VERE I DELA - DA LI JE TVOJA VERA ŽIVA I ZDRAVA?

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Omladinski sastanak, 18. oktobara 2025.)

Jakov 2:14-26
 
Ovo je verovatno deo Jakovljeve poslanice koji je naveo Lutera da knjigu nazove poslanicom od slame.
Ovaj deo poslanice izaziva najveća neslaganja i borbe među denominacijskim teolozima.
 
Zašto? Zato što postoji jedno duboko nepoznavanje onoga o čemu nam Jakov govori.
Niti dela mogu da isključe veru, niti vera može da isključi dela. I jedno i drugo je potrebno u hrišćanskom životu, i jedno bez drugog jednostavno ne pripada u taj život.
 
Naravno, ljudi uvek imaju neko svoje mišljenje i razumevanje i onda ih ostrašćeno brane i spremni su da se prepiru do besvesti ne bi li dokazali da su baš oni u pravu.
 
Svi pronalaze svoje uporište u Biblji, i naravno pri tom biraju i tumače samo one delove koji im idu u prilog, bez nekog stvarnog razumevanja onog što čitaju.
Već ste ranije čuli da učenja nisu u bibliji poređana po nekom azbučnom redu. Ta knjiga se zove leksikon ili enciklopedija.
Biblijski tekst je poruka koja mora da se cela pročita i razume, da bismo došli do zaključka o tome šta nam to Sveti Duh govori.
 
Neke stvari je baš teško razumeti, pogotovo neke stvari o kojima Pavle piše. Apostol Petar je napisao 2. Petrova 3:15,16, govoreći o pisanju apostola Pavla: “On tako piše u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u njima nekih stvari koje je teško razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i nepostojani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A o čemu to Pavle piše u svim poslanicama? O spasenju, veri, ponašanju i delima.
 
Kad Pavle piše o veri, za njega je ona
- dar koji smo dobili od Boga
- kroz nju primamo spasenje
- ona nam se računa u pravednost
 
S druge strane Jakov veru stavlja u praktični kontekst, pa kaže da:
- je vera bez dela beskorisna,
- se vera bez dela ne može pokazati
- vera bez dela ne može da promeni nikoga
- vera bez dela nije savršena, i
- da je vera bez dela mrtva.
 
Kako vam se čini, da li ovde ima određenih protvurečnosti?
 
Suštinski je važno da razumete da nema protivrečnosti između ovoga što piše Jakov i onoga što piše Pavle.
 
Želim, pre nego što krenemo sa stihovima da vas pitama: Da li je vaša vera živa i zdrava?
Da li mislite da je moja vera živa i zdrava?
Na osnovu čega ste to zaključili?
Nije ovo takmičenje u tome kakav je ko vernik. Ovi odgovori su nam potrebni da odmah na početku utvrdimo neke principe koji se odnose na veru.
 
Kako se postaje hrišćanin?
Potrebna je vera, pokajanje, krštenje i dar Duha, zar ne?
Tako bar čitamo u Delima 2:38: “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, i primićete dar Svetog Duha.”
 
Kako se ostaje hrišćanin?
Jovan 6:40 “Jer, ovo je volja moga Oca: ko god vidi Sina i veruje u njega, da ima večni život i da ga ja vaskrsnem u poslednji dan.”
Jovan 14:12: “Istinu vam kažem: ko veruje u mene, činiće dela koja ja činim.”
 
VERA BEZ DELA JE BESKORISNA (2:14-17).
Na samom početku ove naše teme čitamo: „Šta vredi (ili kakva je korist), braćo moja, ako ko kaže da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasiti?“ (Jakov 2:14).
 
Korist znači „imati vrednost“. Prvi deo Jakovljevog pitanja je sledeći: „Šta vredi da se kaže kako neko ima veru, ako ne radi, ako nije poslušan? Lako je zaključiti da je takva vera beskorisna.
Setite se, Matej je u 21:28-31, zapisao priču od dva sina - jedan kaže idem, pa ne ode; drugi kaže ne idem ali ode.
Džaba priča, ako nema dela.
 
Imate ljude koji znaju sve o veru, pričaju samo najbolje o veri, umeju da podučavaju druge o veri, znaju da prepoznaju veru - ali svo to znanje nikad nije prešlo s reči na dela. To je apsolutna prazina i beskorisnost.
 
U 1. Korinćanima 13, Pavle kaže nešto o nedostatku ljubavi što slobodno može da se primeni na veru, jer ljubav je ta koja podstiče na dela. I tamo Pavle kaže - ako imam svu veru da i gore premeštam, a ako ljubavi nemam - ništa sam.
 
Očigledno je da Jakov usko povezuje spasenje i veru koja deluje.
 
Sad možemo da se prepiremo oko toga šta znači biti spasen i o kakvom spasenju on govori.
Čovek može biti spasen u smislu da je izvučen iz mreže prošlih grehova, i to je ono što se dešava u trenutku krštenja (Marko 16:16)
Spasenje može da se odnosi i na večno spasenje  “Ko istraje do kraja, biće spasen.” (Matej 24:13).
Pošto Jakov piše hrišćanima,mislim da se radi o ovoj drugoj vrsti spasenja.
 
Kakav je razlika?
Pa, što se prvog spasenja tiče, postoje dve kategorije ljudi - spaseni i izgubljeni. Da li ovo razumete? Spaseni su svi oni koji su prihvatili Hrista, svi oni koji u njega veruju. U odnosu na njih su oni koji su izgubljeni jer još uvek nisu pronašli Hrista.
 
