(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 18. maj 2005)
I dalje smo u Uskršnjem raspoloženju, sve do Vaznesenja, a onda i do Pentekosta. Ovo je izuzetno važan i vredan deo godine u kome obnavljamo i ojačavamo svoju veru, onim što je čini verom - vaskrsenjem. Jer ako nema vaskrsenja nema ni naše vere. Tako kaže reč: “Ako Isus nije vaskrsao vaša vera je uzaludna - još ste u svojim gresima. Ali, Hristos jeste vaskrsao, kao prvenac od onih koji su umrli.“ 1. Korićanima 15:17,20
Ovo je istinito svedočanstvo i potvrda naše vere koju prenosimo ovom svetu.
Verujem da ste često čuli sa ove propovedaonice da kažemo - možemo, sa ljudima u svetu, da pričamo i čemu god, ali kad pomenete Hrista i vaskrsenje, svaka priča prestaje.
Ne zbog toga što mi pričamo pogrešnu priču, nego zato što oni ne žele da čuju istinu.
Takav stav i odnos prema ovoj istini (i naš i njihov) je ispit naše vere. Možda i jedan od najvećih.
Čitamo u Delima 4:1-12 kako izgleda kad propovedate ovu istinu i šta sve može da vas snađe u tom slučaju, ali i kakav stav moramo da imamo po tom pitanju.
„Dok su oni još govorili narodu, priđoše im sveštenici, zapovednik hramske straže i sadukeji. Bili su ozlojeđeni što oni uče narod i što u Isusu objavljuju vaskrsenje iz mrtvih, pa ih uhvatiše i staviše u tamnicu do sledećeg dana, jer je već bilo veče. Ali mnogi od onih koji su čuli Reč poverovaše, pa se broj muškaraca poveća na oko pet hiljada.
Sutradan se u Jerusalimu sastadoše poglavari, starešine i učitelji zakona, prvosveštenik Ana, Kajafa, Jovan, Aleksandar i ostali iz prvosvešteničke porodice. Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: »Kojom silom ili kojim imenom ste ovo učinili?«
Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: »Poglavari i starešine naroda! Ako smo danas pozvani na odgovornost zbog dobrog dela učinjenog bolesnom čoveku, čime je on izlečen, onda znajte svi vi i ceo izraelski narod: ovaj stoji pred vama zdrav zahvaljujući imenu Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, a koga je Bog podigao iz mrtvih. On je »kamen koji ste vi graditelji odbacili,koji postade kamen ugaoni.‘
I nema spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato nijedno drugo ime pod nebom kojim treba da se spasemo.«“ (4:1-12).
Prethodno u Delima 3, čitamo o tome kako su Petar i Jovan idući u hram, jer su hrišćani tada revnosno odlazili u hram na molitvu, iscelili jednog čoveka koji je bio hrom od rođenja. Bio je toliko uzbuđen zbog svog čudesnog isceljenje da je bukvalno skakao od sreće po hramu, pokazujući svima šta mu se desilo i glasno hvaleći Boga.
Naravno, čim je malo buke, posebno na tako važnom mestu, odmah se tu okupi mnoštvo ljudi, radoznalih da vide o čemu se radi.
Naravno, ovo je bila izuzetna prilika koju Petar nije želeo da propusti i odmah je počeo da propoveda o Hristu.
Naravno, kao što to najčešće biva kad se propoveda istina, posebno ona o Hristu, jedni je sa zahvalnošću primaju, a drugi iz nekih svojih razloga (ljubomora, griža savesti, nesigurnost, a neki i po službenoj dužnosti) postaju neprijateljski raspoloženi i spremni su na sve da one koji govore istinu oteraju ili diskredituju ili uhapse ako su u mogućnosti.
E, ovi su imali tu moć da uhapse. I tako su Petar i Jovan, zbog toga što su propovedali evanđelje - isceliteljsku i spasiteljsku moć vaskrslog Hrista - završili u tamnici.
To je trebalo da ih spreči da nastave sa onim što su radili, dok se ne okupi Sinedrion. Verovali su da taj, za Jevreje važan autoritet, može da izađe na kraj sa “galamdžijama”.
Nije bilo neobično tada, kao što nije neobično ni danas, da oni koji su na vlasti hapse one čiji stavovi im se ne sviđaju. Vidimo da tome pribegavaju političari na vlasti ali i teokratske vođe podjedanko vatreno.
I ne možemo, a da se ne zapitamo, zar je moguće da verske vođe, tzv. Božji služitelji, mogu namerno da zaobilaze istinu i da rade o glavi onima koji govore istinu, kako bi sačuvali svoj položaj?
Možda vam se čini da je to preterivanja, ali moguće je!
Pročitajte šta kaže Jeremija 5:31 “Proroci prorokuju laži, sveštenici vladaju na svoju ruku.”
Jeremija 26:8 “Ali, čim je Jeremija izgovorio svome narodu sve što mu je GOSPOD ZAPOVEDIO da kaže, sveštenici, proroci i sav narod šćepaše ga i rekoše: “Moraš da umreš.”
