ŽIVOT PO DUHU

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 11. avgusta 2024.)

 “Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha robovanja, pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: »Aba, Oče!” Sâm Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa, ako smo deca, onda smo i naslednici – naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo, da bismo imali udela u njegovoj slavi.” Rimljanima 8:14-17

A ovo poglavlje poslanice Rimljanima započinje izvanrednom objavom slobode “Zato sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu.” (1. stih)

Nema osude! Gotovo je! Greh, smrt, slabost ljudske prirode, sve ono što nas ponekad tako

unsepokojava jer bismo želeli da budemo bolji nego što jesmo, a nikako ne uspevamo.

Svako od nas je sigurno osetio frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo.

Svakome od nas je slabost ljudske prirode više nego dobro poznata. Ta slabost zbog koje nam dolaze misli: Ništa ne valjam! Kako Bog može uopšte da mi oprosti! Ne mogu sebi ovo da oprostim.

… I sad odjednom ovo - nema osude.

Nijedna glava u Bibliji, ništa što čovek može da smisli ne može da izrazi radost i nadu života u Hristu nego što to nalazimo ovde u 8. glavi poslanice Rimljanima.

Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio pod nadahnućem Svetog Duha da bi savršeno jasno opisao tu slobodu, taj novi život koji donosi prisustvo Duha Svetoga u našim životima.

Vi znate ko je Sveti Duh. On je osoba Svetog Trojstva, On je Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju životnu prisutnost, spoznaju Isusa Hrista, Reč u punom sjaju.

Kada postanemo svesni Njegove prisutnosti počinjemo da živimo novim životom - i to obično zovemo — život u Duhu.

Šta se to dešava sa nama kada živimo po Duhu: - nema osude (8:1). 

Ovda nalazimo dve važne poruke.

Pre svega, u Hristu smo opravdani i protiv nas se, u odnosu na Zakon, ne mogu iznositi nikakve optužbe.

Ništa manje važna je činjenica da, čak i greh koji ako počinimo i za koji se pokajemo, ne možemo biti osuđeni. Taj greh nam je oprošten, tj. opravdani smo krvlju Isusa Hrista. (Jevrejima 10:19 i 1. Jovanova 1:7) (Priča o Luteru i đavolu).

- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i cilju u skladu sa Božjom voljom

- vaskrsenje (11)

I to je tek početak.

Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna. Delo Duha je pre unutrašnje nego

spoljašnje prirode.

Život u Duhu podrazumeva pre svega unutrašnjeg čoveka, na onom iskonskom nivou, a tek onda vanjske vidljive postupke.

Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom.

Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život.

Duh je garancija dolaska obećane budućnosti.

I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.

Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.

Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.

Naš život je sada usmeren ka Bogu.

Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih).

Svekoliko usmerenje našeg života postaje drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti.

Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je životni stav koji vodi u život i mir (6. stih).

Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih) — mi smo već sada povezani sa Izvorom Života koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).

U našem telesnom životu koji je podložan grehu i smrti zakon je izvan, i on osuđuje.

U sistemu života u Duhu, Božji Duh nas oslobađa od osude i tereta greha i smrti i usmerava naš život na potpuno saglasnje sa Božjom voljom, jer nema sumnje će nas Duh usmeravati u saglasnosti s Božjom voljom.

Pošto je Zakon svet, pravedan i dobar, i bez ikakve sumnje beskompromisan po pitanju osude greha, jasno je da će nas Duh voditi i pomagati nam da se rešavamo telesnih dela (8:13,14).

Dakle, kad Sveti Duh usmerava naš život, mi ne živimo tako da samo vanjštimo pkazujemo da

poštujemo Zakon. Ne! Duh nas vodi da živimo po suštini Zakona, a to je ljubav.

Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?

I da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, jer je taj dug plaćen.

Ipak, Hristovo “Idi i ne greši više!” govori o tome da moramo i dalje da imamo na umu da ono što je Bog označio kao greh i dalje ostaje greh i oni koji to čine i pored objave Duha, ostaju i dalje u grehu ako se ne povinuju Duhovnom vodstvu.