Što se tiče drugog spasenja, ono se dobija na konačnom sudu.  
 
Na kraju krajeva spaseni će biti oni po koje će Hrist doći i koji bez straha staju pred strašni sud. Oni idu u raj, a oni bez Hrista idu u pakao. I u jednom i u drugom slučaju Bog će proceniti svačije delo.
 
Dakle, po svemu sudeći, Jakov misli da dela koja hrišćanin čini imaju veze sa odlaskom u raj.
 
Šta vi mislite o tome, ima li ili nema?
1. Korinćanima 3:10-15 i Otkrivenje 2,3
 
Dakle, kompletna slika će se razrešiti na kraju, na dan suda, kako Pismo i kaže: “Ali zbog svoje tvrdoglavosti i srca koje se ne kaje, nagomilavaš na sebe gnev za Dan gneva, kad će se otkriti Božji pravedni sud. Bog će svakome uzvratiti prema njegovim delima. Onima koji istrajno čine dobro, tražeći slavu, čast i neraspadljivost, daće večni život, a onima koji prkose i ne pokoravaju se istini, a pokoravaju se nepravdi - gnev i srdžbu.” Rimljanima 2:5-8
 
I takav način razmišljanja podstiče Jakova da da ovih nekoliko primera - „Ako je brat ili sestra go i nemaju svakodnevne hrane, pa im jedan od vas kaže: Idite s mirom, grejte se i nasite se, a ipak im ne date ono što je potrebno telu, kakva je korist? Tako je i vera, ako nema dela, mrtva sama po sebi“ (Jakov 2:15-17).
 
Jakov čak i ne ide u opisivanju na neke daleke, nepoznate ljude i teške situacije siromaštva. On govori o bratu i sestri koji su u oskudici.
Brat i sestra su neko ko je tu pored tebe. Neko s kim rasteš, živiš. To je neko čiju potrebu vidiš svaki dan, i očigledno da mu je potrebna pomoć, ali neko se ipak odluči da mu da “pametan” savet - “najedi se i obuci se”.
To je vrhunac cinizma, to je direkto suprotno od onog šta Hrist radi i kako Hrist oseća za one koji su njegovi. Takav cinizam je prkos, inat, Božjem poretku stvari.
A kao vrhunac tog cinizma je „Idite u miru“ uz dodatak “sve će biti  u redu kad se najedeš i obučeš”.
Pri tom niko i ništa nije učinio sem što je brata i sestru ispratio hladnim, praznim, beskorisnim i besmislenim rečima.
Kakva je korist od toga? Nikakva.
Reči ne mogu da se obuku, niti imaju kalorije kojima možeš da se nasitiš. Reči bez dela su bezvredne. Čini mi se, čak i kontraproduktivne.
 
Jakovljevom zaključku “Tako je i vera, ako nema dela, samo po sebi mrtva.” treba pridodati i reči apostola Jovana: “Ko ima dobra ovog sveta i gleda svoga brata kako oskudeva, pa se na njega ne sažali, kako može Božja ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.”
 
U suprotnom to je vera čoveka koji se naziva hrišćanin ali ne voli ni Boga ni čoveka. Vera koja je beživotni leš, mrtav i beskoristan.
 
VERA BEZ DELA NE MOŽE SE POKAZATI (2:18).
Evo, naravno, i jedan polemički zaplet.
 
Često možete da dođete u ovakvu situaciju sa istom ovom primedbom, kako je to Jakov formulisao.
Evo ti kažeš da imaš veru, ali ja kažem da imam dela. Šta tebi vredi što imaš veru kad su moja dela vidljivija? I u stvari ja sam bolji od tebe jer moja dela nešto menjaju, a tvoja vera je samo tvoja vera, ne menja ništa.
S druge strane neko će reći - ne uznemiravajte čoveka koji ima veliku veliku veru jer on se ne bavi takvim trivijalnim stvarima kao što su dela. On je čovek vere, a ne dela.
 
Imate ljude po crkvama koji ne žele da razgovaraju o novcu, jer njih ne interesuje materijalno. Imate oni koji bi se samo molili, ništa ne bi radili, i samo čekaju da Bog reši svaki problem koji se pojavi.
 
S druge strane, imate ljude koji bi samo organizovali okupljanja, događaje, koji bi putovali, družili se, delili letke, biblije, išli na seminare, kampove, studijska putovanja i sl. Oni bi sve stvari u crkvi rešavali svojim snagama, svojom pameću, svojim sredstvima. Često vidite takve kako padnu u očajanje kad stvari krenu loše.
 
Vidite, ovo Jakov piše da ukaže na vrlo jasnu stvar - ne postoji način da čovek pokaže, dokaže ili demonstrira svoju veru osim što će nešto učiniti; odnosno ne postoje dela koja mogu da dokažu veru, ako dela nisu proizvod te vere.
 
Kako mi pokazujemo našu veru u Boga i u Isusa Hrista?
Isus je jasno rekao: Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
 
Isus je zapovedio da idemo u sav svet i da taj svet naučimo svim Njegovim zapovestima, i On će biti sa nama. (Matej 28:18-20).
Naša vera ne treba da se ogleda se samo u tome što verujemo da je On to rekao nego u tome što ćemo stvarno nešto uraditi po pitanju objavljivanja evanđelja, poučavavanju ljudi i stvaranju učenika!
 
