ovim ključnim događajima službe našeg Gospoda i priznajemo našu potrebu za Spasenjem koje smo dobili.
Treće, Isus je došao Jovanu da bude kršten kako bi započeo novi segment svoje misije, za koju je došao na svet. Njegovo krštenje je bio početak Njegove javne službe kao Spasitelja sveta. Bilo je vreme da javno preuzme svoj zadatak. On je već bio Sin Božji, i pre nego što se krstio, isto kao što je spasenje došlo do nas i pre nego što smo kršteni, i nije smatrao da je ponižavajuće da uzme obličje sluge i da postane sličan ljudima. Tog i takvog Isusa su Duh Sveti i Božji glas, objavili kao Sina Božjeg i Mesiju. Javno i bez skrivanja.
Naše krštenje u Njega označava početak naše službe kao Isusovih učenika. Krštenje, prema Svetom pismu, označava granicu između starog i novog života. Pavle je proglasio „svi vi koji ste kršteni u Hrista obukli ste se u Hrista“ (Galaćanima 3:27). Isus je objasnio Nikodimu da bez „novog rođenja“ vodom i Duhom ne može ući u carstvo nebesko. Daleko od toga da je krštenje „samo simbol“. Krštenje je izraz naše poslušnosti i posvećenosti Hristu i početak našeg odnosa Učitelj/učenik sa Njim.
Šta god da mislite o krštenju, ono predstavlja čovekovo potčinjavanje Božjoj volji. Na taj način ne samo da se potčinjavamo Božjoj pravdi, već se i potčinjavamo Bogu kao našem Ocu pošto nas je On prihvatio kao svoje dete ali i kao služitelja u delu širenja evađelja.
Možda neko misli da može da ima dobar odnos sa Bogom bez toga da se krsti. E, pa Bog, očigledno, sudeći po Njegovoj reči, misli drugačije. E, sad, čije mišljenje je važnije neka svako rasudi za sebe.
KRŠTENJE KAO PEČAT HRISTOVOG AUTORITETA
Šaljući svoje učenike Isus kaže, Matej 28:18-20 „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“
Samo da naglasim, ovo poslanje ima na sebi pečat Hristovog autoriteta - data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Dakle, niko nema pravo da oduzima od ove Hristove naredbe bilo šta, naravno, ni da dodaje.
Zapovest o krštenju je pod autoritetom “sve vlasti” Hristove i ne može da bude izbačena ili odvojena o učeništa i držanja svega što je Bog zapovedio.
Veoma je važno pomenuti da je, upravo zbog tog Božanskog autoritete, krštenje prag koji prelazi svako onaj ko ulazi u Božji dom, Crkvu, koja je telo Hristovo - kao što Pismo kaže 1.Korinćanima 12:13“Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni … i svi smo jednim Duhom napojeni.”
Šta možemo da kažemo na kraju?
Razlozi zbog kojih smo kršteni, sem poslušnosti su - biti oslobođen greha, biti prihvaćen i izmiren sa Bogom, biti pridodat Božjoj porodici kao nanovo rođeno stvorenje i život u Hristu. Ovo poslednje je i najvažnije jer nas Bog gleda kroz svoga Sina, Zato nas i Pismo uči, 2. Korinćanima 5:17: “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
Amin!
»Pusti sada«, odgovori mu Isus, »jer tako treba da ispunimo svu pravednost.«
I Jovan ga pusti.
Kada se krstio, Isus odmah izađe iz vode, a nebesa se otvoriše i on vide Božijeg Duha kako silazi kao golub i spušta se na njega. A glas sa Neba reče: »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ (Matej 3:13-17).