Evo nekoliko primera:
- iz biblije čitamo - “A Savle, i dalje silno obuzet željom da preti Gospodnjim učenicima i da ih ubija, ode prvosvešteniku i zamoli ga za pisma sinagogama u Damasku, da bi, ako tamo nađe sledbenike ovoga Puta, muškarce ili žene, mogao u okovima da ih dovede u Jerusalim.” Dela 9:1,2
- iz istorije srpskog naroda čitamo „Kako je zabilježio Stefan Prvovenčani, sin Nemanjin, ovaj je u sporazumu s crkveno-državnim saborom bogumilske krivoverce teško kaznio … I on obliči bezboštvo njihovo, i jedne spali, a druge kazni raznim kaznama, druge liši zemlje od države svoje, i skupivši domove njihove i sva imanja, razdade ih …. A učitelju i načelniku njihovu odreza jezik u grlu njegovu, koje ne ispoveda Hrista Sina Božjega, a njegove nečastive knjige spali, i njega posla u izgnanstvo, zapretivši da se nikako ne ispovedi niti pominje trikleto ime.“ Interesantno je znati da je Nemanja to u radio nakon što je od pape takođe primio pismo da se obračuna sa bogumilima.
Vrlo agresivno, zar ne? I u jednom i u drugom slučaju.
Takvi branitelji vere, a ne žive u skladu sa tom verom.
- Znate da pravoslavlje ne prizanje da je Biblija osnov hrišćanskog učenja i života. Osnov je nekakvo “sveto predanje” na osnovu kojeg se onda tumači šta je Pismo, navodno, htelo da kaže. Dakle, Pismo nije dovoljno dobro da tumači Pismo, nego je čovek taj koji će tumačiti ono šta je Bog hteo da kaže. Naravno u korist vlasti i čoveka. Često se dešava da ta tumačenja donose rešenja koja su u direktnoj suprotnosti sa Pismom, pa otud onda imate ikone, svece, kult Marije, crkvene tarife, privilegovani kler, etnofiletizam, i razna druga (ne)dela koja oni čine na svoju ruku.
- U protestantizmu imate raznorazna odstupanja od očigledne istine. Npr. dosta je hrišćana koji smatraju da je biblija jedna alegorija, zbirka pričica i ne može da se tumači i doživljava doslovno i nepogrešivo. S druge strane ima onih koji određene biblijske stavove tumače doslovno onako kako im se sviđa, bez obzira na kontekst celog pisma. To je tako od samog početka - setite se šta Petar kaže o Pavlovim pismima, pa i o celom Pismu, da ih neki “nepostojani i neuki ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A, bilo je, kao i u drugim crkvama, puno progona onih koji su mislili drugačije ili koji su odbacivali doktrine koje su sputavale ljudsku slobodu i veru.
Ono što je svima zajedničko je i ono što je najvažnije, a to je da i jedi i drugi iskrivljuju poruke i shvatanje Psima, od stavaljanja u drugi plan, do potpunog relativizovanja, iako samo Pismo, na više od 2500 mesta kaže za sebe da je Božja Reč, da je istina. Ne da sadrži istinu nego da je istina.
Bog je vrlo ozbiljan po tom pitanju i za Reč kaže da je ona iznad svega.
Pa zato u Psalam 138:2 čitammo “Klanjam se prema svetom hramu tvome; zahvaljujem imenu tvome na dobroti tvojoj i vernosti tvojoj; jer si iznad svega imena svojega uzveličao reč svoju.”
Plodovi takvog odnosa prema Reči su: (1) progon onih koji prenose i žive za istinu; (2) hrišćanska crkva - istočna, zapadna, protestantska, evanđeoska - u besciljnom lutanja iz doktirina u doktrine, u kojima najčešće bude izgubljena suština Božje poruke hrišćanima i naravno dovodi do beskonačnih cepanja na sve manje grupice.
Zato nije čudo videti ovoliku versku zabunu među ljudima, nemoral, nemire, strah, zbunjenost, …
Savremene verske vođe protive se istini, baš kao što su to činili i oni koji su pomenuti u Delima apostolskim 4. Ne celoj istini, nego samo onim delovima koji im smetaju. To je tako tipično đavolje delo - ne ukidamo istinu nego je koristimo na naš način, zaobilazeći delove koji nam ne idu u korist.
Tako gledajući na stvari, kad malo bolje sagledate tekst, shvatite u čemu je problem. Da su Petar i Jovan došli u hram i da su propovedali o jednom Bogu, o Božjoj pravednosti, da su ispevali po koji psalam, ne bi bilo nikakvih problema. Ta istina ne bi poremetila sadukeje i fariseje, ni ostalo sveštenstvo. Problem je bio u tome što su Petar i Jovan svedočili o tome da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih.
U ono vreme ta vest, da je Hrist vaskrsao, bila je glavni problem za sadukeje, zato što oni nisu verovali u vaskrsenje, ali i za farizeje zato što su se protivili nečemu što su i sami propovedali, a sad se tome suprotstavljaju, što je moglo da dovede do toga da izgube svoj položaj u društvu. Ista situacija je i danas kad propovedate vaskrslog Hrista.