Obratimo pažnju sad na izraz “Zato sada nema osude za ONE koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.

Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i nejevreje.

Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece bez obzira odakle potičemo - od Jevreja ili nejevreja, Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).

Vrlo je važno naglasiti da su svi ljudi Božiija stvorenja, ali nisu svi Božija deca. Samo oni koji su zapečaćeni Duhom Svetim mogu da se nazivaju tako.

To je tek poseban status i posebna blagodat. Šta to znači za nas?

- Božja deca imaju privilegiju da Boga, Gospodara svemira, mogu oslovljavati sa “Ava, Oče”.

Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.

Isus, kada se u Getsemanskom vrtu molio Bogu da ga mimoiđe čaša koju je uskoro trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz “ava” (Marko 14:36). Taj izraz možemo i mi da koristimo kad se obraćamo našem Bogu.

- To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i sa Hristom, a to nas dovodi u povlašćeni položaj.

On nas zapečaćuje i prepoznaje kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da ćemo uživati u Božjim blagoslovima, da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi ali i da ćemo stradati s Hristom.

U savremenom hrišćanstvu postoje mnogi propovednici koji propovedaju najčešće ovo prvo, ponekad ono druga ali skoro nikad ono treće.

Istina je da smo naslednici svega šta tome nasledstvu i pripada.

Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.

Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja

Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo života Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika.

Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju, ona je obasjana nadom u buduću slavu. “Smatram, naime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).

Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Patnja nije nikakav dokaz da je neko hrišćanin. Patnja ne opravdava čoveka, niti Bog zaboravlja na greh onoga koji strada ili pati. Ne mogu se usmerenom patnjom, stradanjem, “podvižništvom” kako to nazivaju pravoslavni teolozi postići opravdanje pred Bogom.

Ovo pominjem zbog toga što često čujete da ljudi misle ako je neko patio da je opravdan pred

Bogom. Nemojte se zavaravati.

Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.

Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta dobijaju sasvim nove obrise. Besmisleni očaj i patnja, pretvaraju se u porođajne bolove, a besmisao dobija svoje obećanje radosti.

To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje ima novo značenje. Znamo da putujemo ka nagradi koja će prevazići i onaj najnesnosniji bol.

Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali daje smisao njegovo značenju.

Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.

Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta.

To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za sve što je stvoreno - za životnu sredinu, npr. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?

Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.

Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike

stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo lako ili skoro nikako

odgovoriti.

Izgleda da, što su naši odgovori rečitiji, to deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom koji nemaju vezu sa Bogom.

Jedan savet. Ne pokušavajte da relativizujete bol ili da ga objašnjavate. To je isto kao da ženi u porođajnim bolovima saopštavati da je to normalno, da će to proći, da će se posle radovati … kad ona stvarno pati zbog bolova!

Stradanje je nešto stvarno, bolno, i u ovom grešnom svetu vrlo neravnomerno i poprilično nasumično raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze.

Ipak, mi znamo kakav će biti kraj svega što je stvoreno, kakav je kraj određen za one koji veruju. To obećanje nam, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje obećanje i izgledne šanse za budućnost. Ta spoznaja nam pomaže da izdržimo pod opterećenjem i gledamo unapred sa nadom i verom, pouzdajući se u Boga.

Obećanje o pomoći u molitvi Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.

Koliko često ste bili u situaciji u kojoj jednostavno niste znali za šta treba moliti? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On bdi nad našim molitvama, ispituje naš um i naša srca, gleda na ono šta bismo iskali od njega kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.

Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio. On je tu da organizuje naše misli i osećanja i da ih postavi kao nešto smisleno pred Bogom.

Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro I zato, uz pomoć Duha, “sve ide na dobro”, onih koji ga ljube.

Bez obzira na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.

Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo, bez obzira kakvo to stradanje bilo. On sâm je podneo stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, pa sedi sa strane i gleda šta se sa nama dešava, nego radi za naše dobro.

Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav upravo zbog svega što sam rekao, i zbog toga što Bog aktivno, Duhom Svetim, vodi naš život, ovde, od 31. do 39. stiha, nalazimo najznačajnije i najlepše obećanja.

Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. 

Ti stihovi su kao neko umetničko delo. U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.

Još je Isaija 50:7-9 prorokovao: “Gospod Jahve mi pomaže - neću biti izvrgnut sramoti. Zato lice otvrdnuh kao kremen, i znam da neću biti postiđen. Blizu je onaj koji me opravdava. Ko će da me optuži? Suočimo se! Ko je moj tužitelj? Neka mi priđe! Evo Gospod Jahve mi pomaže - ko će da me osudi? Svi oni će otrcati kao odeća, moljac će ih izjesti.”

Suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni , ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu

(stihovi 37-39).

BOG JE SVETLOST I NJEMU NEMA NIKAKVE TAME

 (Protestantska evađeoska crkva Beograd, nedelja 15. septembar 2024.)

1. Jovanova 1:5-7.
„A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.“
Kad počnete da čitate ovu prvu poslanicu koju je apostol Jovan napisao vidite njegovu zabrinutost za crkvu i život vernika, koji su bili izloženi stalnim napadima, progonima, ali iznad svega bili su pod pritiskom lažnih učenja koja su, nekad u veoma suptilnim formama, pokušala da se probiju u crkvu. Ta situacija se ni do dana današnjeg nije promenila. Svet i zlo, neprestano traže pukotine kroz koje bi prodrle u Hristovu crkvu.
Zbog toga je od životne važnosti da svaki pripadnik crkve bude budan i oprezan i spreman da se suoči sa ovim opasnostima, i da svoj odnos sa Bogom preispitaju i srcem i duhom i umom.
Kao i sve ostalo u životu i tako i ta preispitvanja na kraju moraju da rezultiraju odlukama koji nas ili ostavljaju na Božijem putu i obezbeđuju nam puninu i obilje života koja je u Gospodu našem, Isusu Hristu, ili ćemo se izgubiti u mraku ovoga sveta.
Jovan je svedok iz prve ruke koji može da nam svedoči o tome kakav naš život može da bude.
Naravno Duh Sveti koja nam je dat, pomaže nam da razumemo svedočanstva i važnost da sledimo ono što nam on, a i drugi, svedoče.
Ovo je primer i za nas danas kad svedočimo za našu veru - nema potrebe da se dovijamo za ono šta ćemo reći, ni da se bavimo teškim teologijama, nego prenesimo svoje lično svedočanstvo o onome šta je Bog uradio za nas.  
Nakon objave o Bogu i večnom životu, Jovan nastavlja tako što nam prenosi poruku koja je u osnovi uverenje da na svetu ne postoji ništa kao što je Bog. I ništa ne može da ispuni naše potrebe kao što to Bog može. U suštini Bog je svetlost bez ijedne mrlje, a sve ostalo je mrak, i ova poruka je, u stvari, poziv da napravimo mudar izbor u našem životu.
Bog nas je obdario razumom da možemo da pravimo izbore. Podario nam je razum kojim svakodnevno, svesno ili nesvesno, na osnovu ličnog iskustva ili oslanjajući se na izjave verodostojnih svedoka ili oboje, donosimo odluke vezane za naš život, pristup životu, odnos prema drugima itd. 
Često krivimo druge za stanje u kom se nalazimo, a koji su posledica naših izbora.
- deca kažu, nastavnik me ne voli;
- mladi kažu stariji nas ne razumeju;
- stariji kažu, ova deca su nemoguća;
- oni još stariji kažu, u naše vreme nije tako bilo …
Svi su pomalo u pravu, ali je istina ipak malo drugačija. Najveći deo krivice je ipak na nama jer nismo uradili što je bilo potrebno, kad je bilo potrebno; doneli smo neke pogrešne odluke, vodeći se razlozima koji se ne mogu opravdati, itd.
Naravno, sad tražim krivca za to, koji nije JA.
Posebno se situacija iskomplikuje kad u tu priču upletemo Boga. Sećate se one priče sa početka Biblije kad su Adam i Eva zgrešili - i, ko je bio kriv
Adam - žena koju si mi ti dao.
Eva - zmija me nagovorila.
Zmija … ona je samo prolazila tuda i gledala svoja posla.
Posledice su bile teške, i neke snosimo svi i dan danas.
 