Četiri stotine godina nakon što je poslednji starozaveni prorok Malahija, preneo Božju poruku Malahija 4:5,6 - ”Evo, šaljem vam proroka Iliju pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. On će da okrene srce otaca prema sinovima i srce sinova prema očevima, da ne bih došao i udario zemlju kletim uništenjem.“ - pojavio se navestitelj novog doba i novog zaveta, Jovan Krstitelj. Došao je propovedajući u pustinji, živeći pustinjačkim životom i otvoreno se suprotstavljajući grehu. Sam Isus za njega kaže “A Jovan je - ako to hoćete da prihvatite - Ilija koji je trebao da dođe.” Matej 11:14
Bog je pripremio plan spasenja i on došao do poslednje tačke ostvarenja, pojavom ove dvojice izabranika Božjih - Ilije i Isusa.
Božja tišina je bila duga, ali je prekinuta kad je Ilija progovorio u pustinji, i započinje novo vreme kad Bog jasno govori svakom čoveku.
Svaki čovek prođe kroz ovo. Naravno ne po četiristotine godina, nego prilagođeno svakom čoveku. Bog dugo vremena može da ćuti i da nas pusti da živimo u uverenju da možemo kako hoćemo i da će to trajati dokle hoćemo. Ali onda dođe vreme kad Bog progovori, pokaže na loše stvari, pozove na pokajanje i na konačnu odluku.
Ovo je važno da znamo i da razumemo, pre svega da ne bismo bili u zabludi da Bog ne vodi računa o svakome od nas, a onda i zato, da ne bismo klonuli kad nam se čini da niko ne reaguje na istinu koju prenosimo, pa čak i kad nam otvoreno govore da nema Boga.
Ali, Boga ima, i On ima svoje načine i vreme za delovanje. I svako će se sresti s Njim, pa i bezbožnici koji poriču Boga i Njegovog Sina. To što takvi koriste vreme milosti da bi živeli razuzdano, kako kaže Juda 1:4, to je samo zatišje pred buru posle koje se Bog javi svakom čoveku.
Dakle, pre ili kasnije, posle vremena tišine, nastupi vreme u kojem se Božja reč čuje, a njeno delovanje se pokaže jasno i snažno.
To vreme Jovan je objavio Jevrejima ali i celom svetu, nama lično pa i onima kojima mi svedočimo.
Kao što možemo videti u evanđeljima, Jovan nije baš bio siguran šta se dešava. Njegovo razumevanje stvari nije dopiralo dalje od poziva ljudi na pokajanje i pomirenje sa Bogom, i nije bio baš siguran kako će se, i kad to deseti i ko je i kakav je onaj koji će to činiti. Jedino što je znao je da je taj veći i jači od njega i da od Njega sve zavisi.
Reč Božja koju znamo kao SZ, a posebno Proroci i Zakon nagoveštali su Carstvo Nebesko i Mesiju koji će doći. Ali sa Jovanom došao je kraj nagoveštavanja. Jovan nije nagoveštavao nego je prvi od proroka koji je objavio Cara, Gospodara i Vladara Carstva nebeskog.
Matej piše o tome veoma precizno, počev od rodoslova pa do tog trenutka kada Isus dolazi na Jordan pred Jovana da ga ovaj krsti (Matej 3:13).
Sa trideset godina svog zemaljskog života, Isus je bio spreman da započne svoju javnu službu.
Vreme je, u potpunosti sazrelo. Postoji uvek neko vreme u kome ono, što je Bog započeo, mora da sazri tako da bude ljudima prihvatljivo. Pogledajte pismo - uvek postoji vreme u kojem Božje delo može da se uklopi u slabašnu ljudsku percepciju stvarnosti.
Ne znam da li ste ikad razmišljali o tome.
Recimo, bilo bi interesantnije da je Isusova služba počela kad je imao dvanaest godina, onda kad se “izgubio” roditeljima iz vida - što nam opisuje Luka 2:41,42 i 51,52.
Već tada su se divili čudu od deteta, pa ako bi još izvodio neka čuda, bio bi neviđena atrakcija. Zar ne!? Ali nije još bilo vreme za to.
