(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 14. decembra 2025. godine)
»Ne bojte se«, reče im anđeo, »jer vam donosim radosnu vest koja će veoma obradovati sav narod: danas vam se u Davidovom gradu rodio Spasitelj – Hristos Gospod. A ovo će vam biti znak: naći ćete dete povijeno u pelene kako leži u jaslama.«
Odjednom se anđelu pridruži mnoštvo nebeske vojske, hvaleći Boga i govoreći: »Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji.«
Kada su anđeli otišli od njih i vratili se na nebo, pastiri rekoše jedan drugom: »Hajdemo u Vitlejem da vidimo to o čemu nas je Gospod obavestio.«
Onda brzo odoše i nađoše Mariju i Josifa, i dete kako leži u jaslama. A kada su to videli, ispričaše šta im je rečeno o tom detetu. Svi koji su to čuli zadiviše se onome što su im pastiri ispričali, a Marija je sve to upamtila i stalno o tome razmišljala. Pastiri se vratiše kući, slaveći i hvaleći Boga, jer je ono što su čuli i videli bilo baš onako kako im je i rečeno.”
Ah, Božić! Nema lepšeg i radosnijeg hrišćanskog praznika. Barem ga ja tako doživljavam. Ukrasi, jelke, prigodne pesme, svečane trpeze, porodično okupljanje, itd.
Mnogi se duhovno pripremaju za ovaj dan - kroz strogi post, a neki, kao katolici i protestanti, posebnom prazničnom dekoracijom, tzv. adventnim venčićem.
Advent ili iščekivanje, je pripremni period od četiri nedelje pre Božića, i ovo vreme usmereno je na duhovno preispitivanje, radosno obeležavanje Hristovog rođenja i iščekivanje Drugog dolaska. Suština adventa je molitva, preispitivanje samog sebe, čitanje Reči i činjenje dela milosrđa, a ne toliko strogi post ili izbor prave hrane.
Naravno, preporučuje se skromnost, u svakom pogedu, ali ne samo u hrani.
Za advent ukrašava se adventi večnić na koje su postavljene adventne sveće, po jedna za svaku nedelju pre datuma rođenja malog Isusa.
Prva sveća je sveća nade i proroštva. Ona simbolizuje nadu onih koji očekuju Spasitelja i proročku reč koja je najavila Njegov dolazak.
Druga sveća je simbol Božijeg mira koji dolazi sa Spasiteljem. Anđeo kaže - “a na zemlji mir ljudima koji su po njegovoj volji”. To je mir koji ispunjava čoveka i čini ga spokojnim, pre svega u odnosu sa Bogom, a zatim i u odnosu na sve druge neisgurnosti i strah, i uspostalja mir i sklad među ljudima.
Treća sveća, simbolizuje radost. Radost zbog dolaska Spasitelja, radost za novi život, radost za novi početak, radost jer smo jedni s drugima, radost van vremena i prostora jer je Bog odlučio da nas ne napusti nego da bude sa nama. I,
Četvrta sveća, simbol ljubavi koja se u potpunosti ogleda u tome što je Bog tako zavoleo sve nas da je svog jedinorodnog Sina (koji je čista ljubav) dao da niko od nas ne propadne.
Četiri nedelje za podsećanje na ove predivne istine koje su nam otkrivene u Njegovom dolasku. Neki kažu to je religioznost, to je neki paganski običaj, to je ovo ili ono, izmišljaju svašta.
Pa eto, ja ne mislim tako. Držim se istog onog stava koji je, tako lepo, Mića objasnio prošle nedelje. Ne vidim kako može biti loše ili pogrešno nešto što prihvata nadu na osnovu proročke reči, slavi Božji mir, raduje se Božjem prisustvu i uživa u Božjoj ljubavi.
Ne znam za vas, ali za mene su to pravi razlozi za slavlje!
Po tom adventnom kalendaru mi smo danas u toj trećoj nedelji koja simbolizuje RADOST.
Često govorimo o radosti, ali naša lica, naše reči, naše svedočanstvo nisu uvek u skladu sa tim šta govorimo. Kao da ne razumemo koliko nam je radost uistinu važna i kakva je prava priroda te radosti.
Apostol Pavle piše iz tamnice Filipljanima koji su istinski strepeli za njegov život i kaže im:
(Fil 4:4) „Radujte se uvek u Gospodu; i opet kažem: radujte se!”
Ali kako da se radujemo „uvek”? Zar je to uopšte moguće?
Znate odakle ova pitanja? Iz sveta, ili bolje da kažem od zloga. On je taj koji pokušava da unese pomenju u nas i pokrade nas.
Apostol Pavle je to znao i zato uporno piše - radujte se, nemojte prestajati da se radujete, nemojte da slušate svet, ne upodobljavajte se svetu!
Svet kaže: čovek može biti srećan i radostan ako mu sve ide onako kako želi: kad je zdrav, kad mu sve pasuje, kad mu je u braku sve potaman, kad su mu deca dobra, kad radi posao koji voli, kad mu se kola ne kvare, kad može da nađe parking, kad nije u zavadi sa drugim ljudima, kad je uspešan, kad je sve osigurao i sad može samo da planduje i da smišlja neke nove ugodnosti za sebe.