Inače, generalno, nema velike razlike između ateiste koji je dobar, vredan, human čovek i isto takvog hrišćanina. Ali, razlika ipak postoji, i ona se vidi u tome što ateista veruje da, u skladu sa svojim normama, može da promeni i poboljša svet i prilagodi ga sebi da mu bude što ugodniji; a hrišćanin, u skladu sa Božjim normama, čini dela koja proslavljaju živoga Boga u koga veruje i poziva svet k Bogu. Na taj način hrišćanin, ne samo da čini dobro na ovom svetu, nego osvetljava svet Božjom svetlošću.
 
VERA BEZ DELA NE MOŽE PROMENITI ČOVEKA (2:19, 20).
Ljudi su generalno neposlušni, i to je tako od samog početka.
Veliki broj ljudi, i oni od nekad a i ovi od danas, smatra da je samo vera u srcu dovoljna pa se i ne bave problemom poslušnosti. A ta vera, koju imaju u srcu, je najčešće religijski koncept.
Razgovarajte sa bilo kojim pravoslavcem ili katolikom, sve jedno, i videćete ovu zapanjujuću istinu.
Ljudi su svoje rituale proglasili verom i otvoreno su neposlušni Bogu.
 
Jevreji su razmišljali na isti način.
Na žalost, moram da kažem i protestanti misle skoro isto. Čak su se malo i uzoholili jer uče da su sve odbacili i svi znamo šta je ostalo - samo Pismo, samo milost, samo vera, samo Isus, samo Bogu slava - jel tako.
E upravo zbog toga je Luter imao problem sa ovom poslanicom koja mu je bila kost u grlu. Toliko se trudio da napravi nešto drugačije nego što je rimokatolicizam da je u tom trudu zaboravio ono što je takođe važno - dela vere.
 
Gde su tu dela?
Pa nema, zato što je očigledno da postoji nerazumevanje onoga šta piše Pavle, a Luter se čvrsto drži bašš njegovog učenja.
 
Iako je ideja dobra, ako se dobro razume, “samo vera” ne znači da ti je za hrišćanski život dovoljno samo da veruješ, nego je i potrebno da ta vera bude delotvorna.
Ponekad ljudi brane svoj stav “samo vera” tako što citiraju Hristove reči upućene starešini sinagoge, Marko 5:36 “Ali Isus, ne obazirući se na njihove reči, reče starešini sinagoge: ‘’Ne boj se. Samo veruj.’’”
Ali, moramo razumeti šta Isus stvarno kaže, jer On, u stvari, kaže “samo nastavi da veruješ”. Upravo je ta vera koju starešina sinagoge ima, delovala i dovela ga je do Isusa.
Da je on ostao samo na veri, bez obzira koliko ona velika bila, on bio ostao kod kuće, bništa se ne bi desilo i devojčica bi umrla.
 
Zato Jakov kaže: „Ti veruješ da postoji jedan Bog. Dobro činiš! I đavoli (demoni) to veruju i drhte.“ (Jakovljeva 2:19).
 
Jevreji su bili ponosni na svoju veru i neprestano su ponavljali frazu zapisanu u 5. Mojsijevoj 6:4 “Čuj Izraele! Jahve je naš Bog, Jahve je jedan””
I to su Jevreji ponavljali ujutro, uveče prilikom molitva kao i neprestano u hramu. Rabini su čak učili ljude da, ako svakoj molitvi koju izgovore dodaju ovu izjavu, da će se njihovi dani na zemlji produžiti.
 
Isto je sa mnogim hrišćanima danas. Mnogi su poučeni ili su sami došli do zaključka da će, ako stalno dodaju ime Isus na kraj molitvene rečenice ili ako se neprestano u govoru pozivaju na Hrista, to doprineti uspešnosti njihove molitve ili njihovog izlaganja.
U Matej 7:21 čitamo interesantne reči koje je izrekao Gospod: “Neće svaki koji mi govori: ‘Gospode, Gospode’, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima.”
 
Jakov kaže da je dobro, što verujemo, ali nije ekskluzivno. I demoni znaju za Hrista i drhte pri pomenu njegovog imena.
 
Neki teolozi kažu da izgleda kao da Jakov pokušava da umanji samu veru ili barem važnost vere u životu hrišćana.
Ali, ako čitate poslanicu on tokom cele poslanice upravo naglašava važnost vere.
- „Ispitivanje vaše vere stvara strpljenje“ (1:3);
- „Neka traži sa verom, nimalo ne sumnjajući“ (1:6);
- „Verujte u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista ne gledajući ko je ko.“ (2:1);
- „Molitva vere spasiće bolesnog“ (5:15). (Kurziv moj.)
 
Ono na šta Jakov pokušava da ukaže je besmislenost vere radi vere koja je cilj samoj sebi.
Kao da imanje određene vere ljude čini posebnim i povlašćenima, ali ne i aktivnim.
 
Za razliku od takvih, demoni drhte i plaše se, oni su svesni sudbine koja ih čeka. Doduše, oni veruju ali se ne menjaju i dalje služe đavolu, a ne Bogu.
 
Oholi, sujetni ljudi, puni vere takođe ostaju nepromenjeni jer služe sebi, a ne Bogu.
 
Jakov ponovo naglašava svoju poentu: „Hoćeš li da saznaš, nerazumni (sujetni) čoveče, da je vera bez dela mrtva (neplodna, bezvredna)?“ (Jakov 2:20).
 