Ništa nije problem ako govorite opšte stvari koje skoro svaka religije ima. Svi veruju u Boga. Humanističkog boga, surogat boga ili religijski stvoreno božanstvo. Ali ko te pita, bog je bog, sve je to isto, tako kažu. Neki bog jeste. Ili je
bog koji lične slobode ljudi stavlja ispred svoje slave; ili je
bog čiji se moralni standardi povinuju ljudskim žudnjama, željama i strastima; ili je
bog čija etika je načešće u sivoj zoni i teško se raspoznaje šta je dobro, a šta loše; ili je
bog koji stoji po strani dok raznorazni, od ljudi proglašeni, sveci obavljaju posao umesto njega; ili je
bog koji je svoj tron ustupio “kraljici neba” … itd.
Ali, svakako nije Svemogući, Sveprisutni, Sveznajući, Svemoćni, … Bog!
Kad govorite opšte stvari onda ne uznemiravate ljude i svako se oseća ugodno i komotno. Ljudi će vam reći “da, da, postoji neka sila, da kucnem u drvo; treba biti samo dobar čovek; nisam ja loš kakvi su drugi; treći put i bog pomaže; glavno je da imaš krsnu slavu; ” i sve dok klimate glavom vi ćete biti njihov prijatelj.
Ali, kad počnete da objavljujete
Boga koji je lično zainteresovan,
koji oslobađa a ne zarobljava,
čiji moralni standardi su neupitni, a etičke vrednosti jasno definisane,
Boga koji poziva na buđenje i suprotstvaljanje ustaljenim navikama,
Boga koji zahteva određenu odgovornost i žrtvu,
Boga koji poziva na nanovo rođenje i umiranje sebi -
e onda ste izazvali autoritete koji uopšte ne vole da neko budi i uznemirava ljude kojima su oni autoritet.
Buđenje bi moglo da dovede do toga da, tako uznemireni i bunovni ljudi počnu da preispituju one koji su im se nametnuli kao autoritet.
Da su Petar i Jovan bili “mudri” mogli su da izbegnu ovo.
Možda još nije bilo vreme za tako važnu istinu,
možda je prvo trebalo pripremiti ljude,
možda je prvo trebalo steći prijatelje nekim poklonima,
možda je trebalo prikupiti neku humanitarnu pomoć,
možda je trebalo izvesti još nekoliko isceljenja,
možda se nisu trebali baš toliko isticati,
možda je trebalo sačekati da crkva još malo poraste i ojača, a posebno,
možda nije trebalo baš toliki insistirati na tom vaskrsenju.
Imamo ponekad takve ideje, zar ne?
Ali, Petar i Jovan nisu hteli da se odreknu istine koja im je predata i za koju su poslati da je propovedaju. Nisu smeli da odustanu i zbog toga što je istina našla mesta u srcima onih kojima je propovedana, čak ni pod pretnjom koja im je upućena.
Jednostavno bili su spremni da prihvate sve što može da im se desi potpuno uvereni da je sve to u sklopu Božje volje za njih i za sav narod.
Bili su spremni za suđenje, bili su spremni i za kaznu, ali nisu bili spremni da odustanu.
Kakva je naša vera po ovom pitanju? Da li smo spremni da se prepustimo u Božje ruke zbog istine koju treba da propovedamo?
BILI SU ISKUŠAVANI
Siguran sam da su mnogi od nas bili u iskušenju da, ako ništa drugo, bar malo zaćute i ustuknu ako se suoče sa nečim što je uvreženo među ljudima ili sa nekim ko je priznat za neki autoritet ili je na nekom važnom ili moćnom položaju.
Svi znate za tzv. sveta mesta, čudotvorne mošti, ikone koje plaču, amajlije, časni krst, čudotvorni oganj, manastire iscelenja, i svi ste čuli da je neko tamo isceljen, čuli ste za nekoga kome je amajlija spasila život, čuli ste za nerotkinju koja je otišla u manstir i ostala trudna jer je dotakla mošti svetitelj … čuli ste, verujem, svašta od toga. Ljudi se kunu da se takvo što desilo nekome tamo negde, nekad.
I prosto ne postoji reč koju možete da kažete o tome kako je to opasno praznoverje, sujeverje i krivoverje, a da zauzvrat ne budete napadnuti i proglašeni za sektaša.
Ponekad čjete nekog vladiku, monaha, sveštenika da govori stvari koje su biblijski neodržive, ali vaša se ne važi jer su oni autoritet.
Vidimo ovde šta se desilo sa Petrom i Jovanom - izvedeni su pred poglavare, starešine, učitelje zakona, pred prvosveštenika Anu, kao i ostale iz prvosvešteničke porodice - Kajafu, Jovana, Aleksandara i druge.
Znači sam religijski krem Jevrejskog društva. Ta bulumenta je trebala da ih ućutka.
