(Protestantska evađeoska crkva Beograd, 12. januar 2025. godine.)
Jakovljeva 1:19-26
“I ovo znajte, draga moja braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.
Nemojte samo da slušate Reč i tako se zavaravate, nego je izvršavajte. Jer, ako neko samo sluša Reč, a ne izvršava je, sličan je čoveku koji posmatra svoje rođeno lice u ogledalu: pogleda se, pa ode i odmah zaboravi kako izgleda. Ali, ko se pomno zagleda u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, ne zaboravljajući šta je čuo, nego izvršavajući dela, taj će biti blagosloven u onome što čini.
Ako neko misli da je pobožan, a ne zauzdava svoj jezik, taj samoga sebe zavarava; njegova pobožnost je uzaludna.”
Jakov tretira mnoge važne hrišćanske teme u svojoj poslanici. Uvek je jasan, ponekad i pomalo oštar, ali svakako vrlo dobronameran.
Ovaj pasus koji smo sada pročitali je izuzetno važan za svakog od nas, zato što zadire u samu suštinu našeg života u veri. Dotiče se onog osnovnog šta je Isus učio od samog početka svoje službe na zemlji.
U poznatom odeljku propovedi na gori, o kojem pevaju i naša deca “Na pesku kuću nemoj graditi”, kad govori o dva temelja, pohvaljuje onoga koji sluša i izvršava i ukorava onoga koji sluša ali ne izvršava njegove reči.
Celu tu usporedbu, tu situaciju Jakov sažima u jednu rečenicu, 22. stih “Nemojte samo da slušate Reč i tako se zavaravate, nego je izvršavajte.”
Razumemo šta to znači, zar ne?
Mnogo je nominalnih hrišćana, koji se tako zovu, ali njihova dela ne potvrđuju njihovo ime. Mnogo je onih koji slušaju, a mnogo manje je onih koji čuju. Ponekad slušaju vrlo dobru reč, ponekad praznu slamu, a rezultat je isti - nema ga.
Ljudi ponekad biraju da slušaju poznate propovednike, uspešne govornike, harizmatične tele-evangelizatore, mistike, motivatore, i štatigajaznamkogasvene, obilaze razne zajednice, verujući da će to zadovoljiti njihove duhovne potrebe, jer sve to što ovi kažu ili tamo negde se čuje zvuči tako dobro.
Onda se to šeruje, obično putem interneta, sa komentarom - poslušaj kako je ovo dobro, ovo je prava stvar, e kad bi kod nas u crkvi bilo ovako!?
Trava je uvek zelenija u komšijskom dvorištu, zar ne!?
I onda se zapitate, kako to da su hrišćani sve bezvoljniji, sve nezadovoljniji, sve ogorčeniji i sve udaljeniji od zajednice živih, vernih ljudi, u koju ih je Bog postavio. Ne bi li, pored toliko mogućnosti i tako velikog izbora trebalo da bude drugačije?
To je upravo ovo o čemu Jakov piše - samo slušanje reči je zavaravanje ako ta reč ne donosi rod u život onoga koji sluša. Takvi su onda kao ona smokva koju je Isus prokleo jer je imala lišće, ali nije imala ploda. Pretvarala se da je živa, a u stvari je bila mrtva.
Kuća koja se tako gradi je kao ona izgrađena na pesku, koju obično odnese prva oluja koja naiđe.
Ali to nije Božja namera za nas. Bog je, kaže Jakov u 18. stihu, “odlučio da nas rodi Rečju istine, …” Ta izjava nas polako uvodi u razumevanje da je slušanje reči tek početak života koji je podložan Reči i predstavlja početak našeg napredovanja i rasta kao novog stvorenja.
Jakov svoju poslanicu piše Crkvi, vernima, a ne nevernima. Ovo nije evangelizaciona poruka, nego poruka koja treba da urazumi i poduči hrišćane da stanu i ostanu pravedni i ispravni pred Bogom.
Svi smo mi, jednom ranije, poslušali evangelizacionu poruku, poslušali i poverovali Reči evanđelja, što nas je dovelo do obraćenja i nanovorođenja. Ta poslušnost Božjoj reči mora da se nastavi i sad kad smo postali novi.
Svi znamo koliko tu ima teškoća i iskušenja. O tome Jakov govori na početku poslanice (stihovi 5 do 18). Samo poslušnost Božjoj reči može nam pomoći da kroz sva ta iskušenja uspešno prođemo.