Jakov u ovde definiše tri vrste vere:
- mrtva vera, stihovi 17, 20 i 26. Ova vera očigledno uključuje samo intelekt.
- demonska vera iz stiha 19. Ona uključuje intelekt i emocije. Demoni su emocionalno pokrenuti – drhte. Ali uključivanje intelekta i emocija i dalje nije dovoljno.
- diamična vera, koja uključuje celo biće. Dakle, sem intelekta i emocija, ona uključuje i volju i to je ono što pokreće vernika da veruje i deluje.
 
I sad, postoji to dobro pitanje - želiš li da saznaš?
Kao ono Isusovo pitanje upućeno nepokretnom čoveku kod banje Vitezde (Jovan 5:1-9) - želiš li da ozdraviš?
 
VERA BEZ DELA NIJE SAVRŠENA (2:21-25).
Šta možemo da saznamo da naša vera ozdravi?
Jakov pominje dve važne osobe u životu svakog Jevrejina - jedan je Avram, a druga je Raava.
Interesantan izbor - otac nacije i vere i bludnica (prostitutka) koja se stavila na stranu Izraelaca.
 
Svi znamo priču o Avramu, koji je odgovorio na Božji poziv da žrtvuje svog sina.
Jakov dokazuje da je Avramova vera pokazala svoju vrednost njegovom spremnošću da žrtvuje sina.
Svaki mali jevrejski dečak i devojčica, sad i naša deca na veronauci znaju napamet priču o Avramu koji je prineo Isaka (Postanje 22:11-19).
Ovo je jedna od najdirljivijih priča u Bibliji koja pokazuje veru i Avrama i Isaka.
 
Probajte, prvo, da zamislite tu situaciju da su Avramova dela izostala. Drugačiju biblijsku istoriju bismo sada pisali.
 
Sad probajte, da razmislite koliko izgovora i tumačenja bismo mi smislili kad bi od nas bilo traženo ovako nešto.
 
Ovo je dokaz, kaže Jakov, da vera mora delovati da bi ugodila Bogu.
 
Ja iz ovoga razumem da je nemoguće odvojiti dela od zdrave vere i da nema zdrave vere bez dela koja je pokazuju.
 
Kako je Avram mogao da se suoči sa takvim ispitom? Imao je veru, onu vrstu vere koja je činila ono što je Bog rekao, bez obzira na posledice, iako nije u potpunosti razumeo celu situaciju.
 
Neko je rekao da vera nije verovanje uprkos dokazima, već poslušnost uprkos posledicama! Pisac poslanice Jevrejima je govorio o Avramovoj aktivnoj, delotvornoj veri u poglavlju 11:17-19: „Verom je Avraam, kad ga je Bog proveravao, prineo Isaaka na žrtvu. Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može iz mrtvih da vaskrsava, i zaista je, u prenesenom smislu, dobio Isaaka iz mrtvih.“
Avram nije samo rekao reči: „Gospode, Gospode“, i mislio da je to dovoljno. Umesto toga, učinio je ono što mu je Bog rekao da uradi.
 
Ovo deluje kao lepa, jednostavna ilustracija, koja utvrđuje da je jedina održiva vera vera koja je poslušna, čini i deluje.
 
Ali, verovali ili ne, ova jednostavna ilustracija je koren mnogih kontroverzi i prepiranja.
 
Pavle u poslanici Rimljanim 4:1-4 govori o istom događaju, ali iz drugačije perspektive. I tu nastaje kratki spoj.
Čini se kao da Pavle kaže da Avram nije opravdan delima, a Jakov kaže da jeste.
Ko je u pravu?
Obojica.
Jer, njih dvojica ne protivreče jedan drugome nego se nadopunjuju.
 
Pavle govori o tome da se niko neće opravdati delima Zakona, jer je Avram opravdan još kad nije bilo Zakona, ali on je verovao pa mu se umesto toga vera uračunava u pravednost.
Jakov govori onima kojima je Zakon upisan u srce Duhom Svetim, i njihova dela su neodvojiva od njihove vere.
 
Možda tu i postoji neka kontroverza, ali ona mora da se odbaci kad se dođe na kraj ove slike, gde Jakov kaže “Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom.”
I to, “ne samo verom” je ključ svega o čemu pričamo.
 
Tačka na raspravu je Raavin primer. Ona se opravdala (ili je spasena) zahvaljujući delu kojim je pokazala da veruje u Boga Izraelaca.
 
Da vam sad postavim jedno pitanje: Da li iz svega ovoga možemo da zaključimo da je dovoljno da kažemo: „Samo veruj u Gospoda, izgovori kratku molitvu i bićeš spasen“!
 
Ali sada dozvolite mi da vam postavim neka druga pitanja:
- Kako gledamo na onoga ko je kršten, čija je vera prestala da deluje?
- Kakvo mišljenje imamo o onome ko nije veran i ne dolazi u zajednicu?
- Kakav je vaš stav o onima koji izbegavaju da drugima prenesu evanđelje i da ih upute u istinu?
- Šta mislimo o onima koji su samoživi, egocentrični i bezobziri prema potrebama drugih?
- Kakav stav treba da zauzmemo prema onima koji su hrišćani, a žive kao svet?
 
Veoma je primamljivo da napadamo druge denominacije o tome šta oni rade i kako rade. Ipak uvek imajte na umu da Jakov piše svim hrišćanima:
- pogotovo onima koji su pored vas i koji kažu “treba da smo vatreni za Hrista i ispunjeni Duhom” ali ne pokazuju ljubav prema braći i sestrama.
- onima koji misle da ih vera u određenu doktrinu čini posebnima, bez obzira kakvim životom žive,
- onima koji misle da im njihovo poreklo obezbeđuje poseban status iako nisu lično posvećeni Bogu.
 
