PRINESI SEBE KAO ŽRTVU

(Protestantska evnađeoska crkva Beograd, nedeljna služba, 15. oktobar 2017.)

Ove godine proslavlja se 500ta godišnjica reformacije. Dakle, prošlo je pet vekova od kad se je, jedan rimokatolički teolog, usudio da jasno i argumentovano iznese svoje neslaganje sa bahatošću, arogancijom, pohlepom, prljavštinom, neznanjem i bezbožništvom onih koji se sebe nazivali “majka Crkva”. Cela teologija tog pokreta, kao što, verujem da, znate, a nije na odmet da se toga podsetimo, može se sažeti u pet temeljnih istina - SAMO (Hrist, Milost, Vera, Pismo i Bogu sva slava).

Nisam mogao da odolim da to ne pomenem, jer mislim da je vredno pominjanja, ali to nije tema o kojoj danas želim da govorim.

Ono što imam da srcu i želim da podelim sa vama ovog jutra je nešto što smatram veoma važnim, i bez čega je teologija, pa čak i ovako dobra i sveobuhvatna, kao Luterova, samo teologija, tj. znanje koje nadima.

Mi često govorimo o poniznosti. To je tema o kojoj bi trebalo stalno govoriti, i o kojoj nikad nije dovoljno rečeno, jer poniznost je najvažniji i najteži zahtev koji se postavlja pred hrišćane. Na poniznosti se ogleda svaki aspekt hrišćanstva i zrelost svakog hrišćanina.

Pored poniznosti, druga, životno važna tema hrišćanstva, je žrtva, odnosno požrtvovanje, kao način života. I ako je poniznost najteži, onda je požrtvovanje, najnepopularniji zahtev za nas.

Jer, ko želi da se žrtvuje, da se odrekne onoga što mu pripada, kako bi se neko drugi time obogatio? Retko ko!

Eventualno, roditelji zarad svoje dece (iako je i toga sve manje), ponekad prijatelj za prijatelja (najčešće na nivou banalnost). Čak i kad smo spremni da podnesemo nekakvu žrtvu, obično ta spremnost u pozadini krije neki račun ili očekivanje. Poput onog pitanja apostola "»Eto, mi smo sve ostavili i pošli za tobom. Šta ćemo, dakle, dobiti?« " Matej 19:27 (a zapisano je i u Mk 10:28 i Lk 18:28).

Dakle, požrtvovanost, ne bi trebalo da postavlja pitanje šta možemo dobiti, već šta možemo dati.

Ona je, uopšteno rečeno, spremnost za podnošenje žrtve da bi drugima bilo dobro, a podrazumeva marljivost, istrajnost, krotkost, čovekoljubivost, odricanje, prihvatanje i još mnogo toga što zahteva lično, neproračunato angažovanje, čisto srce i pouzdanje u Boga.

Iako ćete, možda, čuti i drugačija mišljenja, ja sam siguran da je hrišćanska poruka, u suštini, poniznost koja se ostvaruje kroz žrtvu.

Isus je prineo žrtvu za sve i iz te žrtve izvire sve – pre svega nada, pa mir, pouzdanje, punina života, primer koji treba slediti …

Dakle, hrišćanin treba da se žrtvuje kao što se žrtvuje i njegov Gospod.

Naravno, Hrist ne očekuje od nas, niti za to ima potrebe, niti bi imalo ikakvog smisla, da svi umiremo na krstu (iako su neki mučenici iskusili i to, pa i mnogo gore stvari,).

Učestvovati u žrtvi našeg Gopoda, a kako On to očekuje od nas, je odlučivanje za poniznost, i odricanje od svega što podstiče ili doprinosi veličanju sebe.

Kad se nanovo rodimo, u nama treba da, umre onaj sebični, telesni čovek, a počine da raste novi, duhovni, - čovek ljubavi, spreman da se žrtvuje i da se posvećuje.

To je zahtev koji izvire iz reči Božje - Bog očekuje da naš duhovni način života, bude život koji prinosi i podnosi žrtvu.

Ljudi SZ su prinosili žrtve u hramu. Uz pomoć sveštenstva, umesto njih ubijane su životinje, i prinošene kao otkup za njihovu grešnost. Svaki prestup, svaka greška, pa i ona počinjena u neznanju ili nesvesno, proizvodila je smrt, odnosno koštala je života neko Božije stvorenje. To je bila žrtva koja je opravdavala, odnosno opraštala, konkretni, učinjeni greh.

Ali nije oslobađala od greha.

Zato se za nas, ljude NZ, situacija drastično promenila. Bog više ne očekuje da prinosimo sitnu i krupnu stoku, i travke,... jer ta vrsta žrtve, koju je Zakon zahtevao, plaćena je jednom za svagda, na Golgoti, krvlju Isusa Hrista. I mi smo slododni.

Tako, "Nema više osude za one koji su u Hristu Isusu." Rim 8:1, a kad nema osude, nema ni kazne, tj. prinosa da bi se kazna otplatila.