To je bio ogroman pritisak na njih dvojicu. Ma bio bi na svakoga. Zapitaš se: pa da l’ sam ja pametniji do svih tih učenih, važnih, ozbiljnih, mudrih ljudi?
Ima tu i drugi pritisak, pomalo skriven, a to je iskušenje ponosa. Đavo je lukav i definitvno je sujeta njegov omiljeni greh. Tu zamku je tako teško izbeći. Potrebno je biti jako oprezan i jako ponizan.
Pogledajte razgovor koji se vodi. (7. stih) “Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: ‘Kojom silom ili kojim imenom ste ovo činili.’” Drugim rečima, da nam bude jasnije - kakav autoritet vi to imate pa ste ovo mogli da uradite?
Dugo sam razmišljao o ovom 8. stihu: “Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: ‘Poglavari i starešine naroda.’”
Vidite, posebno je naglašeno to da je Petar bio ispunjen Svetim Duhom. U pozadini ovog stiha odzvanjaju reči našeg Gospoda: “A kad vas predaju, ne brinite se kako ćete i šta ćete reći, jer će vam toga časa biti dato šta da govorite. Nećete, naime, govoriti vi, nego će u vama govoriti Duh vašega Oca.” Matej 10:19,20
(Pročitajte kod kuće celo 10 poglavlje Matejevog evanđelja, zadiviće vas briga koju Bog iskazuje prema svojima.)
Ovde je ispunjenost Svetim Duhom posebno naglašena, jer samo to je garant da ćemo govoriti ono što je ispravno, ponizno i ono što je jedino važno - o Isusu Hristu.
Primetićete da Petar nije branio ni sebe ni Jovana, nije se žalio zato što su noć proveli u tamnici, nije pokušao da objasni ko su hrišćani, šta rade, kako žele samo dobro narodu, nije, čak, ni hteo ni da se pozove na autoritet pod kojim rade to što rade.
Zato je jako važno prepustiti Svetom Duhu da vodi naše postupke i reči, kako nikad ne bismo, braneći svoju veru i prenoseći dobru vest, postavili sebe, svoj rad, svoju misiju, svoje sposobnosti, svoje ciljeve … u prvi plan.
Sveti Duh nikad neće nas staviti u prvi plan. U prvom planu uvek mora biti Isus, Spasitelj, Iscelitelj, Onaj koji oprašta grehe.
Naša vera postoji samo i jedino radi Isusa Hrista. To je jedino čega se moramo držati i jedina vest koju treba da prenesemo ljudima.
Pročitajte ponovo šta Petar kaže starešinama. Ukratko - Isusa Hrista Nazarećanina koga ste vi raspeli, Bog podigao iz mrtvih i on je kamen ugaoni, i nema spasenja sem po Njemu.
Ako čitate prethodno pogalavlje, poruka koju je Petar govorio narodu je samo proširena verzija iste ove poruke. Zar ne?
Dakle, uvek i na svakom mestu, bez obzira da li govorimo slabima, bolesnima, jakima, bogatima, siromašnima, crnima, belima, žutima, crvenima, muškarcima, ženama, deci …evanđeoska poruka mora biti ista, ne sme da se menja nikad.
Da je prvosveštenik ili prosjak sa gradskih vrata ili bilo koji čovek tamo pitao Petra - “Šta da činim da bih se spasao?” Petar bi mu odgovorio svakom isto. Njegove reči koje čitamo u Dela 2 ponavljaju se ovde i uvek imaju isti kraj - ovog Isusa koga ste raspeli, Bog je učinio i Gospodom i Hristom. Nema menjanja sadržine.
Posledica razumevanja toga je - neka se svako od vas pokaje i krsti se za oproštenje grehova i bićeš spasen. I prosjak i car, jer u Hristu nema i roba ni slobodnoga, ni muško ni žensko, ni Jevrejina ni Grka.
Dakle, sve što ti treba, ko god da si, je Isus Hrist. U Njegovo ime se krštavamo i u Njego ime umiremo i rađamo se novim životoma.
Ništa nam drugo ne treba, sem Isusa.
Ponekad uđemo u dikusije sa raznim ljudima koji su ubeđeni da znaju nešto iz Pisma. I te diskusije nikad ne donesu ništa dobro jer je nemoguće uporediti ništa i nikoga sa Spasiteljem i Gospodom Isusom Hristom.
Avram je dobar, ali Isus ima pravi Božji narod.
Mojsije je dobar, ali Isus je zakon.
Melihesek je dobar, ali Isus onaj kome je služio.
David je dobar, ali Isus je Car.
Isaija i Jeremija i Iliija i Samuilo i drugi proroci su dobri, ali Isus je Reč koju su oni govorili.
Nema spasenja, moći, autoriteta sem u Isusu Hristu. On je Put kojim idemo, Istina koju govorimo i Život koji živimo.
To je istina koju propovedamo, istina koje se ne stidimo i koju hrabri, poslušno i pokorno branimo svojom verom. Jer, kada upoznamo Isusa kao svog Spasitelja, nemamo problem sa poslušnošću da radimo ono na šta ste pozvani.