E sad, sve je to super. I lepo je. I ja vam želim da sve to tako funkcioniše.
Na žalost, svi znamo, da stvari baš i ne funkcionišu tako dobro i u skladu sa lepim željama.
I onda, naravno, vidite čoveka kako se sneveselio, postano nervozan, nestrpljiv, sumnjičav, zavidan, ljubomoran, pa i neprijatan, zar ne? Niko mu ne valja, svi su protiv njega, sve bi on to bolje, niko ne pogađa suštinu tj. ono što je njemu suština, a to je on sam i ono čime je on nezadovoljan.
Rekao bi čovek - svet je svet, šta drugo očekivati?
Pa, za očekivati je da mi hrišćani ne budemo takvi.
Da naša radost ne zavisi od okolnosti u kojima živimo jer - okolnosti se stalno menjaju.
Naša radost ne treba da bude rezultat spoljašnjih dešavanja, nego plod našeg unutrašnjeg zajedništva sa Bogom.
Jer, nije toliko važno to šta se dešava oko nas, već ono šta se dešava u nama.
Ili bolje rečeno, naša radost treba da zavisi od Onoga koji je u nama.
A u Galatima 2:20 čitamo “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos.”
Dakle, sa nama, bolje reći u nama, živi Isus Hristos i to je činjenica koja svemu daje drugačiji smisao. Onaj koji živi u nama je Onaj koji se ne menja, bez obzira na okolnosti. On je isti danas kao što je bio juče, i takav će ostati doveka.
To saznanje je i jedan od razloga zašto je uz njegovo rođenje uvek vezana radost.
Šta može biti veći povod za radosti od saznanja, da je onaj koji je večni Bog, rođen kao beba i položen u jasle, došao da bude kao što smo i mi da bismo mi mogli da uhvatimo udela u Njegovoj veličini i večnom životu.
Nije ga sprečilo to što je trebao da liši samog sebe veličanstvenosti. Naprotiv učinio je to i postao kao mi u trenucima kad smo najranjiviji i najbespomoćniji.
Prošao je kroz vreme nemoći, odrastanja, učenja, suočavanja, bola i patnje, isto kao i svaki od nas, da bi nas razumeo i da bi razveselio naše biće, ohrabrio nas i pokazao pravu istinu, pravi put i pravi život.
To je bio povod za slavljenje, pevanje i radost pastira kad su odlazili iz štale u kojoj je bio Isus. Pastiri su, kad su videli dete, shvatili - proroštvo se ispunilo, i došlo je vreme da se ispuni i sve ostalo što je Bog najavio i obećao.
A oni su tada videli tek tračak svetla koje je došlo sa Isusom. Kako li tek treba da budemo radosni mi koji smo, posredstvom Duha Svetog, upoznali i videli puninu svetla koje je Isus doneo sa sobom?
Njihova realnost se nije promenila, oni su i dalje ostali pastiri, i dalje im je ostala briga za stada, i dalje ima je ostala svakodnevnica sa svim poteškoćama, izazovima i obavezama. Baš kao i nama danas i to nakon što smo upoznali Isusa.
Njihova realnost je kao i naša realnost, zato bi i naša radost trebala biti kao i njihova radost .
E sad, bilo bi isuviše lepo da je tako jednostavno.
Uvek postoji onaj koji krade radost, kao što sam već pomenuo.
Jednom sam bio poprilično ili neprilično ljut zbog neke stvari pa mi je jedna, meni draga, sestra rekla - nemoj da dozvoliš da ti zli ukrade radost, nije vredno!
Kako je samo bila u pravu i koliko nam trebaju takvi ljudi oko nas koji će nam pomoći da okrenemo pogled na ono što je vredno.
I to je ono što, najčešće, i jeste problem. Otuđimo se zaneseni svojim mislima, idejama, ciljevima i kad stvari ne pođu kako treba ili shvatimo da to nije baš ono šta smo mislili onda se prepustimo očajavanju, ljutini i nezadovoljstvu, kao i svi drugi.
Zate i sami iz sopstvenog iskustva da možete da budete okruženi ljudima, a opet da se osećate usamljeno. Još gore od toga je imate neki cilj, ostvarite ga, a opet se osećate prazno.
Ako ste čitali knjigu Propovednikovu, primetićete da se na kraju svakog postignuća, zadovoljstva, uspeha - čak i kad je sve planirano i stiže u svoje vreme, jer za sve postoji neko vreme - čovek suoči sa činjenicom da je obično sve jedna ispraznost i neispunjenost. Telo žudi dalje, gde je izgleda lepše i bolje, ali nikad ne dosegne to za čim žudi.
Propovednik mudro zaključuje da je ono, što čoveku preostaje, oslanjanje i potpuno potčinjavanje Bogu. “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13
Dakle, prava i istinska radost nastaje tek onda kad čovek iskusi zajedništvo sa Bogom, ispunjenje Božjim Svetim Duhom.
