(Protestanstska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 16. mart 2025. godine)
1. PETROVA 4:1-11
Živeti za Boga
“Pošto je, dakle, Hristos stradao u telu, i vi se naoružajte tom istom mišlju. Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši, pa ostatak svog zemaljskog života više ne živi po ljudskim požudama, nego po Božijoj volji. Dosta je, naime, što ste u prošlosti izvršavali volju neznabožaca tako što ste živeli u razuzdanostima, požudama, pijančenjima, terevenkama, bančenjima i gnusnom idolopoklonstvu. Oni se čude što se zajedno s njima ne slivate u istu poplavu raskalašnosti, pa vas obasipaju pogrdama. Oni će polagati račun Onome koji je spreman da sudi živima i mrtvima. Jer, zato je i mrtvima objavljeno evanđelje, da u pogledu tela budu osuđeni po ljudskim merilima, a da u pogledu duha žive po Božijim.
Približio se kraj svega. Stoga budite razboriti i trezveni, da možete da se molite. Pre svega, istrajno volite jedan drugoga, jer ljubav pokriva mnoštvo greha. Gostoljubivo primajte jedan drugoga, bez gunđanja. Služite jedan drugom u skladu s milosnim darom koji je svaki od vas dobio, kao dobri upravitelji raznolike Božije milosti. Ako neko govori, neka to čini kao da govori Božije reči; ako neko služi, neka to čini snagom koju daje Bog, da se Bog u svemu proslavi kroz Isusa Hrista. Njemu slava i moć doveka. Amin.”
U savremenom svetu sve je više ljudi koji pokušavaju da sagledaju smisao života koji žive. Pored svega što poseduju i veza u kojima se nalaze, života koji su proživeli, uspomena koje su im ostale, to sagledavanje im neprestano izmiče, jer uprkos svemu ne mogu da se opuste i prihvate ono u čemu žive.
Čak i kad nisu pod nekim pritiskom oni ga sami stvaraju. Jer ako su u vezi vape za karijerom; ako imaju karijeru vape za vezom. Ako su stari, voleli bi da budu mladi. Ako su mladi, volili bi da su stariji. Stalno im se čini da se, nekako, odriču važnih stvari koje se dešavaju na drugom mestu od onog na kojem se oni nalaze.
Po narodski - u tuđem dvorištu trava je uvek zelenija.
Zbog svega toga rade stvari nekako na silu, jer osećaju da tako mora, da se to od njih očekuje, a ne zato što žele, a to što žele uvek je na nekom drugom mestu.
To je veoma primetna stvar koja se dešava i mnogim hrišćanima danas. Mnogi odlaze iz zajednica u kojima su se obratili i gde ih je Bog pozvao i odlaze u neke druge zajednice gde je “atmosfera bolja, propovednici su elokventniji, slavljenje je življe, program je raznovrsniji, …”
Pa dobro, ponuda je velika i raznovrsna. Ali, da li to uistinu menja njihov odnos sa Bogom. To se ne može promeniti promenom osvetljenja ili benda koji vodi slavljenje ili šetanjem propovedanika po bini ili bimovima na zidu, … taj odnos ili postoji ili ne postoji. Da li postoji ili ne postoji vidi se po tome koliko si spreman da učestvuješ tamo gde te je Bog pozvao.
Da bismo rešili ovakve stvari, potreban nam je drugačji pogled na život uopšte.
Naravno, teško da će se nešto promeniti ako ne prepoznamo da nešto nije u redu i šta nije u redu. Bez obzira da li se radi o nekom grehu u koji smo se upetljali i u njemu zapeli ili smo jednostavno izgubili osećaj za ono šta je važno u životu pa nam se neke banalnosti čine važnije od suštine, potrebna nam je pomoć i podrška da bismo prekinuli taj začarani krug loših navika i razmišljanja.
Upravo ovaj tekst, iz Petrove poslanice, koji smo pročitali razbija sve ono što nas zarobljava i razobličije ono što je inače teško razlučiti u svakodnevici vrlo jednostavnom konstatacijom suštinske činjenice koju Petar otkriva u 4:7 “Približio se kraj svega.”