Poenta ovog odlomka i poenta ove lekcije je sledeća: Ispitajmo sebe - svoja srca, svoju poslušnost.
 
UKRATKO, VERA BEZ DELA JE MRTVA (2:26).
I to je glavna poenta onoga što Jakov piše.
 
Šta znači kad kažemo da je nešto mrtvo?
 
Verovatno najbolja, najkraća i najsažetija definicija smrti kako se koristi u Bibliji je reč odvajanje. Duh se odvaja od tela, a telo odvojeno od duha je mrtvo.
Jakov kaže da je to tako i po pitanju vere: „Vera bez dela je mrtva.“ Vera odvojena od dela je beživotna!
 
Mogu se povući mnoge paralele između mrtvog tela i mrtve vere:
- Mrtvo telo se ne pomera; mrtva vera se ne pomera.
- Mrtvo telo je neplodno; mrtva vera je neplodna.
- Mrtvo telo ne komunicira ni sa kim, mrtva vera ne komunicira ni sa kim. 
- Mrtvo telo nema vrednost; mrtva vera nema pravu vrednost.
- Mrtvo telo je odvratno ljudima; mrtva vera je odvratna Bogu!
 
Da li neko može da tvrdi da se može spasiti mrtvom verom? Sigurno ne!
 
ZAKLJUČAK
Nadam se da sam uspeo da vam pokažem da je vera bez dela beskorisna. Ne može se pokazati, ne može promeniti osobu, nije savršena i mrtva je!
Takva vera nam ne pomaže - niti drugima - dok nas ne natera da delujemo.
 
Neka nam Bog pomogne da imamo veru kakvu i svet može da vidi.
 
Jakov prikazuje četiri tipa pojedinaca - dva sa mrtvom verom i dva sa živom, aktivnom verom.
S jedne strane je pojedinac koji kaže: „Idite u miru, grejte se i nasitite se“, ali ne čini ništa da pomogne. S druge strane je verni Avram, Božji prijatelj, koji nije oklevao da posluša Boga, bez obzira na ličnu cenu!
I opet, s jedne strane su demoni koji veruju i drhte, ali koji ostaju demoni. S druge strane je paganka, koja je verovala u Boga, koja je svoju sudbinu vezala uz Božji narod, koja je napravila zaokret od 180 stepeni u svom životu!
 
Tako je i svako od nas danas ili na jednoj ili na drugoj strani.
Neka svako sebi postavi pitanje: „Da li je moja vera živa i zdrava?“

NERASPADLJIV VENAC HRISTOVE POBEDE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 12. oktobar 2025.)

1. Korinćanima 9:24-27 - “Zar ne znate da na trkalištu svi trkači trče, ali samo jedan dobija nagradu? Tako i vi trčite, da je osvojite. Svaki takmičar se uzdržava od svega: oni da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv. Zato ja ne trčim besciljno i ne udaram pesnicom kao da mlatim vazduh, nego krotim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propovedao, bio isključen iz trke.”
 
Ljudi vole pobednike. Pobednici uvek postaju heroji u očima javnosti. Znamo kakva euforija nastane kad pobede neki naši sportisti - pa slavlje, pa doček, pa premije, pa nacionalna penzija …
Pobednici su uvek nekako posebno uvažavani i poštovani.
Svako voli da bude pobednik, ali je malo onih koji su spremni da daju ono što ta pobeda zahteva. Svi mi umemo da trčimo, ali je malo onih koji su spremni da se takmiče, a još manje onih koji će prvi proći kroz cilj.
 
U staro vreme, u antičkoj grčkoj, u vreme kad su pisane poslanice koje čitamo, održavala su se mnoga takmičenja, kao uostalom i danas.
Pavle u svom primeru pominje jednu trku koja se odigravala svake godine u podnožju Olimpa. Pobednik te trke dobijao je venac od celerovog lišća i slavu uz koju je išlo pripadajaću jednogodišnje gošćenje gde god je išao. Svaki momčić širom tadašnjeg carstva, tog doba, sanjao je o toj slavi i bio je spreman da se takmiči.  
Tako je to sa pobednicima od kad je sveta i veka.
 
Koliko je to sve bilo popularno i ljudima blisko vidimo i po tome da su i novozavetni pisci koristili ove sportske usporedbe i pozivali se na aktualne sportske događaje, da bi što bolje svoju poruku približili onima koji treba da je čuju.
Svaka trka ima svoje aktere, kaže Pavle, ali samo jednog pobednika. Onoga koje je bio spreman da da sve od sebe ne bi li pobedio.
Odličan je to primer koji Pave koristi. On želi da nam pokaže, koliko je napora i posvećenosti potrebno da bi se trka završila, koliko je važno imati želju i odlučnost usmerenu na cilj trke i kolika je žrtva potrebna da bi sav napor isplatio.
 