Ali to ne znači da Bog ništa ne očekuje od nas i da smo slobodni da, bez posledica, činimo šta hoćemo. Naprotiv! Reč nam kaže da On očekuje da prinesemo žrtvu mnogo veću, nego što se to možemo izraziti bilo čime što imamo. Očekuje da prinesemo sebe - u potpunosti, bez ostatka, kao živu žrtvu. Očekuje da se u potpunosti predamo, i da živimo samo za Njega, to jest da on živi kroz nas.

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 12:1 piše:
"Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu."

U jednoj, jedinoj rečenici, on je sažeo našu novu prirodu i smisao odnosa sa Bogom, i sa ljudima, a posebno sa onima koji su otkupljeni kao i mi.

I ako malo bolje razmislite, prineti samog sebe i jeste nešto najprirodnije za svakog ko se odlučio da pristupi i živi sa Bogom.

Svesni smo, (nadam se da jesmo) svega što je učinio za nas – počev od spasenja (život za život) do svake druge milosti i svakodnevnih blagoslova u kojima bogato uživamo. Svesni smo i toga (nadam se da jesmo) da nemamo ništa, i ne možemo ništa da učinimo, da bismo mu uzvratili. Jedino što možemo da učinimo je da se, ako ni zbog čega drugog, onda zbog te silne milosti koja nam je ukazana, u potpunosti prepustimo i prihvatimo ono što On ima za nas.

Međutim, Bog ne želi da nas primorava da to činimo, te stoga, to prepuštanje mora da bude dobrovoljan, i smislen postupak. Svakome je dato na volju da se preračuna da li može to da prihvati ili ne. Možda ovo zvuči grubo, hladno, proračunato, ali…

Siguran sam da vam je poznat onaj deo Lukinog evanđelja (14) gde Isus upozorava da ne gradimo ako nismo proračunali trošak ili da ne krećemo u borbu koja prevazilazi naše snage.
Na kraju tog poglavlja Isus kaže “Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik.” Luka 14:33

Dakle, ako nisi spreman sve da daš, nisi ono šta misliš ili tvrdiš da jesi.

Naravno, iznad tog računanja, mora da postoji, mnogo jači i obuhvatniji, podsticaj za žrtvovanje, a to je ljubav.
Ne bilo kakva ljubav, nego ona prava, Božja, koja je preplavila naše živote, ispunila naša srca i preporodila i oplemenila naše biće.

Mi nismo, niti smemo da budemo, sa Bogom iz računa, nego, pre svega zbog ljubavi koju primamo od njega, i prenosimo na druge ljude. Na taj način pokazujemo, ko je taj naš Bog, i ko smo mi sa tim Bogom.
Kad volimo, onda nam ništa nije teško, ništa nije skupo, ništa nas ne mrzi i sve ima smisla.

1. Korinćanima 13.

Žrtva, koja se prinosila na oltar morala je da bude bez mane, i morala je biti spaljena. Posle vatre ne ostaje ništa, sem možda pregšt pepela. Kada se mi žrtvujemo, to mora biti na isti način, bez mane, bez ostatka, potpuno i apsolutno posvećeno Bogu. Naša žrtva mora da bude kao Aveljeva, a ne kao Kainova.
Dakle ništa polovično, ništa mlako, ništa reda radi, ništa “moraš”.

Da bismo uopšte mogli da prihvatimo neophodnost da se žrtvujemo, naš um mora, pre svega, da prihvati i razume veličinu i važnost Hristovog dela za nas, i sve što nakon toga činimo mora da bude u svetlu toga šta smo razumeli i privatili.

Mnogi su spremni da prihvate da je važno da se žrtvuješ za Boga, ali kako da se žrtvujem za nekog tamo… Gospode, pa pogledaj ga samo … hvala ti što nisam kao on.
A zamislite da Gospod kaže, razumem te, ja sam jednom imao sličan problem - kad sam video tebe (!?:)

Po kontinuitetu, naše žrtvovanje mora da bude neprestano. Ne samo za praznike, ili posebne dane, već svakodnevni život predan Gospodu na korist i službu, bez obzira kakva ona bila.

To znači da ćemo, ponekad morati, sem sebe,
· da žrtvujemo i naše vreme i naš novac,
· ponekad će naš dom, zajedno sa nama, podnositi istu žrtvu kao i mi;
· ponekad će naši privatni odnosi morati da stradaju, ili
· ćemo se morati odreći dobitka, ili doneti poslovnu odluku koja je nepovoljnija za nas, ali je društveno bolja i korisnija;
· možda ćemo morati ići dalje nego što bismo želeli ili
· dati nešto što bismo radije zadržali;
· možda ćemo morati sedeti sa onima koje bismo radije izbegli ili
· zagrliti one koje bismo radije oterali …

To je stav samoodricanja, i to je prava istinska žrtva.
To znači, uzeti svoj krst.
Na to smo pozvani Isusovim rečima: (Lk. 9:23). "Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom."