Jakov ovde ukazuje u osnovi na tri su stvari koji pokazuju da li smo samo slušači ili smo izvršitelji reči. Zato čitamo “I ovo znajte, draga moja braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.”
Na žalost, kao što znamo, većini od nas se dešava suprotno - spori smo da saslušamo, brzo odgovaramo (komentarišemo, presuđujemo, etiketiramo,…) i jako brzo uspemo da se razgnevimo, naljutimo - pa čak i kad uspemo da sakrijemo taj gnev on tinja u nama i ždere nas. Zar nije tako?
Vidite, ovo je dobar savet za ljude u svetu, a siguran sam da vidite koliko li je tek važan nama hrišćanima, pogotovo ako znamo da “gnev ne stvara pravednost pred Bogom.”
Meni svaka od ovih nabrojanih stvari, pokazuje kakav je naš odnos prema Bogu i njegovoj reči.
Pre svega tu je da treba da budemo brzi da slušamo, tj. da čujemo.
U osnovi, to se odnosi na našu spremnost da učimo, slušamo lekcije, učimo sa izuzetnom pažnjom ono što se tiče naše vere. Sećate se Marte i Marije, Lazarovih sestara? Koja od njih je bila brza na slušanje? To je jedan način da gledamo na ovo.
Ipak, s obzirom na kontekst u kome se nalazi ova reč, a na kraju se svodi na mogućnost da se gnevimo, mislim da se Jakovljev savet odnosi i na slušanje jedni drugih. Na nepodeljenu pažnju koju treba da imamo kad slušamo ljude koji nas okružuju.
Često jedni druge, ako uopšte slušamo, slušamo sa “pola uva”, što onda dovodi do nerazumevanja, pogrešnog shvatanja i zabluda.
Posebno je važno da naše slušanje bude oslobođeno predubeđenja, stereotipa i predrasuda.
Uvek treba da čujemo suštinu stvari, ono što onaj koji nam govori želi i da kaže, a to možemo jedino ako pažljivo slušamo.
Inače veoma lako dospemo u situaciju - “pa ja to nisam tako shvatio”, “ja to nisam tako razumeo”, “ja to uopšte nisam čuo” …
Ljudi ponekad, načinom na koji nam nešto govore, kažu više nego što reči mogu da iskažu. Ako smo brzi tj. spremni da slušamo, možemo da čujemo i te neizgovorene poruke. Ako ne, možemo da propustimo ono najvažnije.
Biti brz u nečemu, znači biti spreman, uvežban za nešto. (vojska, vatrogasci, hitna pomoć).
Sledeća stvar je da budemo spori da kažemo, da govorimo.
Uvek sam voleo onaj savet “pre nego što jezik počne da radi, potrebno je uključiti mozak”. Nije baš da svaki put poslušam taj savet, ali se stvarno trudim.
Koliko puta ste rekli sami sebi - “bolje da sam se ugrizao za jezik nego sam to rekao” ili “izbroji do deset pre nego što išta kažeš”.
Svi smo mi pametni i svi, bez izuzetaka, imamo poneki dobar savet ili uputstvo ili zamerku ili upozorenje ili čak i pohvalu za svaku situaciju u kojoj se neko našao.
Ponekad, a to je najčešće, možda je bolje da ne kažemo odmah šta mi mislimo o tome, možda je bolje da pustimo da vreme malo prođe.
Nekako iz iskustva, a kažem nisam baš uvek dosledan tome, znam da je dobro da molitva prethodi svakom odgovoru.
I samo Pismo nas uči tome. Poslovice 10:19 “Gde je mnogo reči, tu nije bez greha, a ko zauzdava jezik, mudar je.”
Na kraju krajeva Bog nam je storio dva uva i jedan jezik, duplo više da slušamo nego što govorimo.
I sad, naposletku, Jakov traži vrlo praktičnu stvar, da budemo spori na gnev.
Ako ništa drugo, kaže Jakov, ono zbog toga što čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom.
Gnev je stanje emocionalnog stresa koji stvara bes, zamagljuje moć rasuđivanja, oduzima kontrolu nad onim šta govorimo i način na koji delujemo. U tome nema ničeg čime možemo da se ponosimo ili je bogugodno.