Kada se pokorimo Isusu kao Gospodaru svog života, onda nemamo problema sa svim sporednim stvarima.
Kad prihvatimo Isusa kao začetnika naše vere, onda je nije teško braniti jer u njoj živimo.
Amin!
Ovo je istinito svedočanstvo i potvrda naše vere koju prenosimo ovom svetu.
Verujem da ste često čuli sa ove propovedaonice da kažemo - možemo, sa ljudima u svetu, da pričamo i čemu god, ali kad pomenete Hrista i vaskrsenje, svaka priča prestaje.
Ne zbog toga što mi pričamo pogrešnu priču, nego zato što oni ne žele da čuju istinu.
Takav stav i odnos prema ovoj istini (i naš i njihov) je ispit naše vere. Možda i jedan od najvećih.
Čitamo u Delima 4:1-12 kako izgleda kad propovedate ovu istinu i šta sve može da vas snađe u tom slučaju, ali i kakav stav moramo da imamo po tom pitanju.
„Dok su oni još govorili narodu, priđoše im sveštenici, zapovednik hramske straže i sadukeji. Bili su ozlojeđeni što oni uče narod i što u Isusu objavljuju vaskrsenje iz mrtvih, pa ih uhvatiše i staviše u tamnicu do sledećeg dana, jer je već bilo veče. Ali mnogi od onih koji su čuli Reč poverovaše, pa se broj muškaraca poveća na oko pet hiljada.
Sutradan se u Jerusalimu sastadoše poglavari, starešine i učitelji zakona, prvosveštenik Ana, Kajafa, Jovan, Aleksandar i ostali iz prvosvešteničke porodice. Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: »Kojom silom ili kojim imenom ste ovo učinili?«
Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: »Poglavari i starešine naroda! Ako smo danas pozvani na odgovornost zbog dobrog dela učinjenog bolesnom čoveku, čime je on izlečen, onda znajte svi vi i ceo izraelski narod: ovaj stoji pred vama zdrav zahvaljujući imenu Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, a koga je Bog podigao iz mrtvih. On je »kamen koji ste vi graditelji odbacili,koji postade kamen ugaoni.‘
I nema spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato nijedno drugo ime pod nebom kojim treba da se spasemo.«“ (4:1-12).
Prethodno u Delima 3, čitamo o tome kako su Petar i Jovan idući u hram, jer su hrišćani tada revnosno odlazili u hram na molitvu, iscelili jednog čoveka koji je bio hrom od rođenja. Bio je toliko uzbuđen zbog svog čudesnog isceljenje da je bukvalno skakao od sreće po hramu, pokazujući svima šta mu se desilo i glasno hvaleći Boga.
Naravno, čim je malo buke, posebno na tako važnom mestu, odmah se tu okupi mnoštvo ljudi, radoznalih da vide o čemu se radi.
Naravno, ovo je bila izuzetna prilika koju Petar nije želeo da propusti i odmah je počeo da propoveda o Hristu.
Naravno, kao što to najčešće biva kad se propoveda istina, posebno ona o Hristu, jedni je sa zahvalnošću primaju, a drugi iz nekih svojih razloga (ljubomora, griža savesti, nesigurnost, a neki i po službenoj dužnosti) postaju neprijateljski raspoloženi i spremni su na sve da one koji govore istinu oteraju ili diskredituju ili uhapse ako su u mogućnosti.
E, ovi su imali tu moć da uhapse. I tako su Petar i Jovan, zbog toga što su propovedali evanđelje - isceliteljsku i spasiteljsku moć vaskrslog Hrista - završili u tamnici.
To je trebalo da ih spreči da nastave sa onim što su radili, dok se ne okupi Sinedrion. Verovali su da taj, za Jevreje važan autoritet, može da izađe na kraj sa “galamdžijama”.
Nije bilo neobično tada, kao što nije neobično ni danas, da oni koji su na vlasti hapse one čiji stavovi im se ne sviđaju. Vidimo da tome pribegavaju političari na vlasti ali i teokratske vođe podjedanko vatreno.
I ne možemo, a da se ne zapitamo, zar je moguće da verske vođe, tzv. Božji služitelji, mogu namerno da zaobilaze istinu i da rade o glavi onima koji govore istinu, kako bi sačuvali svoj položaj?
Možda vam se čini da je to preterivanja, ali moguće je!
Pročitajte šta kaže Jeremija 5:31 “Proroci prorokuju laži, sveštenici vladaju na svoju ruku.”
Jeremija 26:8 “Ali, čim je Jeremija izgovorio svome narodu sve što mu je GOSPOD ZAPOVEDIO da kaže, sveštenici, proroci i sav narod šćepaše ga i rekoše: “Moraš da umreš.”