I hrišćani učestvuju u trci, duhovnoj trci. O tome nam svedoče generacije pre nas. Njihov primer nam govori o tome i pomaže nam da prepoznamo ono što bi mogla da bude prepreka na putu, ali nam daje i motiv da istrajemo do same pobede.
U Jevrejima 12:1 čitamo: „Pošto smo, dakle, okruženi tolikim oblakom svedokâ, odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji. “
 
- Tu našu trku posmatra ovaj svet, budnim okom, prateći naš život i naše ponašanje.
- Mi posmatramo jedni druge u toj trci da bismo pomogli jedni drugima, ohrabrilise i podsticali.
- Našu trku gledaju i oni koji tek dolaze, naša deca i mladi, koji mi stariji treba da smo primer, kao što smo i mi gledali primer onih još starijih. Teško je i zamisliti da će se naši naslednici upustiti u neku trku ako ne vide da smo mi u tome i da ima svrhe trčati.
 
Na kraju trke čeka nas nagrada, o kojoj piše apostol Pavle u 2. Timoteju 4:7: “Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao. Sada mi je pripremljen venac pravednosti, koji će mi onoga Dana predati Gospod, pravedni Sudija. I ne samo meni nego i svima koji su s ljubavlju čekali da se on pojavi.”
 
HRIŠĆANSKI ŽIVOT PODRAZUMEVA NAPORAN RAD
Biti učesnik u ovoj trci koju zovemo hrišćanski život, podrazumeva mnogo napornog rada, odricanja, odluka, obeshrabrenja, sumnji, suza.
 
Hrišćanski život nije lak! Ako vam neko kaže drugačije, znajte da pokušava da vas prevari.
Znate i sami, i bez toga da vam ja govorim, da prosto ne postoji vreme, od kako ste se obratili pa nadalje, kad možete da kažete: E, sad sam zadovoljan svojim hrišćanskim životom, sve znam, sve sam uradio kako treba, pokajao sam se za sve, svima sam oprostio, nikome ništa ne zameram, ne grešim, … ne bih ja tu više ništa dir’o.
To je jednostavno nije moguće, zato što hrišćanski život nije nešto što je gotovo. Mi se svakodnevno izgrađujemo i napredujemo u svojoj veri, susrećemo se sa iskušenjima, padamo, dižemo se, … koliko god da mislimo da smo dobro, to dobro nije ni približno dobro onome što Bog ima za nas.
Naravno, svako izgrađivanje iziskuje napor, jer ako nema napora, nema ni izgradnje.
 
Hrišćanski život iziskuje mnogo samokontrole i vežbe, … kao da se stvarno radi o nekom sportskom treningu. Isto kao što ne možemo da trčimo trku,  a da se nikad nismo pripremali za to, ne možemo da živimo hrišćanski život, a da se ne pripremamo za hrišćanski život.
Osim što za hrišćanski život postoji Božanski duhovni podsticaj, mora da postoji i naša lična odluka da ćemo živeti taj život. Moramo da se posvetimo tom životu i da se stvarno trudimo da ga živimo kako treba. To je pitanje samokontrole, koja nam tako često nedostaje.
To odluka je onaj trenutak kad prestajemo govoriti: Šta ja mogu takav sam! i počnemo da govorimo: Takav sam i nisam zadovoljan i potrebna mi je pomoć. 
 
Potrebno je da odvojimo sebe od svega što može da nas obeshrabri i uvede u iskušenje, i da se posvetimo hrišćanskom životu, ako je to ono što želimo da živimo.
U stvari, o čemu god da se radi, uvek mora da postoji odluka o posvećenju za to, a posvećenje je, kao što sam rekao, odvajanje od svega što može da nas ometa u postizanju onoga ćemu se posvećujemo.  
- Ako želite dobar brak, morate da se posvetite braku tako što će te odvojiti od svega onoga što može da ugrozi taj brak.
- Ako želite vaspitanu i obrazovanu decu, morate da se posvetite njihovom vaspitanju i obrazovanju, tako što nećete dozvoliti da vas iko i išta ometa u tome.
- Ako želite da nekome propovedate o Hristu i da ga dovedete do spasenja, morate da mu se posvetite i do mnogo vremena koristite za to.
- Ako želite da se oslobodite nekog greha, morate da se posvetite tome tako što ćete se odvojiti od svega što podstiče taj greh. itd
 
Dakle, jasno je da, ako želimo da napredujemo u hrišćanskom životu, da budemo zdravi i zreli hrišćani, da će to od nas zahtevati puno truda i odricanja.
Ako mislite da to može drugačije, varate se.
 
Mnogi izgledaju kao da su se odlučili da žive hrišćanski života i onda pokušavaju da ga žive, ali očekuju da će sve biti lako, da će biti jednostavno i da ih to neće mnogo koštati. Kažu: Pa ja verujem u Boga i u Hrista i šta sad, zar to nije dovoljno?
- Dođu u crkvu za Uskrs, pojave se ponovo za Božić i očekuju da će Bog zbog toga biti srećan i da su završili sve što njihovog spasenja tiče.
Za njih je dolaženje na službe samo gubljenje vremena, ionako samo otpevamo nekoliko pesama, neko nešto ispriča, pomolimo se i idemo kući. To sve mogu i kod kuće jer: “Fala Bogu sad i propovedi mogu da se čuju na Youtubu.”
- Prilog za crkvu, ma ni to ne treba. Ionako ne znamo gde te pare idu i ko ih i kako troši.
- Oni ne žele da učestvuju u službama, jer neke su im ispod časti, za neke nisu spremni, a neke i nisu potrebne.
- Na molitve u crkvu ne dolaze, i to je gubljenje vremena. Ionako ih dođe njih desetak i stalno se isto mole. Oni više vole da se mole kod kuće, u svom miru (kad bi bar!).
- Ne primaju ni savete ni pouke, jer oni imaju svoj odnos sa Bogom i sve znaju … i šta ima neko tamo da im govori o crkvi i Bogu.
 