Sad, neko kaže “šta da radim, ja sam takav, brzo planem, pogotovo kad vidim nepravdu ili me neko uvredi?”
Iz ovih reči koje smo pročitali jasno vidimo nešto veoma važno za sve koji svoje ponašanje opravdavaju sa “ja sam takav”, a to je da naša ćud, priroda, narav - kako god da to nazovete - može i treba da se kontroliše.
Bog nikad od nas ne traži nemoguće stvari. Čak i kad su neki zahtevi preteški On je tu da nam pomogne da ih nosimo.
Apostol Pavle kaže, 1.Korinćanima 9:27 “nego krotim svoje telo i potčinjavam ga, …!”, a kad piše Filipljanima 4:13 kaže “Sve mogu u onom koji mi daje snagu.”
Na kraju krajeva, sve te manifestacije gneva su trzaji starog čoveka, koji više ne pripada nama koji smo se nanovo rodili. Dakle, reč “šta mogu takav sam” moramo da zamenimo “takav sam bio ali sad više nisam, promenio sam se jer sam se nanovo rodio. Ono što je meni bilo nemoguće Bogu je moguće.” Zar ne?
Na ulici svakodnevno srećete mnogo gnevnih ljudi. Samo u poslednjih nekoliko dana dvadesetak ljudi je izgubilo život zbog nekontrolisanog gneva koji je dugo vremena tolerisan. Ali to je svet, reći će neko. Pa jeste, ali mi živimo u tom svetu.
Taj nekontrolisani gnev često možete da primetite kod osoba koja se prenaglašano hvališu svojim odnosom sa bogom, koji su opsednuti idolima i lažnim učenjem, pa u tome traže opravdanja za zlodela i/ili činjenje zlodela u ime “odbrane istine”.
One koji se smatraju verni, kao što smo mi, Bog suočava sa svojom reči, sa Istinom. Telesni čovek, za razliku od duhovnog čoveka koji se raduje tome, čak i nesvesno, zna da nema šanse da pobedi u sukobu sa Bogom, i to ga duboko uznemirava. Mnogi čije obraćenje nije bilo potpuno, iako su nominalno prihvatili veru, se često ljute jer ih “pogodi” reč koja se propoveda.
U knjizi proroka Jeremije 36 čitamo o caru Jehojakimu koji je spalio svitak na kome su bile reči Božje koje su došle preko proroka Jeremije jer mu se nisu svidele.
I danas ima mnogo Jehojakima koji bi rado iscepali delove Pisma koji se ne uklapaju u njihovo viđenje Boga, ili misle da ograničavaju njihovu slobodu, ili govore protiv greha kojeg ne žele da se oslobode.
Znam ljude, a verujem da ih i vi znate, koji su napustili svoju zajednicu i otišli u potragu za onima koji će im čačkati uši i ponašati se u skladu sa njihovim razumevanjem vere, opravdavati i tolerisati njihovo ponašanje, čak i kad ono nije ispravno.
Ljudi postaju nezadovoljni jer im istina koja se propoveda sa propovedaonice nije prijatna. Međutim Pismo nas uči principu da je upravo to dobro.1.Korinćanima 14:24,25 “Ali, ako svi prorokuju, pa uđe neki nevernik ili neupućeni, sve ga prekoreva, sve ga osuđuje, tajne njegovog srca izlaze na videlo, pa će pasti ničice i pokloniti se Bogu, izjavljujući: »Bog je zaista u vama!«”
Pa u redu je, razumem da nije prijatno slušati istinu koja otkriva tvoje slabosti, ali nije u redu ljutiti se na onoga koji je govori.
To je isto kao da se ljutite na vagu jer pokazuje da imate višak kilograma.
Crkva u Galatiji se ljutila na Pavla, zato što ih je prekorevao da se ponovo vraćaju na staro. Zato ih on pita 4:16 “Zar sam vam postao neprijatelj zato što vam govorim istinu?”
Zbog svega toga, veoma je važno da poslušamo ono što Jakov piše u 21. stihu “Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.”
Očigledno je da Jakov zna o nama nešto što mi ne želimo da priznamo. Bez obzira koliko nam se čini da smo dobri i koliko god nam se čini da su neke stvari u našem životu dobre, proverite sve ponovo, pa očistite još jednom sve što može da bude nečisto i oslobodite se onog što može da bude opako. Imamo tu moć, data nam je kroz reč spasenja koja je usađena u nas.