Umesto toga Božja reč nas uči da je on posle događaja u Hramu - “… sišao s njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan. … i bivao je sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima.”
Pa i ovo današnje, krštenje, kao i krštenje svih nas, desilo se baš u vreme koje je Bog odredio. Nemojte da sumnjate u to. Nigde niste zakasnili i nikako niste poranili.
Isto se desilo i sa našim Gospodom. Došao je kad se ispunilo vreme, krstio se u pravo vreme i započeo svoju službu na kraju koje će moći reći - svršeno je!, tačno na vreme.
Krštenje nije samo neki ritual koji mi, eto, ovde izvodimo da bismo ispunili formu.
Krštenje (čak i kad bi bila samo forma, a nije) je bilo veoma važno za Isusa, za sve njegove učenike, za sve sledbenike sve do dana današnjeg. Koliko je bilo važno za Njega, toliko je važno i za svakog od nas, pa i za vas koji ste se danas krstili.
Kao hrišćani potrebno je da znamo da objasnimo zašto je krštenje važno.
KRŠTENJE JE OBJAVA IDENTITETA
Već sa pomenuo da je Matej sa izuzetnom pažnjom i revnošću želeo da upozna svet sa tim ko je Isus, pa prati njegov život kroz rodoslov, a onda i od rođenja do krštenja, i dalje nakon toga, naravno.
Nakon što je Jovan krstio Isusa dogodile su se dve stvari od izuzetne važnosti. Bog se dva puta javio - jednom kao Duh Sveti, a jednom kao glas. Nebo se otvorilo i Sveti Duh je sišao na Isusa u obliku goluba, a zatim se čuo glas sa Neba koji govori »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ kao što smo to pročitali na početku.
Kulminacija evanđeoske poruke je u ovim stihovima - objave o Isusu Hristu koje su potvrdile da je On, ni manje ni više, nego Sin Božji.
Za Jevreje tog vremena, to je bilo zapanjujuće otkrivenje. Očekivali su Mesiju, ali niko nije očekivao da će biti drvodeljin sin, a ponajmanje da će biti Sin Božji!
Mnogi su bili sablažnjeni, neki su bili neprijateljski raspoloženi prema takvoj ideji i uvređeni zbog, kako su rekli, svetogrđa.
Da vam kažem, mnogi Jevreji su i danas uvređeni. I ne samo Jevreji.
Ali za nas vernike, identitet Isusa Hrista kao Božjeg Sina, postaje suštinsko pitanje vere. Ta činjenica postala je prekretnica u odnosu ljudi sa Bogom. Mnogima je ta činjenica i dan danas kost u grlu, i ne mogu da je progutaju. Sve može ali da se Bog utelovio u čoveku i da ga naziva svojim Sinom, … to prevazilazi ljudski razum.
U praktičnom smislu uverenje da je Isus Božji Sin čini razliku između vernika i nevernika, između istine i lažnog učenja. Ta vera, stvorenja Božja pretvara u decu Božju.
Sveto pismo je jasno, Isus Sin Božji je početak, a biće i kraj svega stvorenog.
Kao što kaže evanđelista Marko u prvom stihu svog evanđelja(Marko 1:1,): “Početak evanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg!” .
To evanđelje nije samo lepa reč na papiru, nego je (Jovan 1:14)“Reč (koja) je postala telo i nastanila se među nama, i videli smo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine.” .
Ako želite večni život, morate verovati u Isusa kao Božjeg Sina. Nije dovoljno samo „verovati u Isusa“ u nekom nejasnom smislu, ili izjaviti da je On bio „veliki čovek“, “veliki učitelj”, „najveći prorok“ ili štatigajaznamšta.
Morate priznati da je On ništa manje nego Sin Božji. Naše ispovedanje mora biti kao Petrovo „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ jer to ispovedanje nije telesno, zdravorazumsko, nego je duhovno, objavljeno sa Nebesa.