Ako mislite da je takav stav ispravan, ja onda ne znam šta da vam kažem, osim da to uopšte nije ono što se može pročitati u Božjoj reči.
Da, ponekad je napor dolaziti često u crkvu, imati neku službu, odvojiti i dati od onoga što je jedva ima dosta za tebe, prihvatiti da imaš duhovnog pastira koji te može prekoriti … da, ponekad je teško.
 
Ipak, Gospod nikada nije rekao svojim učenicima: „Ajde me vi sledite, a ja ću vam omogućiti da sve bude sređeno, obezbeđeno, lako, bez stresa i zamaranja.“
Umesto toga, Gospod kaže, Matej 10:38 “Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, nije me dostojan.” pa dodaje u Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
 
Znate šta znači to “odreći se samog sebe”?
To znači: “Ne ja, nego Ti Gospode.” To znači potpuno se potčiniti njemu, biti mu poslušan i činiti Boćju volju, kao što je On činio.
 
A to “nositi svoj krst” zvuči tako teško. Pa i jeste! Krst je u pitanju.
 
To je jedna od poruka koju Hrist šalje hrišćanima. Svi moramo da budemo svesni činjenice da nije i neće biti lako.
Problemi neće biti samo fizički. Ponekad fizički napor ili bol, nisu toliko teški koliko mogu da budu teški psihološki problemi ili duhovna iskušenja.
Iskušenje našeg duha, ono što se dešava u nama, najteži je deo onoga što se dešava sa hrišćanima i to je najteže nositi.
 
Kad idete sa štakom ili šepate ili nosite gips, jasno mi je da ste povređeni.
Ali kad vas boli unutra, to niko, sem Boga, ne može da vidi. Osmeh broj pet na licu ne govori ništa o buri koja besni u nekoj osobi.
Ali postoji lek, i postoji Onaj koji stišava bure. On kaže, Matej 11:28,29: “Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer moj jaram je blag i moje breme je lako.” 
 
HRIŠĆANSKI ŽIVOT IMA SVRHU
Svi znamo da nije teško podnositi ni najteže terete, ako znamo šta je cilj i svrha, tj. Zašto radimo to šta radimo.
Mnogo ljudi na svetu živi bez ikakvog jasnog cilja ili svrhe. Tu su jer ih je tu neko rodio, podigao, vaspitao kako je znao i umeo i sad, dalje, ništa. Stoje tu zaglavljeni u životu koji nisu tražili i samo ponavljaju ono što su naučili, nemoćni i bezvoljni da bilo šta promene..  
Idu na posao da bi preživeli, da bi obezbedili mesto gde će spavati i šta će jesti. Dobiju decu o kojoj brinu kao što su brinuli o njima, i uvek im izmiče smisao i svrha života.
Zato je tako puno nesrećnih, gnevnih, očajnih ljudi. Zato je tako puno samoubistava.
Ponekad “traže spas u čaši”, ponekad u ekstremnim sportovima, ponekad u ekstremističkim idejama, belosvetskim avanturama, strastveno se  bore za, nazovi, slobode i prava, uglavnom za nastrane i isto tako nesrećne ljude.
Međutim, većina od toga samo služi da prikriva njihovo nezadovoljstvo, nedostatke i praznine. Oni bi bili niko i ništa bez tog opšteg, nečijeg tuđeg, cilja i ideje. Njima čak i nije važno da li će se neki cilj ostvariti, koliko im je važno koliko dugo će biti podignut štit iz koga će se moći sakriti.
 
U stvari sve je to, kao što Pavle kaže, borba sa vazduhom, mlaćenje prazne slame, presipanje iz šupljeg u prazno. Ništa, sem Boga, ne može da ispuni prazninu u čoveku bez Boga.
 
Pavle kaže: „... zato ne trčim besciljno i ne udaram pesnicom kao da mlatim vazduh.” 
 
Ili, drugim rečima - nema svrhe od udaranja vazduha, nema u tome nikakve pobede.
 
Kao da svirate vazdušnu violinu, ili vazdušne bubnjeve, sve je kobajagi, ništa stvarno.
 
Šta nam Pavle govori? Manite se tih kobajagi stvari i posvetite se onome šta je stvarno.
A stvarno je sve ono što činimo da bismo zadobili neraspadljivi venac. Sve to što može da ispuni čoveka i daje mu svrhu.
Bog želi da razumemo da uvek postoji nešto što treba uraditi u ovom životu na koji nas je On pozvao, jer naš život pripada njemu. Mi radimo za Boga, kad radimo za sebe i našu duhovnu porodicu. To je naša svrha.
 
U današnjem svetu koji je pun narastajućeg zla, nemira i nestabilnosti mi stojimo u suprotnosti svim tim stvarima.
Materijalistički duh i sekularizam preteći se uzdižu u celom svetu, ispunjavanju sve pore društva, pa se čak i uvlače u crkvu, ali oni koji imaju stvarnu veru suprotstavljaju se i materijalizu i sekularizmu i lažnim učenjima i lažnim učiteljima i svedocima koji izvrću istinu jer nas je Bog pozvao na to.  Možda  nismo odmah spremni da prepoznamo i da se suprotstavimo tome, ali se učimo i vežbamo, jačamo i napredujemo.
 