Iz ovog primera učimo veoma važnu lekciju, a ta je da nam naši, a ne tuđi, izbori i odluke određuju pravac, stil, brzinu i način na koji ćemo živeti. Naravno to znači da ćemo se i suočavati sa posledicama tih izbora i odluka - dobrim i lošim.
 
Istina, mnogo bi jednostavnije bilo kad bismo imali nekoga koga bismo okrivili za sve greške koje smo napravali, a sebi da pripisujemo samo ono što je dobro i uspešno. Ali nema nikoga, sami smo ovde unutra. Istina, zli se iskreno trudi da nas pogura u pogrešnom pravcu (zamislite nije odustao sve ovo vreme), ali Pismo nam kaže: “usprotivite se đavolu i pobeći će od nas.”
 
Hvala Bogu mi hrišćani jedno sigurno znamo. Koliko god se zli trudio da nas povede pogrešnim putem, Bog se još više trudi da nam pomogne da izaberemo dobre stvari i pravi put.
 
Ako razumemo suptilnu poruku koju nam Jovan ovde šalje, videćemo da sve izbore i odluke koje donosimo svakodnevno, kratkoročno ili dugoročno, možemo da svedemo u dve opcije - ili biramo da živimo u svetlost, dakle po Božijim pravilima ili biramo da živimo u mraku, po pravilima onog drugog.
 
Na nama je šta ćemo izabrati. Zahvaljujući Svetom Duhu, kog nam je Isus poslao da nas čuva i uči, možemo sasvim jasno da razumemo da, ako želimo da živimo u blagodati, uspešno, plodonosno, zaklonjeno, ako želimo da osetimo izobilje života, jer Isus kaže “Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.” (Jovan 10:10). treba da izaberemo da živimo u svetlosti.
 
Ponekad ljudi mogu da budu zavedeni pa im se čini da mogu da žive u polumraku. Znate ono, nije sasvim mrak, ali nije ni svetlo.
Ima tu ono tako često pitanje - šta ima loše u tome? To je pitanje iz mraka, samo da znate! Naš stav da pitamo šta ima lošeg u nečem je potpuno pogrešan. Apostol Pavle piše Rrimljanima 12:2: “I nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božija volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.”
 
Ili onaj interesantan stav - biramo manje zlo. Znate, zlo je uvek zlo čak i ako ga ima malo.
 
Filozofija ovog sveta vam kaže da je to moguće, pogrešno razumevajući suštinu života koji Bog daje onima koji veruju.
Međutim istina Setog Pisma vam kaže da je Bog svetlost i da i njemu nema mraka ili drugim rečima Bog je dobar i u njemu nema nimalo zla.
 
Može li iko da živi tako da nikad nije u senci ili da ne zaluta u mrak? Na žalost odgovor je ne! Nema takvoga. Jedini koji je takav bio umro je za naše grehe, vaskrsao je i vazneo se na nebo.
Svi mi ostali smo u tužnoj situaciji da niko od nas ne može da živi tako da je njegov život potpuno čist.
Pa kako ćemo onad živeti u svetlosti, i to u Božjoj svetlosti?
 
Da počne od najbanalnijeg - ne možete ptici da zabranite da leti iznad vaše glave, ne možete čak ni da joj zabranite da vam sleti na glavu, ali možete da je oterate i možete da je onemogućite da napravi gnezdo na vašoj glavi.
Ne možete kiši da zabranite da pada, ali možete napraviti nastrešnicu ispod koje nećete pokisnuti.
Ipak, najlepša je pouka koju nam je Isus dao - izaberi da temelj tvoje kuće bude na steni, a ne na pesku.
 