Često vidite ljude koji oko vrata nose krst - zlatan, drven, rezbaren, iz nekog manastira ... Iskreno sumnjam da je Isus mislio na taj krst.
Krst je, kako nas je nedavno podsetio jedan propovednik, znak smrti. Znači, Isus ne kaže ”ukrasi se krstom” nego, “budi spreman da umreš”. Svakog dana, svakog trena.
Posebno želim da naglasim da sam taj “(ne) ko” u stvari “ja”. Naime, niko ne stavlja krst na nas, nego svako mora sam, dobrovoljno, da ga uzme.
Dakle, nije žrtva kada činimo stvari koje smo primorani da činimo – kao što su bolesti, nesreće ili nešto drugo šta je, ili može biti, posledica raznih okolnosti, ili je dužnost i obaveza.

Svako, sam, mora da se sagne, ponizi, uzme krst i dobrovoljno sledi Hrista, i to u stvarima i sa posledicama koje koštaju. Svakodnevno, u svim oklonostima, i po svaku cenu.

Malo zastrašujuće zar ne?
Mnogi hrišćani danas imaju jako iskrivljeno razumevanje toga, šta znači biti hrišćanin, i to shvatanje je često veoma jeftino. Kao kineska roba – liči, ali nije. Lažnjak, loša kopija …
U savremenom svetu, sve je više hrišćana, pa i celih zajednica, gde svakodnevni hrišćanski život ne košta skoro ništa, osim možda koji dinar, tek toliko da se umiri savest.
Nažalost, sve je više onih koji se zadovoljavaju takvim životom, smatrajući da ionako previše daju.

Takav stav onda dovede do toga da svoj hrišćanski, svakodnevni život svedemo:
- proučavanje Psima, na usputno čitanje;
- molitveni život na površnu molitvu za obrok u stilu “Hvala ti Bože jesti se može”;
- na odlaske u crkvu u nedelju, ako subota nije bila previše burna (utorak molitva i četvrtak proučavanje da ne pominjem, zbuniću se);
- slušanje raznoraznih propovedi i propovednika preko društvenih mreža;
- učestvovanjem na raznim seminarima, konferencijama i nazovi hrišćanskim organizacijama, koje ne odgovaraju nikome niti je iko za njih odgovoran, itd.

Međutim, siguran sam da Isus želi sledbenike koju su voljni da se ipak odreknu nečeg malo ozbiljnijeg i većeg od povremenih mrvica koje mu odvajamo.

Žrtva i žrtvovanje nije na korist samo onome koji prima, već je i na korist onome koji se daje. Žrtva oslobađa, i obnavlja i izgrađuje onoga koji se žrtvuje, a iznad svega uvodi ga u službu Bogu. A onaj ko je u službi, živi od službe koju obavlja.
Apostol Pavle, pišući 1. Korinćanima, u 9:13 podseća “Zar ne znate da oni koji obavljaju službu u Hramu, od Hrama dobijaju hranu, i da oni koji služe kod žrtvenika, dobijaju deo onoga što je prineto na žrtveniku? Tako je i Gospod zapovedio onima koji propovedaju evanđelje da od evanđelja žive.”

U naše vreme mi smo Hram, u nama je žrtvenik i mi smo žrtva, i svi smo u službi evanđelja.
Možemo li da živimo od onoga što smo uneli u hram i prineli na žrtvu?
Svoj život treba da merimo onim čega smo spremni da se odreknemo, a ne onim šta smo spremni da grabimo.
Ponekad je dovoljno da žrtvujemo malo svog vremena. Ništa se tako uzalud ne troši kao vreme, a nikad nije bilo toliko onih koji bi bili zahvalni da im poklonimo malo tog, uzaludno potrošenog.

Gde je naše srce, može se izmeriti stvarima za koje nalazimo vremena. Većina ljudi nalazi vreme za ono šta stvarno voli. I koga stvarno volimo može se videti po tome koliko smo vremena spremni da provedemo sa njim.
Ono što uistinu rado činite i za ono što smatrate vrednim, neće vam nikad nedostajati vremena niti će to biti prevelika žrtva

Crkva je pravo mesto za požrtvovani život. Svo to nesavršenstvo svih nas, iziskuje puno spremnosti da se, često, sopstveni interes stavlja u drugi plan.
Hrist računa na to. Zato nas Sveti Duh ugrađuje u crkvu. Zato crkva ima službe,... Da se svi zajedno pripremimo za Njegov dolazak, prinoseći sebe kao svakodnevnu žrtvu, brinući se o crkvi i onima koji su u crkvi, na ugodan miris Bogu.

“Ugledajte se, dakle, na Boga kao njegova draga deca i živite u ljubavi, kao što je i Hristos voleo nas i samoga sebe predao za nas kao mirisan prinos i žrtvu Bogu.” Efescima 5:1,2