Ali, za to treba da budemo krotki, kao Isus, mirni, ljubazni, dobri, odani i poslušni Bogu.
Znam da često u nama plamti pravednički gnev jer nam je učinjena nepravda, rečena loša reč, iskazano nepoštovanje, i tako te stvari, … ali razmislimo da umesto gneva primenimo ono što apostol Pavle kaže 1.Korinćanima 6:7 “U stvari već vam je mana to što među vama ima sporova Zašto radije ne pretrpite nepravdu. Zašto ne dopustite da vas prevare?”
Moramo da iskorenimo svaku duhovnu osobinu koja je suprotna Božjoj prirodi i volji.
Sve dok nam je greh privlačan, dok god želimo da ga zadržimo, dok god postoji u nama želja da ga relativizujemo ili opravdamo, nećemo u potpunosti da prihvatimo istinu, i uvek će postojati nešto što će nas ljutiti, gneviti i činiti nezadovoljnim i ogorčenim.
Ali kada nam je greh odbojan, onda možemo slediti Jakovljeva uputstva: „. . . primite s krotošću usađenu reč, koja može da spase duše vaše“.
Za razliku od „gneva“ iz stihova 19 i 20, za razliku od tvrdoće srca izazvane zloćom iz 21. stiha, rečeno nam je da primimo reč „s krotošću“.
Krotkost nije slabost; to je, pre, unutrašnja snaga koja se dobrovoljno potčinjava volji Božijoj.
Krotkost stvara plodno tlo na kojem seme Božje reči može da nikne, da uzraste i da rodi plod.
Naravno da, iako nam je ta reč usađena, ona može i da se iščupa, nepokornošću i nedoslednošću u životu koji nam je Bog pripremio, odnosno ako smo slušači a ne i izvršioci reči koju smo čuli.
Šta je sve uključeno u vršenje reči?
Onaj koji nije zaboravni slušatelj, nego je pažljivi izvršitelj Božjih naloga prepoznaje se po tome kako govori, kako služi i kako i koliko je odvojen od sveta.
Naime, ne može neko da tvrdi da je pobožan, a da je pri tom njegov način izražavanja vulgaran, prizeman, zajedljiv, podrugljiv, dvosmislen, … “takav samog sebe zavarava” kaže Jakov. (jer nikog drugog ne može da zavara, dodao bih ja).
Takav peva, moli se, daje, učestvuje u večeri Gospodnjoj, … ali kad to završi, njegov jezik ogovara, hvališe se, gnevi se, osuđuje, proklinje, …
Ili ne može neko da tvrdi da je pobožan, a njegova pojava je upadljiva, prenaglašena, ponašanje razmetljivo, sve ume, sve može, sve zna, u svemu mora da je prvi, …
Današnji svet je prepun stvari koje su istinski izazov za hrišćanski život. Teško je ostati smiren i staložen u ovakvom svetu. Teško je okrenuti drugi obraz, teško je ne uzvratiti istom merom, teško je ne razgneviti se kad te provociraju, … teško je ostati neokrnjen od ovoga sveta.
Ali nije nemoguće.
Da bismo ostali neuprljani treba da se klonimo čak i situacija u kojima izobiluje greh. Treba da se klonimo “malih” grehova isto koliko i “velikih”, treba da se klonimo trulih kompromisa i mira pod svaku cenu.
Ukratko, treba da se razlikujemo od sveta na način kako to kaže apostol Pavle “Nemojte više da se saobražavate ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svog uma, da razaberete šta je volja Božja, šta je dobro, prijatno i savršeno.” Rimljanim 12:2
To je, istina, veliki izazov, pa neki ni ne pokušavaju. “Ja sam takav, šta mogu!”
Ipak, podsetite se “Sve mogu u onom koji mi daje snagu.”
Ako želimo da idemo u Nebo vršenje Božje volje ne može biti i nije stvar izbora - ili smo Njegovi pa smo mu poslušni ili smo neposlušni i nismo Njegovi.
Zato budimo krotki, strpljivi, spori na gnev, brzi na slušanju, a spori na govoru.
I ogledajmo se u ogledalu Božje reči, ne zaboravljajući kakvi smo bili, a kakvi smo sada zahvaljujući delu Svetoga Duha u svakome od nas.
Amin!