E o toj odluci, izboru, težnji - kako god želite to da nazovete Jovan ovde govori. Njegove reči, koje je ovde napisao, istinsko su i ubedljivo obrazloženje, zašto je važno da se odlučimo da živimo u svetlosti, a ne u tami i šta mi možemo da uradimo po tom pitanju.
Preispitajmo ponovo svoj život, preispitujmo ga svaki dan i posvećujmo se za život u svetlosti jer to je jedini pun i lep život, dostojan onoga ko je postao dete Božje.  
 
Karakter života u svetlosti (1. Jovanova 1:5)
 
Razmišljajte o ovome, neprestano - “Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame.” (1:5).
 
Kada razmišljemo o tome, do kakvog zaključka dolazimo - kakva je to svetlost i kakva je to tama koja se ovde pominje?
Gledajući iz Božje perspektive, tome nas uči i u to vodi Sveti Duh - svetlost Božja predstavlja Njegovu svetost i Njegovu istinitost, a iz toga sledi njegov karakter - pravedan, čist, svet i pouzdan. Taj karakter mi možemo da osetimo u našem životu, kad prihvatimo Njegovu svetlost.
 
- pravednost- svet sprovodi svoju pravdu, a ona je često nepravedna i surova.
Zato nam treba, ne ljudska, nego Božanska, vanvremenska pravednost, ona koja nas procenjuje do srži. U toj pravednosti Bog nas vidi kakvi jesmo. On nas ne gleda onako kako mi sebe vidimo, ili onako kakvi smo ispali posle svega onoga što je greh učinio sa nama, ili onako kako nas svet gleda. Božja pravednost nas vidi u našoj suštini, on vidi česticu života koju je On sam usadio u nas. To je pravda koja nam sudi, milostivo gledajući na zrnce vere koje u nama, ne da bi nas satrla nego da bi nas oživela i postavila pred sebe čiste i pravedne.
 
- čistota, počev od najednostavnijih čistih odnosa, istine, bez skrivenih motiva, laži, prevare, zakulisnih radnji … sa Bogom uvek znate na čemu ste
 
- svetost, ne savršenstvo nego svetost, odvojenost od prljavštine ovog sveta, mir sa Bogom, čista savest, …
 
- pouzdanost, svi toliko žudimo da imamo nešto ili nekoga na šta sasvim sigurno možemo da se oslonimo, da budemo sigurni da nećemo biti izigrani, prevareni, ismejani, … ali, kao što znamo i što se tiče ljudi, “Svi su zastranili, svi se zajedno pokvarili. Nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga.” čitamo u Psalmu 14:3
Ali ne i Bog, on nas nikad neće izneveriti, na njega se uvek možemo osloniti. Zato Isija 50:10 i kaže: “Neka se onaj ko hoda u tami, ko nema svetlosti, pouzda u ime Gospodnje i osloni se na svoga Boga.”
 
To je ono, čisto i jasno Božje svetlo koje se nigde drugde ne možemo naći. Koliko god da su ljudi dobri, koliko god se čini da je svetlost ovog sveta dobra, ona na kraju, ipak, izda, prevari, potamni.
Ali, Bog … On je živa svetlost. On je graditelj svetlosti u nama, On svojom mudrošću i silom, dobrotom i ljubavlju koju ima za nas, stoji iza toga.
 
Nasuprot tome je tama, a tama donosi zlo, prevaru i smrt. Pogledajte na svet oko sebe. Ne morate daleko da idete i dugo da čekate da shvatite da svet ne živi u svetlosti, nego u mraku.
I mrak je sve gušći i opasnost sve veća. Najgore od svega je činjenica da ljudi sve više tonu u mrak, a pretvaraju se, pa čak i veruju, da je to božje svetlo. Veruju da je razuzdana sloboda, oslobođena odgovornosti i definisana ljudskom mudrošću i željama, pravo svetlo u kojem treba da žive.
Međutim, realnost te slobode su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenja, razdori, strančarenja, zavist, opijanje, bančenje, rasizam, nacionalizam, fašizam, … sve su to plodovi koje rađaju oni koji se pozivaju na svetlost, od čoveka osmišljene, slobode. Ali, nema slobode u mraku!
 