Naše krštenje, javno ispovedanje vere da je Isus Sin Božji, naš Spasitelj i Gospod, daje i nama novi indentitet. Postali smo deca Božja. Više nismo samo jedno od Božjih stvorenja, nego smo zapečaćeni i preporođeni da budemo deca Božja. Kao što to kaže Jovan u svojoj prvoj poslanici 3:1 i 1:3 “Pogledajte koliku nam je ljubav Otac darovao: toliku da se zovemo Božjom decom, kao što i jesmo.” pa je tako “naše zajedništvo je sa Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.”
KRŠTENJE KAO SVEDOČANSTVO
Isusov identitet kao Sina Božjeg pokreće važno pitanje, Ako je Isus Mesija i Sin Božji, zašto je kršten? I to krštenjem kojim je krstio Jovan, krštenjem pokajanja.
Za šta je Sin Božji imao da se kaje, kad je sama činjenica da je onaj ko je Sin Božji bez greha? Zašto je sam Isus insistirao na Jovanovom krštenju pokajanja?
Ovo je takođe bilo nejasno i samom Jovanu. Matej 3:14
Jovanu je, pre svega, bilo neprijatno, do te mere da je pokušao da odgovori Isusa od namere da ga on krštava. Bio je spreman da Isus krsti njega, ali za ovo ne.
Čak je u jednom trenutku zbog ovakvog razvoja događaja i pored očigledne Božje objave posumnjao. Znate, da je kasnije, kad je bio u zatvoru, poslao učenike da pitaju Isusa da li je on taj koji treba da dođe ili treba da čekaju drugog.
Isto pitanje i dalje muči neke ljude danas. Vernicima nije jasno zašto je bio kršten ako je bio bezgrešan, a nevernici se hvataju za činjenicu da je to što se krstio “siguran” dokaz da ni Isus nije bio bezgrešan, nego je to crkva kasnije izmislila.
Evo najmanje tri razloga zašto je Isus došao da bude kršten. Ta tri razloga su važna i govore nam o tome zašto i mi moramo da se krstimo.
Prvo, Isusovo sopstveno objašnjenje nalazi se u 3:15: „Pusti sada, jer ovako nam valja ispuniti sve što je u skladu s Božijom pravednošću.“
Isus je bio odlučan da se pokori svemu što je Bog zahtevao od ljudi uopšte („svaku pravednost“). „Priliči“ da se Mesija pokori pod Božju volju bez olakšica i propusta.
Da nije učinio sve ono što su morali da čine svi ljudi u Izraelu, to bi baš bilo zgodno da ga optuže za sve što ga i inače optužuju, ali sad su optužbe bez osnova.
I mi treba da se krstimo „da ispunimo svu pravednost“. Božja Reč to naređuje! Ljudi kosnuti u srce rečima koje je Petar govorio o Isusu koji je Gospod i Hristos, pitali su skrhani šta treba da rade, a Petar je odgovorio(Dela apostolska 2:38): „Pokajte se, pa neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; onda ćete primiti dar – Duha Svetog.” . I tako je taj dan kršteno oko tri hiljade duša.
Ne možemo da ugodimo Bogu ako ne ispunjavamo ono što Bog traži od nas.
Drugo, Hristovo krštenje možemo da gledamo sa aspekta saobražavanja. U poslanici Jevrejima 2:17,18 čitamo da je bilo potrebno “da u svemu postane sličan svojoj braći, da bi bio milosrdni i verni Prvosveštenik koji služi pred Bogom za njih, kako bi okajao grehe naroda. Pa pošto je i sam prošao kroz iskušenje dok je patio, u stanju je da pomogne onima koji prolaze kroz iskušenje.”