Evo nekoliko primera:
- iz biblije čitamo - “A Savle, i dalje silno obuzet željom da preti Gospodnjim učenicima i da ih ubija, ode prvosvešteniku i zamoli ga za pisma sinagogama u Damasku, da bi, ako tamo nađe sledbenike ovoga Puta, muškarce ili žene, mogao u okovima da ih dovede u Jerusalim.” Dela 9:1,2
- iz istorije srpskog naroda čitamo „Kako je zabilježio Stefan Prvovenčani, sin Nemanjin, ovaj je u sporazumu s crkveno-državnim saborom bogumilske krivoverce teško kaznio … I on obliči bezboštvo njihovo, i jedne spali, a druge kazni raznim kaznama, druge liši zemlje od države svoje, i skupivši domove njihove i sva imanja, razdade ih …. A učitelju i načelniku njihovu odreza jezik u grlu njegovu, koje ne ispoveda Hrista Sina Božjega, a njegove nečastive knjige spali, i njega posla u izgnanstvo, zapretivši da se nikako ne ispovedi niti pominje trikleto ime.“ Interesantno je znati da je Nemanja to u radio nakon što je od pape takođe primio pismo da se obračuna sa bogumilima.
Vrlo agresivno, zar ne? I u jednom i u drugom slučaju.
Takvi branitelji vere, a ne žive u skladu sa tom verom.
- Znate da pravoslavlje ne prizanje da je Biblija osnov hrišćanskog učenja i života. Osnov je nekakvo “sveto predanje” na osnovu kojeg se onda tumači šta je Pismo, navodno, htelo da kaže. Dakle, Pismo nije dovoljno dobro da tumači Pismo, nego je čovek taj koji će tumačiti ono šta je Bog hteo da kaže. Naravno u korist vlasti i čoveka. Često se dešava da ta tumačenja donose rešenja koja su u direktnoj suprotnosti sa Pismom, pa otud onda imate ikone, svece, kult Marije, crkvene tarife, privilegovani kler, etnofiletizam, i razna druga (ne)dela koja oni čine na svoju ruku.
- U protestantizmu imate raznorazna odstupanja od očigledne istine. Npr. dosta je hrišćana koji smatraju da je biblija jedna alegorija, zbirka pričica i ne može da se tumači i doživljava doslovno i nepogrešivo. S druge strane ima onih koji određene biblijske stavove tumače doslovno onako kako im se sviđa, bez obzira na kontekst celog pisma. To je tako od samog početka - setite se šta Petar kaže o Pavlovim pismima, pa i o celom Pismu, da ih neki “nepostojani i neuki ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A, bilo je, kao i u drugim crkvama, puno progona onih koji su mislili drugačije ili koji su odbacivali doktrine koje su sputavale ljudsku slobodu i veru.
Ono što je svima zajedničko je i ono što je najvažnije, a to je da i jedi i drugi iskrivljuju poruke i shvatanje Psima, od stavaljanja u drugi plan, do potpunog relativizovanja, iako samo Pismo, na više od 2500 mesta kaže za sebe da je Božja Reč, da je istina. Ne da sadrži istinu nego da je istina.
Bog je vrlo ozbiljan po tom pitanju i za Reč kaže da je ona iznad svega.
Pa zato u Psalam 138:2 čitammo “Klanjam se prema svetom hramu tvome; zahvaljujem imenu tvome na dobroti tvojoj i vernosti tvojoj; jer si iznad svega imena svojega uzveličao reč svoju.”
Plodovi takvog odnosa prema Reči su: (1) progon onih koji prenose i žive za istinu; (2) hrišćanska crkva - istočna, zapadna, protestantska, evanđeoska - u besciljnom lutanja iz doktirina u doktrine, u kojima najčešće bude izgubljena suština Božje poruke hrišćanima i naravno dovodi do beskonačnih cepanja na sve manje grupice.
Zato nije čudo videti ovoliku versku zabunu među ljudima, nemoral, nemire, strah, zbunjenost, …
Savremene verske vođe protive se istini, baš kao što su to činili i oni koji su pomenuti u Delima apostolskim 4. Ne celoj istini, nego samo onim delovima koji im smetaju. To je tako tipično đavolje delo - ne ukidamo istinu nego je koristimo na naš način, zaobilazeći delove koji nam ne idu u korist.
Tako gledajući na stvari, kad malo bolje sagledate tekst, shvatite u čemu je problem. Da su Petar i Jovan došli u hram i da su propovedali o jednom Bogu, o Božjoj pravednosti, da su ispevali po koji psalam, ne bi bilo nikakvih problema. Ta istina ne bi poremetila sadukeje i fariseje, ni ostalo sveštenstvo. Problem je bio u tome što su Petar i Jovan svedočili o tome da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih.
U ono vreme ta vest, da je Hrist vaskrsao, bila je glavni problem za sadukeje, zato što oni nisu verovali u vaskrsenje, ali i za farizeje zato što su se protivili nečemu što su i sami propovedali, a sad se tome suprotstavljaju, što je moglo da dovede do toga da izgube svoj položaj u društvu. Ista situacija je i danas kad propovedate vaskrslog Hrista.