Znate, kakvo god imali mišljenje generalno o ljudima, ljudi nisu glupi i sasvim okoreli u zlu, bez obzira koliko ih đavo pritiska. Doduše neki su baš okoreli, ali za mnoge još ima nade. I upravo takvima ne prija ta stalna presija, nespokojstvo, nesigurnost, neizvesnost, stalna pretnja sve većim zlom. Upravo zbog toga svega zla, takvi ljudi su u očajničkom traganju za nekim svetlom, svetlom na kraju tunela. Čak su i komunisti bili svesni mraka ovoga sveta, pa su pevali onu pesmu - u tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka. Ali pokazalo se da to nije ta svetlost koja može razbiti mrak nego da doprinosi još većem zamračenju.  
 
Mrak ovog sveta, jedino može da razbije, i jedina je nada i jedino rešenje, Božja svetlost.
Iskreno, možete vi tražiti i neku drugu svetlost, ako mislite da će to biti bolje za vas, ali do sad se ni jedna od tih svetlosti nije pokazala ni približno onoj kojom obasjava sam Bog?
 
Zašto bismo, prihvatali neke zamene i veštačka osvetlenja, umesto da svoje živote osvetlimo ovim što je najbolje?
Neke stvari jednostavno ne mogu da budu bolje nego što jesu. Jednostavno, ne postoji ništa bolje od Boga. Je li tako?
Može li se naći nešto bolje od onoga što daje Bog?
 
Pa, ja znam odgovor na ovo pitanje, ali vi morate da nađete svoj odgovor!
 
Život u Božjoj svetlosti počinje tako što se predajemo njegovoj volji tako što smo poslušni poruci evanđelja koja nam je predata. Nastavljamo tako što hodamo po objavljenom putu koji je osvetljen negovom svetlošću. Kao što psalmista 119:105 kaže “Tvoja reč je lampa mojim stopama, i svetlost mome putu.”
 
I, kao što čitamo u 6. stihu, ili smo s njim ili smo u mraku tj. lažemo i ne živimo u skladu sa istinom.
 
Plod hodanja u svetlosti, kao što čitamo u 7. stihu su:
- zajednica jedan s drugim, i
- očišćenje od svakog greha krvlju Isusa Hrista
 
Ne samo da nas hod u Božjoj svetlosti spasava od mraka ovog sveta, nego nas uvodu u svetlost života u Božijem Carstvu.
Govoreći o Božijem carstvu Isus je rekao: “Ljudi neće moći da kažu: Evo ga ovde! Ili Eno ga onde!, jer Božije carstvo je u vama.” Luka 17:21
 
Iako, dakle, očekujemo dolazak Hristov i uspostavljanje sveopšteg Božjeg Carstva, Sveti Duh nas je već sada prosvetlio spoznajom da smo stanovnici carstva Božijeg.
To znači da ne pripadamo ovom svetu, nego smo ovde samo došljaci i prolaznici, a pripadamo Njegovom carstvu, u kome nam je Bog dao sugrađane, opravdane, očišćene, nadahnute i obogaćene kao što smo i mi. Postavio nas je da imamo zajedništvo jedni sa drugima, da budemo deca nebeskog Oca koja žive na zemlji.
Ali, sem toga, imamo i zajedništvo sa nebeskim društvom.
 
Život u svetu, u mraku, da tako kažem često rezultira velikom usamljenošću, izolovanošću, otuđenjem, prosto strahom da nekome pokloniš poverenje. Zar ne!
Ali ne i ovde. Nasuprot svetu,hodanje u svetlosti omogućava zajednicu jedni sa drugima. Jednu posebnu vrstu zajedništva koje nigde drugde i ni sa kim ne možete da pronađete. Veoma je važno da razumemo i prihvatimo. Siguran sam da ste to i iskusili.
Verujem da u svetu imate prijatelja koji nisu hrišćani. I treba da ih imate nije to ništa loše. I oni vam često baš posluže u životu, prekrate vreme, pomognu, podrže, pozajme, … i ponekad čovek pomisli, pa ovi su bolji nego oni moji u crkvi. Da?
 