“I ovo znajte, draga moja braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.
Nemojte samo da slušate Reč i tako se zavaravate, nego je izvršavajte. Jer, ako neko samo sluša Reč, a ne izvršava je, sličan je čoveku koji posmatra svoje rođeno lice u ogledalu: pogleda se, pa ode i odmah zaboravi kako izgleda. Ali, ko se pomno zagleda u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, ne zaboravljajući šta je čuo, nego izvršavajući dela, taj će biti blagosloven u onome što čini.
Ako neko misli da je pobožan, a ne zauzdava svoj jezik, taj samoga sebe zavarava; njegova pobožnost je uzaludna.”
Jakov tretira mnoge važne hrišćanske teme u svojoj poslanici. Uvek je jasan, ponekad i pomalo oštar, ali svakako vrlo dobronameran.
Ovaj pasus koji smo sada pročitali je izuzetno važan za svakog od nas, zato što zadire u samu suštinu našeg života u veri. Dotiče se onog osnovnog šta je Isus učio od samog početka svoje službe na zemlji.
U poznatom odeljku propovedi na gori, o kojem pevaju i naša deca “Na pesku kuću nemoj graditi”, kad govori o dva temelja, pohvaljuje onoga koji sluša i izvršava i ukorava onoga koji sluša ali ne izvršava njegove reči.
Celu tu usporedbu, tu situaciju Jakov sažima u jednu rečenicu, 22. stih “Nemojte samo da slušate Reč i tako se zavaravate, nego je izvršavajte.”
Razumemo šta to znači, zar ne?
Mnogo je nominalnih hrišćana, koji se tako zovu, ali njihova dela ne potvrđuju njihovo ime. Mnogo je onih koji slušaju, a mnogo manje je onih koji čuju. Ponekad slušaju vrlo dobru reč, ponekad praznu slamu, a rezultat je isti - nema ga.
Ljudi ponekad biraju da slušaju poznate propovednike, uspešne govornike, harizmatične tele-evangelizatore, mistike, motivatore, i štatigajaznamkogasvene, obilaze razne zajednice, verujući da će to zadovoljiti njihove duhovne potrebe, jer sve to što ovi kažu ili tamo negde se čuje zvuči tako dobro.
Onda se to šeruje, obično putem interneta, sa komentarom - poslušaj kako je ovo dobro, ovo je prava stvar, e kad bi kod nas u crkvi bilo ovako!?
Trava je uvek zelenija u komšijskom dvorištu, zar ne!?
I onda se zapitate, kako to da su hrišćani sve bezvoljniji, sve nezadovoljniji, sve ogorčeniji i sve udaljeniji od zajednice živih, vernih ljudi, u koju ih je Bog postavio. Ne bi li, pored toliko mogućnosti i tako velikog izbora trebalo da bude drugačije?
To je upravo ovo o čemu Jakov piše - samo slušanje reči je zavaravanje ako ta reč ne donosi rod u život onoga koji sluša. Takvi su onda kao ona smokva koju je Isus prokleo jer je imala lišće, ali nije imala ploda. Pretvarala se da je živa, a u stvari je bila mrtva.
Kuća koja se tako gradi je kao ona izgrađena na pesku, koju obično odnese prva oluja koja naiđe.
Ali to nije Božja namera za nas. Bog je, kaže Jakov u 18. stihu, “odlučio da nas rodi Rečju istine, …” Ta izjava nas polako uvodi u razumevanje da je slušanje reči tek početak života koji je podložan Reči i predstavlja početak našeg napredovanja i rasta kao novog stvorenja.
Jakov svoju poslanicu piše Crkvi, vernima, a ne nevernima. Ovo nije evangelizaciona poruka, nego poruka koja treba da urazumi i poduči hrišćane da stanu i ostanu pravedni i ispravni pred Bogom.
Svi smo mi, jednom ranije, poslušali evangelizacionu poruku, poslušali i poverovali Reči evanđelja, što nas je dovelo do obraćenja i nanovorođenja. Ta poslušnost Božjoj reči mora da se nastavi i sad kad smo postali novi.
Svi znamo koliko tu ima teškoća i iskušenja. O tome Jakov govori na početku poslanice (stihovi 5 do 18). Samo poslušnost Božjoj reči može nam pomoći da kroz sva ta iskušenja uspešno prođemo.