Jer ono što nam je potrebno i što na uvodi u radost je ono što nam Duh objavljuje - Božijeg Sina, Božju ljubav, brigu, vodstvo, oproštenje ...
To je prava radost. To je radost slavljenja - razumevanje da Bog brine za nas, da zna kako nam je, da će nas dočekati onakve kakvi jesmo - sa svim našim slabostima, borbama, teškoćama, bez obzira da li smo uspešni ili ne ...
Čitamo o tome u priči o neposlušnom sinu koji se odmetnuo od oca, otišao, proćerdao sve što je imao, pokajao se i vratio kod oca. Luka 15:11-32. Pogledajte taj 32 stih. Treba ga čitati ponovo i ponovo jer on objavljuje očeve reči: “Ali treba da se radujemo i da se veselimo. Jer, ovaj tvoj brat je bio mrtav, i ožive, i bio je izgubljen, i nađen je.” Amin!
Svako ko nađe Hrista bio je mrtav i oživeo je, bio je izgubljen i nađen je.
Ako to nije razlog za radost, onda ne znam šta jeste!
Bog se raduje zbog nas - ne onakvih kakvi smo bili, nego onakvih kakvi ćemo postati kad se prepusimo u njegove ruke.
Pa zar se onda nećemo radovati, kad znamo da naš život dobija smisao, cilj i konačnu pobedu.
Ipak, radost nije nešto što se, eto tako, dogodi.
Radost je plod duhovnog sazrevanja, odrastanja, napredovanja.
U poslanici Galatima 5:22 čitamo “A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost … “
Vidite, radost je plod Duha Svetog! On nam pomaže da očistimo naše srce od raznih tereta - mržnje, zavisti, ljubomore, straha, ogorčenosti... ukratko svega onoga što su dela tela.
On nam pomaže da priznamo svoje grehe, da se pokajemo, ali i da oprostimo i obnovimo svoj mir sa drugima.
Duh nam pomaže da činimo dobra dela, ne zato što tako treba, nego zato što to želimo.
Sve u svemu naš duh vođen Svetim Duhom postaje slobodan i radostan zbog te slobode. Čovek prosto odahne kad zbaci sve te terete sa sebe, počne da diše punim plućima neopterećen osudom zbog greha i spoznajom da je prihvaćen od Boga.
Ponekad se pitamo kako to da nismo baš uspešni kad svedočimo za evanđelje, kako to da nas naši prijatelji, pa čak i naše porodice, ne slede u našim odlascima pred Boga.
Možda, kažem, možda, ako postanemo takvi - slobodni i rasterećeni - ljudi počinu da nas shvataju mnogo ozbiljnije.
Ljudi mogu da nam zavide na svemu, i mogu da naprave skoro sve bolje od onoga na čemu su nam zavidni. To ih posebno pokreće.
Ali ono, na čemu mogu samo da nam zavide, a ne mogu da nam oduzmu, niti mogu da nabave, nego mogu samo da se pitaju odakle nam - je radost. To nema da se kupi, ne može da se napravi i ne nasleđuje se. To je unikatni dar Duha Svetog za svakog od nas.
Retko ko i reko kad neko traži savršenstvo u hrišćanima. Istini za volju niko ni ne očekuje od nas da budemo savršeni.
Ipak očekuju da budemo verodostojni u onome o čemu govorimo.
Jedno od najsnažnijih svedočanstva te verodostojnosti je radost.
Ljudi prepoznaju ono što im svet ne može dati.
Možemo mi da filozofiramo koliko hoćemo, ali radost se vidi u životu onoga koji je miran i strpljiv u svakodnevnim iskušenjima, odmeren i spreman da uteši, stabilan u poslu, odmeren u odlukama, blag čak i kad je lično povređen, spreman da podeli svoje vreme sa drugima i zadovoljan je onim šta mu Bog daje.
Takav će zadobiti mnoga srca, probuditi znatiželju i privući mnogo duša koje žele da upoznaju Boga koji to daje. Tako radost postaje sila koja privlači ljude Hristu.
Jer sam Hrist je izvor radosti, donosilac radosti, i u Njemu se ispunjava sva radost onih koji mu veruju. Tako On sam kaže, Jovan 15:11: “Ovo sam vam rekao da moja radost bude u vama i da vaša radost bude potpuna.”
Zato nam je ovo Božićno vreme važno i treba ga posebno obeležiti, ne samo zato što ćemo se lično podsetiti šta nam je Bog, kao svojoj deci dao, nego i zato što imamo priliku da posvedočimo i za nadu i za mir i za radost i za ljubav svima sa kojima smo u kontaktu.
Ne znam da li imate adventni venčić, ne znam da li ćete upaliti treću sveću ali, sa tim ili bez toga, podsetite se na radost koja ne prolazi, na radost koja ne zavisi od sveta nego od onoga koji je Bog, a rodio se kao beba, i koji je podneo ovaj život da bi nama obezbedio mir sa Ocem.
Draga braćo i sestre, neka Hristova radost ispuni naša srca, blagoslovi naše domove i našu svakodnevicu, i ostane u nama sve dok ponovo ne dođe!
Srećan Božić!
Amin.