Ipak, uveravam vas, da vas niko od tih, koliko god da su dobri, ne mogu razumeti i biti bolji nego što su oni koje nam je Bog dao. Niko od onih napolju ne mogu da razumeju našu veru, našu odanost Bogu, našu istrajnost i pouzdanje u Boga.
Imaju raznorazna imena za nas, zar ne? Čak i najbolji prijatelji.
 
I nije to ništa čudno. Isus kaže da oni ne mogu da razumeju nas zato što nemaju Duha Svetog, jer je On poslat nama. Tako Isus kaže da će nam poslati  “… Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama!” Jovan 14:17
 
Dakle, što se tiče vere i duhovnog života niko ne može da nas razume bolje nego onaj koji sedi pored nas.
Bog je osmislio takvo zajedništvo, u kojem smo povezani ka udovi jednog tela, da bi smo svi zajedno napredovali u veru, da  jačamo jedni druge, da se podstičemo na dobro, da tešimo, hrabrimo, nosimo, lečimo, zastupamo jedni druge, dok Isus ponovo ne dođe.
 
I najvažnije od svega. Dok živimo u svetlosti blagosloveni smo svakodnevnim očišćenjem od greha Isusovom krvlju.
Kao što sam rekao na početku, još uvek grešimo, ali ne živimo u grehu, zato što smo svoju građevinu izgradili na čvrstom temelju, a Bog nam daje razum i snagu da oteramo ptice koji bi htele da se ugnezde u krovu naše kuće.
 
Hodanje u svetlosti u stvari predstavlja svakodnevno doživljavanje Isusa Hrista, shvatanje realnosti njegove žrtve i potrebu za svakodnevnim pokajanje za grehe koji ulaze u naš život.
Ono nam obezbeđuje sigurnost i stalno oproštenje.
 
Hrišćani imaju tendenciju da idu u jednu od dve krajnosti u pogledu greha. Ili postajemo obeshrabreni zbog toga ili nezainteresovani za to. Obeshrabrenje nastupa kada vidimo da gubimo bitku sa grehom; nezainteresovanost dolazi kada smo toliko uvereni u svoju pobedu nad grehom da tome ne pridajemo odgovarajuću pažnju. Oba gledišta su nebiblijska. Bog želi da budemo uvereni u našu pobedu u Hristu, ali takođe želi da budemo svesni svoje grešnosti i potrebe za Njegovom svakodnevnom blagodati.
Nučite ovaj stih napamet, i utisnite ga u srce.
Jedno je znati stih napamet, a sasvim drugo uzeti stih k srcu.
Pouzdanje koje pominje zasniva se na prihvatanju Božje milosti koja deluje u našem životu. Živite u svetlosti i oslonite se na Njegovu milost — i možete sa poverenjem gledati ka nebu.

Isus, svetlost sveta, poziva nas da živimo u svetlosti. Lepo je hodati u svetlosti sa Isusom, a i sigurno!

U 2. Carevima 6. Jelisej se našao okružen sirijskim vojnicima koji su želeli da mu oduzmu život. Ugledavši vojnike, sluga je bio u panici: „Avaj, gospodaru! Šta da radimo?" Jelisej se smireno pomolio, možda neobično. Nije se molio za spasenje, ni da ga Bog zaštiti, ni da pobedi vojnike, nego: „Gospode, otvori mu oči da vidi.” 
Bila je to čudna molitva jer je sluga upravo pokazao svoju sposobnost da vidi. On je bio taj koji je prijavio vojnike Jeliseju. Jelisije je molio jer je znao da njegov sluga vidi samo probleme, a ne njegove moći: trebalo je da mu se otvore oči da bi mogao da vidi Božju vojsku i silu.
Ovo je veoma često i naš neuspeh. Jasno vidimo svoje poteškoće, ali naša vizija božanske sile i svetlosti je zamagljena.

Otvorite oči za lepotu i moć života u Božanskoj svetlosti.

Amin!