Jakov ovde ukazuje u osnovi na tri su stvari koji pokazuju da li smo samo slušači ili smo izvršitelji reči. Zato čitamo “I ovo znajte, draga moja braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.”
Na žalost, kao što znamo, većini od nas se dešava suprotno - spori smo da saslušamo, brzo odgovaramo (komentarišemo, presuđujemo, etiketiramo,…) i jako brzo uspemo da se razgnevimo, naljutimo - pa čak i kad uspemo da sakrijemo taj gnev on tinja u nama i ždere nas. Zar nije tako?
Vidite, ovo je dobar savet za ljude u svetu, a siguran sam da vidite koliko li je tek važan nama hrišćanima, pogotovo ako znamo da “gnev ne stvara pravednost pred Bogom.”
Meni svaka od ovih nabrojanih stvari, pokazuje kakav je naš odnos prema Bogu i njegovoj reči.
Pre svega tu je da treba da budemo brzi da slušamo, tj. da čujemo.
U osnovi, to se odnosi na našu spremnost da učimo, slušamo lekcije, učimo sa izuzetnom pažnjom ono što se tiče naše vere. Sećate se Marte i Marije, Lazarovih sestara? Koja od njih je bila brza na slušanje? To je jedan način da gledamo na ovo.
Ipak, s obzirom na kontekst u kome se nalazi ova reč, a na kraju se svodi na mogućnost da se gnevimo, mislim da se Jakovljev savet odnosi i na slušanje jedni drugih. Na nepodeljenu pažnju koju treba da imamo kad slušamo ljude koji nas okružuju.
Često jedni druge, ako uopšte slušamo, slušamo sa “pola uva”, što onda dovodi do nerazumevanja, pogrešnog shvatanja i zabluda.
Posebno je važno da naše slušanje bude oslobođeno predubeđenja, stereotipa i predrasuda.
Uvek treba da čujemo suštinu stvari, ono što onaj koji nam govori želi i da kaže, a to možemo jedino ako pažljivo slušamo.
Inače veoma lako dospemo u situaciju - “pa ja to nisam tako shvatio”, “ja to nisam tako razumeo”, “ja to uopšte nisam čuo” …
Ljudi ponekad, načinom na koji nam nešto govore, kažu više nego što reči mogu da iskažu. Ako smo brzi tj. spremni da slušamo, možemo da čujemo i te neizgovorene poruke. Ako ne, možemo da propustimo ono najvažnije.
Biti brz u nečemu, znači biti spreman, uvežban za nešto. (vojska, vatrogasci, hitna pomoć).
Sledeća stvar je da budemo spori da kažemo, da govorimo.
Uvek sam voleo onaj savet “pre nego što jezik počne da radi, potrebno je uključiti mozak”. Nije baš da svaki put poslušam taj savet, ali se stvarno trudim.
Koliko puta ste rekli sami sebi - “bolje da sam se ugrizao za jezik nego sam to rekao” ili “izbroji do deset pre nego što išta kažeš”.
Svi smo mi pametni i svi, bez izuzetaka, imamo poneki dobar savet ili uputstvo ili zamerku ili upozorenje ili čak i pohvalu za svaku situaciju u kojoj se neko našao.
Ponekad, a to je najčešće, možda je bolje da ne kažemo odmah šta mi mislimo o tome, možda je bolje da pustimo da vreme malo prođe.
Nekako iz iskustva, a kažem nisam baš uvek dosledan tome, znam da je dobro da molitva prethodi svakom odgovoru.
I samo Pismo nas uči tome. Poslovice 10:19 “Gde je mnogo reči, tu nije bez greha, a ko zauzdava jezik, mudar je.”
Na kraju krajeva Bog nam je storio dva uva i jedan jezik, duplo više da slušamo nego što govorimo.
I sad, naposletku, Jakov traži vrlo praktičnu stvar, da budemo spori na gnev.
Ako ništa drugo, kaže Jakov, ono zbog toga što čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom.
Gnev je stanje emocionalnog stresa koji stvara bes, zamagljuje moć rasuđivanja, oduzima kontrolu nad onim šta govorimo i način na koji delujemo. U tome nema ničeg čime možemo da se ponosimo ili je bogugodno.
Sad, neko kaže “šta da radim, ja sam takav, brzo planem, pogotovo kad vidim nepravdu ili me neko uvredi?”