Iz tog ugla vidljiva je nova perspektiva svake stvari u životu. Ako znamo da se svemu približio kraj, jasno je da svemu predstoji novi početak. Hristos dolazi! Verujemo u to i iščekujemo Njegov dolazak.
NAORUŽAJTE SE HRISTOVOM PRIRODOM (4:1-3)
Dakle, dok čekamo Hrista treba da razmišljamo o životu koji živimo i o smislu tog života. Kako to treba da činimo?
Tako što ćemo se naoružati istom mišlju koja je vodila Hrista kroz sve ono što je podneo.
Na ovo upućuje i apostol Pavle u pismu Filipljanima 2:5 “Razmišljajte isto kao i Hristos Isus:”
Takav način razmišljanja pomaže nam da razumemo stradanje, patnju, nevolje i/ili progonstva, kad do njih dođe, i njihovu povezanost sa grehom i uspešnosti savladavanja greha.
Kad su hrišćani suočeni sa okolnostima koji im ne idu na ruku treba da se naoružaju Hristovim načinom razmišljanja, ne samo da bi izdržali sve što ih snalazi nego da bi ostali fokusirani na Onoga koji sve drži u svojoj ruci.
Taj Hristov primer, njegov način razmišljanja i delanja, najbolje se vidi u molitvi u Getsemanskom vrtu pred hapšenje - “Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene. Ali neka ne bude moja volja, nego tvoja.” Luka 22:42
Prihvatanje ovakvog načina razmišljanja koje ne potiče od čoveka, nego od Sina Božjeg, je prihvatanje činjenice da je stari čovek umro i da se svojom smrću oslobodio grehe, kao što Petar kaže “Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši.”
Greh više nema vlast nad hrišćaninom, kao što je to imao pre nego što smo umrli za greh i počeli da živimo novim životom koji je po Božjoj volji, za razliku od starog života koji smo živeli po volji neznabožačkog sveta, po sili svojih požuda i u idolopoklonstvu.
Interesantno je napomenuti da Petar nabraja poganosti starog života kojim se živi pre obraćenja, ne samo radi toga da bismo se podsetili od čega smo uspeli da pobegnemo, nego radi toga da bi nam dao razjašnjenje onoga što govori u 4. i 5. stihu.
Ne znam da li se vama desilo da nekoga iz svoje mladosti tj. iz svog života pre obraćenja, ko ne zna šta se vam se desilo. Kad pričate sa njima oni sumnjičavo vrte glavom na ono što sada svedočite. Ne mogu da veruju da ne želite da pijančite, da ne govorite ružne reči, da ste se oslobodili zavisnosti, da verujete u Boga … i šta god smo još.
To nije čudo, jer oni i dalje žive po zakonitostima svog grešnog života, koji ne prihvata svetlost i istinu od Boga. Znajući svoje slabosti oni ne veruju da postoji sila koja može da promeni čoveka tako da ga je teško prepoznati. Ali postoji, zar ne!?
ODBACITI RASKALAŠANI ŽIVOT (4:4-6)
Naše odbijanje da i dalje učestvujemo u društvenom životu na način na koji to svet čini izaziva podozrenje sveta. Često su hrišćani optuženi da razbijaju društvo, da su protivnici društva, da se uzdižu iznad drugih, svašta govore za njih, rugaju se i beže od njih.
Od samog početka crkve hrišćani su izloženi ovakvim napadima. Često se ti napadi rečima, pretvore u fizičko nasilje pa mnogi stradaju.
Petar je hrišćanima ponudio ovu utehu - oni koji ih zlostavljaju, ponižavaju, vređaju, napadaju “polagaće račun Onome koji je spreman da sudi i živima i mrtvima” (4:5).
To se odnosi i na hrišćane danas, u ovom modernom svetu. Ni hrišćani u našem veku ne oskudevaju u nevoljama i patnjama. Pogotovo hrišćani koji su u neposrednom dodiru sa islamskim fundamentalizmom.