Ništa nije problem ako govorite opšte stvari koje skoro svaka religije ima. Svi veruju u Boga. Humanističkog boga, surogat boga ili religijski stvoreno božanstvo. Ali ko te pita, bog je bog, sve je to isto, tako kažu. Neki bog jeste. Ili je
bog koji lične slobode ljudi stavlja ispred svoje slave; ili je
bog čiji se moralni standardi povinuju ljudskim žudnjama, željama i strastima; ili je
bog čija etika je načešće u sivoj zoni i teško se raspoznaje šta je dobro, a šta loše; ili je
bog koji stoji po strani dok raznorazni, od ljudi proglašeni, sveci obavljaju posao umesto njega; ili je
bog koji je svoj tron ustupio “kraljici neba” … itd.
Ali, svakako nije Svemogući, Sveprisutni, Sveznajući, Svemoćni, … Bog!
Kad govorite opšte stvari onda ne uznemiravate ljude i svako se oseća ugodno i komotno. Ljudi će vam reći “da, da, postoji neka sila, da kucnem u drvo; treba biti samo dobar čovek; nisam ja loš kakvi su drugi; treći put i bog pomaže; glavno je da imaš krsnu slavu; ” i sve dok klimate glavom vi ćete biti njihov prijatelj.
Ali, kad počnete da objavljujete
Boga koji je lično zainteresovan,
koji oslobađa a ne zarobljava,
čiji moralni standardi su neupitni, a etičke vrednosti jasno definisane,
Boga koji poziva na buđenje i suprotstvaljanje ustaljenim navikama,
Boga koji zahteva određenu odgovornost i žrtvu,
Boga koji poziva na nanovo rođenje i umiranje sebi -
e onda ste izazvali autoritete koji uopšte ne vole da neko budi i uznemirava ljude kojima su oni autoritet.
Buđenje bi moglo da dovede do toga da, tako uznemireni i bunovni ljudi počnu da preispituju one koji su im se nametnuli kao autoritet.
Da su Petar i Jovan bili “mudri” mogli su da izbegnu ovo.
Možda još nije bilo vreme za tako važnu istinu,
možda je prvo trebalo pripremiti ljude,
možda je prvo trebalo steći prijatelje nekim poklonima,
možda je trebalo prikupiti neku humanitarnu pomoć,
možda je trebalo izvesti još nekoliko isceljenja,
možda se nisu trebali baš toliko isticati,
možda je trebalo sačekati da crkva još malo poraste i ojača, a posebno,
možda nije trebalo baš toliki insistirati na tom vaskrsenju.
Imamo ponekad takve ideje, zar ne?
Ali, Petar i Jovan nisu hteli da se odreknu istine koja im je predata i za koju su poslati da je propovedaju. Nisu smeli da odustanu i zbog toga što je istina našla mesta u srcima onih kojima je propovedana, čak ni pod pretnjom koja im je upućena.
Jednostavno bili su spremni da prihvate sve što može da im se desi potpuno uvereni da je sve to u sklopu Božje volje za njih i za sav narod.
Bili su spremni za suđenje, bili su spremni i za kaznu, ali nisu bili spremni da odustanu.
Kakva je naša vera po ovom pitanju? Da li smo spremni da se prepustimo u Božje ruke zbog istine koju treba da propovedamo?
BILI SU ISKUŠAVANI
Siguran sam da su mnogi od nas bili u iskušenju da, ako ništa drugo, bar malo zaćute i ustuknu ako se suoče sa nečim što je uvreženo među ljudima ili sa nekim ko je priznat za neki autoritet ili je na nekom važnom ili moćnom položaju.
Svi znate za tzv. sveta mesta, čudotvorne mošti, ikone koje plaču, amajlije, časni krst, čudotvorni oganj, manastire iscelenja, i svi ste čuli da je neko tamo isceljen, čuli ste za nekoga kome je amajlija spasila život, čuli ste za nerotkinju koja je otišla u manstir i ostala trudna jer je dotakla mošti svetitelj … čuli ste, verujem, svašta od toga. Ljudi se kunu da se takvo što desilo nekome tamo negde, nekad.
I prosto ne postoji reč koju možete da kažete o tome kako je to opasno praznoverje, sujeverje i krivoverje, a da zauzvrat ne budete napadnuti i proglašeni za sektaša.
Ponekad čjete nekog vladiku, monaha, sveštenika da govori stvari koje su biblijski neodržive, ali vaša se ne važi jer su oni autoritet.
Vidimo ovde šta se desilo sa Petrom i Jovanom - izvedeni su pred poglavare, starešine, učitelje zakona, pred prvosveštenika Anu, kao i ostale iz prvosvešteničke porodice - Kajafu, Jovana, Aleksandara i druge.
Znači sam religijski krem Jevrejskog društva. Ta bulumenta je trebala da ih ućutka.
To je bio ogroman pritisak na njih dvojicu. Ma bio bi na svakoga. Zapitaš se: pa da l’ sam ja pametniji do svih tih učenih, važnih, ozbiljnih, mudrih ljudi?