Iz ovih reči koje smo pročitali jasno vidimo nešto veoma važno za sve koji svoje ponašanje opravdavaju sa “ja sam takav”, a to je da naša ćud, priroda, narav - kako god da to nazovete - može i treba da se kontroliše.
Bog nikad od nas ne traži nemoguće stvari. Čak i kad su neki zahtevi preteški On je tu da nam pomogne da ih nosimo.
Apostol Pavle kaže, 1.Korinćanima 9:27 “nego krotim svoje telo i potčinjavam ga, …!”, a kad piše Filipljanima 4:13 kaže “Sve mogu u onom koji mi daje snagu.”
Na kraju krajeva, sve te manifestacije gneva su trzaji starog čoveka, koji više ne pripada nama koji smo se nanovo rodili. Dakle, reč “šta mogu takav sam” moramo da zamenimo “takav sam bio ali sad više nisam, promenio sam se jer sam se nanovo rodio. Ono što je meni bilo nemoguće Bogu je moguće.” Zar ne?
Na ulici svakodnevno srećete mnogo gnevnih ljudi. Samo u poslednjih nekoliko dana dvadesetak ljudi je izgubilo život zbog nekontrolisanog gneva koji je dugo vremena tolerisan. Ali to je svet, reći će neko. Pa jeste, ali mi živimo u tom svetu.
Taj nekontrolisani gnev često možete da primetite kod osoba koja se prenaglašano hvališu svojim odnosom sa bogom, koji su opsednuti idolima i lažnim učenjem, pa u tome traže opravdanja za zlodela i/ili činjenje zlodela u ime “odbrane istine”.
One koji se smatraju verni, kao što smo mi, Bog suočava sa svojom reči, sa Istinom. Telesni čovek, za razliku od duhovnog čoveka koji se raduje tome, čak i nesvesno, zna da nema šanse da pobedi u sukobu sa Bogom, i to ga duboko uznemirava. Mnogi čije obraćenje nije bilo potpuno, iako su nominalno prihvatili veru, se često ljute jer ih “pogodi” reč koja se propoveda.
U knjizi proroka Jeremije 36 čitamo o caru Jehojakimu koji je spalio svitak na kome su bile reči Božje koje su došle preko proroka Jeremije jer mu se nisu svidele.
I danas ima mnogo Jehojakima koji bi rado iscepali delove Pisma koji se ne uklapaju u njihovo viđenje Boga, ili misle da ograničavaju njihovu slobodu, ili govore protiv greha kojeg ne žele da se oslobode.
Znam ljude, a verujem da ih i vi znate, koji su napustili svoju zajednicu i otišli u potragu za onima koji će im čačkati uši i ponašati se u skladu sa njihovim razumevanjem vere, opravdavati i tolerisati njihovo ponašanje, čak i kad ono nije ispravno.
Ljudi postaju nezadovoljni jer im istina koja se propoveda sa propovedaonice nije prijatna. Međutim Pismo nas uči principu da je upravo to dobro.1.Korinćanima 14:24,25 “Ali, ako svi prorokuju, pa uđe neki nevernik ili neupućeni, sve ga prekoreva, sve ga osuđuje, tajne njegovog srca izlaze na videlo, pa će pasti ničice i pokloniti se Bogu, izjavljujući: »Bog je zaista u vama!«”
Pa u redu je, razumem da nije prijatno slušati istinu koja otkriva tvoje slabosti, ali nije u redu ljutiti se na onoga koji je govori.
To je isto kao da se ljutite na vagu jer pokazuje da imate višak kilograma.
Crkva u Galatiji se ljutila na Pavla, zato što ih je prekorevao da se ponovo vraćaju na staro. Zato ih on pita 4:16 “Zar sam vam postao neprijatelj zato što vam govorim istinu?”
Zbog svega toga, veoma je važno da poslušamo ono što Jakov piše u 21. stihu “Stoga, odbacite svaku nečistotu i preostalu opakost i krotko prihvatite Reč, koja je u vas usađena, koja ima moć da spase vaše duše.”
Očigledno je da Jakov zna o nama nešto što mi ne želimo da priznamo. Bez obzira koliko nam se čini da smo dobri i koliko god nam se čini da su neke stvari u našem životu dobre, proverite sve ponovo, pa očistite još jednom sve što može da bude nečisto i oslobodite se onog što može da bude opako. Imamo tu moć, data nam je kroz reč spasenja koja je usađena u nas.