Da bi postao naš Spasitelj, morao je da preuzme grehe celog sveta na sebe. Takođe se poistovetio sa nama tako što je postao telo (Filipljanima 2:5-11), tako što je bio iskušavan i tako što je poneo naše grehe na krst. Isus je došao da plati cenu za naš greh, pa je tako i krštenjem pokazao da prihvata našu grešnost na sebe.
Baš kao što je Isus kršten da bi se poistovetio sa onima koje je došao da spase, tako i mi treba da se krstimo da bismo se poistovetili sa Hristom i sa Njegovim narodom, crkvom. Kada se krstimo, krštavamo se u Isusovu smrt i vaskrsavamo po uzoru na Njegovo vaskrsenje.(Rimljanima 6:3-5). Poistovećujemo se sa ovim ključnim događajima službe našeg Gospoda i priznajemo našu potrebu za Spasenjem koje smo dobili.
Treće, Isus je došao Jovanu da bude kršten kako bi započeo novi segment svoje misije, za koju je došao na svet. Njegovo krštenje je bio početak Njegove javne službe kao Spasitelja sveta. Bilo je vreme da javno preuzme svoj zadatak. On je već bio Sin Božji, i pre nego što se krstio, isto kao što je spasenje došlo do nas i pre nego što smo kršteni, i nije smatrao da je ponižavajuće da uzme obličje sluge i da postane sličan ljudima. Tog i takvog Isusa su Duh Sveti i Božji glas, objavili kao Sina Božjeg i Mesiju. Javno i bez skrivanja.
Naše krštenje u Njega označava početak naše službe kao Isusovih učenika. Krštenje, prema Svetom pismu, označava granicu između starog i novog života. Pavle je proglasio „svi vi koji ste kršteni u Hrista obukli ste se u Hrista“ (Galaćanima 3:27). Isus je objasnio Nikodimu da bez „novog rođenja“ vodom i Duhom ne može ući u carstvo nebesko. Daleko od toga da je krštenje „samo simbol“. Krštenje je izraz naše poslušnosti i posvećenosti Hristu i početak našeg odnosa Učitelj/učenik sa Njim.
Šta god da mislite o krštenju, ono predstavlja čovekovo potčinjavanje Božjoj volji. Na taj način ne samo da se potčinjavamo Božjoj pravdi, već se i potčinjavamo Bogu kao našem Ocu pošto nas je On prihvatio kao svoje dete ali i kao služitelja u delu širenja evađelja.
Možda neko misli da može da ima dobar odnos sa Bogom bez toga da se krsti. E, pa Bog, očigledno, sudeći po Njegovoj reči, misli drugačije. E, sad, čije mišljenje je važnije neka svako rasudi za sebe.
KRŠTENJE KAO PEČAT HRISTOVOG AUTORITETA
Šaljući svoje učenike Isus kaže, Matej 28:18-20 „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“
Samo da naglasim, ovo poslanje ima na sebi pečat Hristovog autoriteta - data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Dakle, niko nema pravo da oduzima od ove Hristove naredbe bilo šta, naravno, ni da dodaje.
Zapovest o krštenju je pod autoritetom “sve vlasti” Hristove i ne može da bude izbačena ili odvojena o učeništa i držanja svega što je Bog zapovedio.
Veoma je važno pomenuti da je, upravo zbog tog Božanskog autoritete, krštenje prag koji prelazi svako onaj ko ulazi u Božji dom, Crkvu, koja je telo Hristovo - kao što Pismo kaže 1.Korinćanima 12:13“Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni … i svi smo jednim Duhom napojeni.”
Šta možemo da kažemo na kraju?
Razlozi zbog kojih smo kršteni, sem poslušnosti su - biti oslobođen greha, biti prihvaćen i izmiren sa Bogom, biti pridodat Božjoj porodici kao nanovo rođeno stvorenje i život u Hristu. Ovo poslednje je i najvažnije jer nas Bog gleda kroz svoga Sina, Zato nas i Pismo uči, 2. Korinćanima 5:17: “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
Amin!