Ali, ni hrišćani koji su, takoreći, zaštićeni od fizičkog nasilja, nisu pošteđeni iskušenja kroz raznorazne pritiske sveta u kojem žive. Seksualne slobode, liberalni zakoni, džender politike, neselektivne poruke sa medija, interneta, sa javnih bilborda, direktni su napadi na psihu čoveka.
Treba biti stvarno jak da se tome suprotstaviš.
A onda, ako se suprotstaviš - praviš se važan i bolji od drugih. Ako se ne suprotstaviš - onda si lažni hrišćanin ili kukavica.
Naravno, sve ovo ima smisla ako imamo Hristov um, ako razmišljamo kao što je On razmišljao. Treba da patimo - u redu, patićemo; treba da stradamo - u redu stradaćemo; treba da se borimo protiv iskušenja - u redu, borićemo se … jer mi znamo ono što je važno.
Prvo, “u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.” Rimljanima 8:37
Drugo, jer se na ovaj način propoveda avanđelje onima koji su mrtvi po telu, da bi mogli da budu živi po duhu Božjem.
Moram da napomenem da ovaj 6. stih ne uči da je evađelje propovedano ljudima koji su telesno umrli. Kad čovek umre, završena su sva njegova dela, i šta je urađeno, urađeno je. Nema naknadnog pokajanja, nema molitve za mrtve koja može da im pomogne ili omogući nekakvu naknadnu priliku za spasenje. To bi bilo u suprotnosti sa novozavetnim učenjem.
(Jevrejima 9:27, 28 ; Jovanu 5:28, 29; 1. Solunjanima 4:13-18; Rimljanima 2:3; 14:10; 1. Korinćanima 4:5; 2. Korinćanima 5:10; 2. Petrova 3:7).
Dakle, život hrišćana, tvoj i moj, je neodvojivi deo evađelja koje se propoveda onima koji su mrtvi zbog greha, ali još živi po telu.
Evanđelje je dobra vest koja objavljue spasenje čoveku koji je sposoban da to razume, da ako je zbog greha mrtav, može da ima novi život kad poveruje u Isusa Hrista, pokaje se i krsti.
Svi koji nisu prihvatili Hrista i dalje su mrtvi, što nije prepreka da bi im se propovedalo evađelje. Naprotiv! Mi smo pozvani da to propovedamo, da donesemo život tamo gde života nema.
Kad ljudi poveruju u evađelje koje im objavljujemo oni će živeti po merilima Božjeg duha.
PRIBLIŽIO SE KRAJ SVEMU (4:7-11)
Apostol Pavle završava 1. poslanicu Korinćanima rečima “Marana ta - dođi, Gospode.”
Jedne od poslednjih Jovanovih reči na kraju Biblije su, Otk. 22:20 “Da, dolazim uskoro! Amin! Dođi, Gospode Isuse!”
Jakov u svojoj poslanici 5:8 poručuje “I vi strpljivo čekajte i učvrstite svoja srca, jer se približio Gospodnji dolazak.”
Mi, sa nestrpljenjem, iščekujemo dolazak Gospoda Isusa Hrista, ali niko ne zna vreme kad će se to desiti. Sam Isus ostavio nam je koristan savet ali i opomenu “Zato budno pazite, jer ne znate kog dana će doći vaš Gospod.” Matej 24:42
Znam neke koji se bune i govore - stalno govorite “uskoro, uskoro” i “poslednja su vremena”,
a evo, već se dve hiljade godina ništa ne dešava.
Pa odgovor takvima je veoma jednostavan. Crkva uvek živi u poslednjim vremenima i ne zna kad će se stvarno desiti Parusija, kako se naziva ceo taj događaj koji obuhvata i Hristov drugi dolazak, vaskrsenje mrtvih, sveopšti Sud, preobražaj svega stvorenog i naravno, kraj vremena.
Sve to ne zavisi od nas, nego od Boga. Jer On ne kasni, kao što čitamo u 2. Petrovoj 3:8-13 “Ali, ne zaboravite jedno, dragi moji: kod Gospoda je jedan dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan. Gospod ne odugovlači da ispuni obećanje, kao što neki misle da odugovlači, nego je strpljiv prema vama, pošto ne želi da iko propadne, nego da se svi pokaju.