Ali, za to treba da budemo krotki, kao Isus, mirni, ljubazni, dobri, odani i poslušni Bogu.
Znam da često u nama plamti pravednički gnev jer nam je učinjena nepravda, rečena loša reč, iskazano nepoštovanje, i tako te stvari, … ali razmislimo da umesto gneva primenimo ono što apostol Pavle kaže 1.Korinćanima 6:7 “U stvari već vam je mana to što među vama ima sporova Zašto radije ne pretrpite nepravdu. Zašto ne dopustite da vas prevare?”
Moramo da iskorenimo svaku duhovnu osobinu koja je suprotna Božjoj prirodi i volji.
Sve dok nam je greh privlačan, dok god želimo da ga zadržimo, dok god postoji u nama želja da ga relativizujemo ili opravdamo, nećemo u potpunosti da prihvatimo istinu, i uvek će postojati nešto što će nas ljutiti, gneviti i činiti nezadovoljnim i ogorčenim.
Ali kada nam je greh odbojan, onda možemo slediti Jakovljeva uputstva: „. . . primite s krotošću usađenu reč, koja može da spase duše vaše“.
Za razliku od „gneva“ iz stihova 19 i 20, za razliku od tvrdoće srca izazvane zloćom iz 21. stiha, rečeno nam je da primimo reč „s krotošću“.
Krotkost nije slabost; to je, pre, unutrašnja snaga koja se dobrovoljno potčinjava volji Božijoj.
Krotkost stvara plodno tlo na kojem seme Božje reči može da nikne, da uzraste i da rodi plod.
Naravno da, iako nam je ta reč usađena, ona može i da se iščupa, nepokornošću i nedoslednošću u životu koji nam je Bog pripremio, odnosno ako smo slušači a ne i izvršioci reči koju smo čuli.
Šta je sve uključeno u vršenje reči?
Onaj koji nije zaboravni slušatelj, nego je pažljivi izvršitelj Božjih naloga prepoznaje se po tome kako govori, kako služi i kako i koliko je odvojen od sveta.
Naime, ne može neko da tvrdi da je pobožan, a da je pri tom njegov način izražavanja vulgaran, prizeman, zajedljiv, podrugljiv, dvosmislen, … “takav samog sebe zavarava” kaže Jakov. (jer nikog drugog ne može da zavara, dodao bih ja).
Takav peva, moli se, daje, učestvuje u večeri Gospodnjoj, … ali kad to završi, njegov jezik ogovara, hvališe se, gnevi se, osuđuje, proklinje, …
Ili ne može neko da tvrdi da je pobožan, a njegova pojava je upadljiva, prenaglašena, ponašanje razmetljivo, sve ume, sve može, sve zna, u svemu mora da je prvi, …
Današnji svet je prepun stvari koje su istinski izazov za hrišćanski život. Teško je ostati smiren i staložen u ovakvom svetu. Teško je okrenuti drugi obraz, teško je ne uzvratiti istom merom, teško je ne razgneviti se kad te provociraju, … teško je ostati neokrnjen od ovoga sveta.
Ali nije nemoguće.
Da bismo ostali neuprljani treba da se klonimo čak i situacija u kojima izobiluje greh. Treba da se klonimo “malih” grehova isto koliko i “velikih”, treba da se klonimo trulih kompromisa i mira pod svaku cenu.
Ukratko, treba da se razlikujemo od sveta na način kako to kaže apostol Pavle “Nemojte više da se saobražavate ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svog uma, da razaberete šta je volja Božja, šta je dobro, prijatno i savršeno.” Rimljanim 12:2
To je, istina, veliki izazov, pa neki ni ne pokušavaju. “Ja sam takav, šta mogu!”
Ipak, podsetite se “Sve mogu u onom koji mi daje snagu.”
Ako želimo da idemo u Nebo vršenje Božje volje ne može biti i nije stvar izbora - ili smo Njegovi pa smo mu poslušni ili smo neposlušni i nismo Njegovi.
Zato budimo krotki, strpljivi, spori na gnev, brzi na slušanju, a spori na govoru.
I ogledajmo se u ogledalu Božje reči, ne zaboravljajući kakvi smo bili, a kakvi smo sada zahvaljujući delu Svetoga Duha u svakome od nas.
Amin!