Ima tu i drugi pritisak, pomalo skriven, a to je iskušenje ponosa. Đavo je lukav i definitvno je sujeta njegov omiljeni greh. Tu zamku je tako teško izbeći. Potrebno je biti jako oprezan i jako ponizan.
Pogledajte razgovor koji se vodi. (7. stih) “Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: ‘Kojom silom ili kojim imenom ste ovo činili.’” Drugim rečima, da nam bude jasnije - kakav autoritet vi to imate pa ste ovo mogli da uradite?
Dugo sam razmišljao o ovom 8. stihu: “Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: ‘Poglavari i starešine naroda.’”
Vidite, posebno je naglašeno to da je Petar bio ispunjen Svetim Duhom. U pozadini ovog stiha odzvanjaju reči našeg Gospoda: “A kad vas predaju, ne brinite se kako ćete i šta ćete reći, jer će vam toga časa biti dato šta da govorite. Nećete, naime, govoriti vi, nego će u vama govoriti Duh vašega Oca.” Matej 10:19,20
(Pročitajte kod kuće celo 10 poglavlje Matejevog evanđelja, zadiviće vas briga koju Bog iskazuje prema svojima.)
Ovde je ispunjenost Svetim Duhom posebno naglašena, jer samo to je garant da ćemo govoriti ono što je ispravno, ponizno i ono što je jedino važno - o Isusu Hristu.
Primetićete da Petar nije branio ni sebe ni Jovana, nije se žalio zato što su noć proveli u tamnici, nije pokušao da objasni ko su hrišćani, šta rade, kako žele samo dobro narodu, nije, čak, ni hteo ni da se pozove na autoritet pod kojim rade to što rade.
Zato je jako važno prepustiti Svetom Duhu da vodi naše postupke i reči, kako nikad ne bismo, braneći svoju veru i prenoseći dobru vest, postavili sebe, svoj rad, svoju misiju, svoje sposobnosti, svoje ciljeve … u prvi plan.
Sveti Duh nikad neće nas staviti u prvi plan. U prvom planu uvek mora biti Isus, Spasitelj, Iscelitelj, Onaj koji oprašta grehe.
Naša vera postoji samo i jedino radi Isusa Hrista. To je jedino čega se moramo držati i jedina vest koju treba da prenesemo ljudima.
Pročitajte ponovo šta Petar kaže starešinama. Ukratko - Isusa Hrista Nazarećanina koga ste vi raspeli, Bog podigao iz mrtvih i on je kamen ugaoni, i nema spasenja sem po Njemu.
Ako čitate prethodno pogalavlje, poruka koju je Petar govorio narodu je samo proširena verzija iste ove poruke. Zar ne?
Dakle, uvek i na svakom mestu, bez obzira da li govorimo slabima, bolesnima, jakima, bogatima, siromašnima, crnima, belima, žutima, crvenima, muškarcima, ženama, deci …evanđeoska poruka mora biti ista, ne sme da se menja nikad.
Da je prvosveštenik ili prosjak sa gradskih vrata ili bilo koji čovek tamo pitao Petra - “Šta da činim da bih se spasao?” Petar bi mu odgovorio svakom isto. Njegove reči koje čitamo u Dela 2 ponavljaju se ovde i uvek imaju isti kraj - ovog Isusa koga ste raspeli, Bog je učinio i Gospodom i Hristom. Nema menjanja sadržine.
Posledica razumevanja toga je - neka se svako od vas pokaje i krsti se za oproštenje grehova i bićeš spasen. I prosjak i car, jer u Hristu nema i roba ni slobodnoga, ni muško ni žensko, ni Jevrejina ni Grka.
Dakle, sve što ti treba, ko god da si, je Isus Hrist. U Njegovo ime se krštavamo i u Njego ime umiremo i rađamo se novim životoma.
Ništa nam drugo ne treba, sem Isusa.
Ponekad uđemo u dikusije sa raznim ljudima koji su ubeđeni da znaju nešto iz Pisma. I te diskusije nikad ne donesu ništa dobro jer je nemoguće uporediti ništa i nikoga sa Spasiteljem i Gospodom Isusom Hristom.
Avram je dobar, ali Isus ima pravi Božji narod.
Mojsije je dobar, ali Isus je zakon.
Melihesek je dobar, ali Isus onaj kome je služio.
David je dobar, ali Isus je Car.
Isaija i Jeremija i Iliija i Samuilo i drugi proroci su dobri, ali Isus je Reč koju su oni govorili.
Nema spasenja, moći, autoriteta sem u Isusu Hristu. On je Put kojim idemo, Istina koju govorimo i Život koji živimo.
To je istina koju propovedamo, istina koje se ne stidimo i koju hrabri, poslušno i pokorno branimo svojom verom. Jer, kada upoznamo Isusa kao svog Spasitelja, nemamo problem sa poslušnošću da radimo ono na šta ste pozvani.
Kada se pokorimo Isusu kao Gospodaru svog života, onda nemamo problema sa svim sporednim stvarima.
Kad prihvatimo Isusa kao začetnika naše vere, onda je nije teško braniti jer u njoj živimo.
Amin!