Kada dođemo u crkvu, treba da se posvetimo obožavanju Boga, slavljenju, molitvi, ljubavi prema braći i sestrama, i prilici da naučimo nešto novo što možemo da ugradimo u svoj život vere.
 
Umesto toga ponekad nam je najvažnije briga, - ko propoveda, kako propoveda, koliko dugo propoveda, šta je ko obukao, da li me je pozdravio, zašto mi se nije nasmešio …
 
Kad uđemo ovde, da li donosimo nešto da podelimo ili imamo spisak potreba i zahteva i standarda koje neko treba da ispuni?
 
Ovde je mesto gde se neki pripremaju za trku njihovog života; mesto gde dolaze da dopune snagu oni koji su već dugo u trci; mesto gde dolaze oni koji se već blizu cilja, da se ohrabre i podele informacije o opasnostima na trkalištu; ovde dolaze oni koji su tek čuli da postoji neka trka ... takvo je ovo mesto.
 
Ovde treba da se naučimo i ohrabrimo da istupimo kao oni koji nose i dele dobru vest i koji žele da omoguće drugima da shvate pravu vrednost Božjeg carstva.
To je ono što je važno. To bi trebalo da bude naša svrha - pravilno, hrabro svedočenje za Boga u svetu koji izgleda da veoma brzo ide u drugom smeru i srlja u propast. Da se molimo i nadamo da će bar neki da prihvate Božju ruku spasenja.
 
I zato nemamo vremena da mlatimo vazduh.
 
HRIŠĆANSKI ŽIVOT UKLJUČUJE NAGRADU
Na kraju svega čega nas velika nagrada, od Boga.
Pavle pominje raspadljivi venac koji je dodeljivan pobedniku trke pod Olimpom. Taj venac bi se posle nekoliko dana raspao, a ipak su se mnogi trudili i vežbali da ga osvoje.
Slava pobede koju ljudi osvajaju na sportskim događajima sveta je veličanstvena za trenutak, ali ne traje dugo, tek koliko do neke druge pobede, a posle nekog vremene propadne i padne u zaborav.
 
Ali, Pavle pominje i neraspadljiv venac za hrišćane koji će trajati zauvek. Nikad se neće raspasti ni nestati. Ta nagrada je daleko veća od bilo čega što možemo da zamislimo ili razumemo. I slava te nagrade nikad neće izbledeti jer se onim koji je zadobiju imena upisuju u Božju Knjigu života, a Bog ne zaboravlja.
 
Ono što je posebno važno i interesantno za ovu nagradu je to da je ona apsolutno sigurna za svakoga ko se potrudi da je uzme. A u tom trudu i naporu nismo sami. Bog zna koliko smo mali i slabi i koliko bi nam bilo teško da se izborimo sa svim preprekama. Zato nam Božja reč govori, 1. Korinćanima 15:57: „Ali, hvala Bogu, koji nam daje pobedu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista.“
 
Na našeg Gospoda možemo da računama u svakom trenutku, u svakom koraku u svemu što radimo. Ponekad se obeshrabrimo pa govorimo, “Ne mogu ovo, pa ne mogu onu, pa ne smem ovako, pa ne usuđujem se onako, itd.”
I u pravu ste ako u svom životu računate na ono šta sami možete. To baš drastično smanjuje ono što stvarno možete da postignete.
Ali ako sve naše napore stavimo u ruke našeg Gospoda i prihvatimo njegovo vodstvo, možemo da učinimo sve.
Znate priču o dečaku koji je pokušao da napravi kućicu za svog psa? Trudio se danima, merio, testerisao, zakucavao eksere, i … ništa. Kućica se srušila. Jednom, dva puta … dok na kraju nije razočarano bacio i daske i eksere i alat. Bespomoćno je stajao kraj te hrpe. Tada mu je prišao otac da se raspita o tome kako mu ide. I dečak je počeo da se žali i da se jada. Na kraju je rekao: “Sve sam pokušao, sve!”
“Jesi li siguran da si pokušao baš sve?” - upitao ga je otac.
“Jesam, sigurno, sve sam pokušao.” - plakao je dečak
“Ipak mislim da si zaboravio najvažnije - nisi zvao mene da ti pomognem.” mirno mu je odgovorio otac.  
 
Pavle nije imao nikakve sumnje u to da će osvojiti svoj venac. Štaviše, znao je da ga venac čeka jer je spremljen za njega, jer je Isus Hristos radio zajedno sa njim, a Isus Hristos je stvarni pobednik u ovoj trci. On je taj jedan koji dobija nagradu u koju se i mi upisujemo.
Zato ni mi ne sumnjamo nego se radujemo nagradi u veri, kao da smo je već primili.
 
U Filpljanima 4:13 čitamo Pavlove reči: “Sve mogu u onome koji mi daje snagu”, jer njegovo pouzdanje i vera uvela ga je u Hristovu pobedu nad svime, kao što će uvesti i nas.
 
ZA KRAJ
Hrišćanski život je najveći od svih izazova koje bilo ko od nas ikada može imati. Pravo je umeće živeti ga lepo, snažno, uspešno, u Božjem prisustvu, istrajno, u Hristovoj pobedi.  
Ali je moguće, jer mi hrišćani, čitamo u poslanici Rimljanima 8:37„u svemu nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.“ , pa stoga možemo i da kažemo, 1. Jovanova 5:4: „Jer, sve što je od Boga rođeno, pobeđuje svet. A ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera.“ .
 
Amin!