A Dan Gospodnji će doći kao kradljivac. Nebesa će nestati uz silnu tutnjavu, stihije će se, užarene, raspasti, a zemlja i sva dela na njoj biće ogoljena.
Pošto će se sve tako raspasti, kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega, kada će se nebesa, zapaljena, raspasti i stihije, užarene, istopiti? A mi na osnovu njegovog obećanja iščekujemo nova nebesa i novu zemlju, na kojima prebiva pravednost.”
Ta istina daje crkvi jasnu perspektivu i predstavlja pokretačku snagu jer “svemu se približio kraj”.
Zato Petar govori kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega:
Budite razumni i trezveni
Petar poziva crkvu da bude razumna, postojana, pouzdana, pri zdravoj pameti, da bi mogla da se moli.Dakle, treba da imamo jedan ozbiljan, razuman i zdrav pristup hrišćanskom životu.
Hrišćanstvo nije religija, nije kult, nije filozovski pravac, ono je način života. Hrišćanstvo koje sledi Hrista, a ne ljudsku mudrost ili tradiciju, ima poruku kojom svedoči, ima velika očekivanja, i sve to vrlo ozbiljno shvata. Na toj poruci i očekivanjima se temelji hrišćanska nada, crpi se sila za borbu, pobeđuje se strah, razbijaju su sumnje, dobija se snaga da se nastavi bez obzira na sve.
Potpuno je jasno da je prirodna stvar da je crkva ozbiljno posvećena molitvi jer je to komunikacija sa Bogom koju ni jedan vanjski uticaj ne može da prekine.
Ako crkva nije u neprestanoj molitvi onda je kao bolesnik na aparatima, tj. koristi veštačke podržavaoce života. Oslanja se na nešto drugo, a ne na životnu silu koja dolazi od Boga.
Pri tom ne mislim samo na zakazane sastanke crkve na molitvu. Iako ta zajednička molitva ima izuzetni značaj, pre svega mislim na onu pojedinačnu, svakodnevnu, otvorenu, prisnu molitvu svakog od nas. Ta pojedinačna molitva Bogu je podjednako, ako ne i važnija od toga.
Po tome se razlikuju oni kojima je hrišćanstvo način života od onih koji žive u skladu sa prvilima svoje religije koju zovu hrišćanskom.
Religija za molitvu koristi molitvenike ili knjige sa molitvama koje je neko napisao, odredio vreme i mesto kad se mole i predstavljaju obavezu za sve. Lično nikad nisam shvatio čemu to, osim što se na taj način obezbeđuje jednoobraznost i službenost.
Molitvenici su super, mislim lepo izgledaju ali, koliko god se čine produhovljeno, molitvenik je spisak tuđih misli, kao i svaka druga knjiga.
Moje najveće iznenađenje, kad sam se obratio, bila je molitva bez molitvenika. I to je to, kad kod razgovaramo sa Bogom, bilo u crkvi ili kad smo sami, treba da govorimo ono što mi mislimo, a ne ono što je neko prožvakao za nas.
Volite jedni druge istrajno
Koliko god da se trudili da je definišete, ljubav uvek isklizne iz forme i nemoguće je da se definiše. Čak i inspirativni stihovi 1. Korinćanima 13. koje je Pavle napisao, izbegavaju formu i formulaciju. Ljubav uključuje nečije nastojanje i žrtvu za dobro i napredak nekog drugog. Ljubavi nije važno koliko će primiti, nego koliko može dati.
U vremenu u kome živimo nema važnije stvari od toga do volimo jedni druge, duboko, vatreno, istrajno … Petar kaže da „ljubav pokriva mnoštvo greha“ (4:8).
To ne znači da ćemo zbog ljubavi relativizovati, umanjivati ili sakrivati greh koji neko učini, pa i naš sopstveni, nego da ćemo se boriti zajedno sa onim koga volimo da pobedi u borbi života koju vodi. To znači da ćemo se žrtvovati ako treba, da nećemo da odustanemo od nekoga u trenutku slabosti ili pada, da ćemo ostati uz nekoga čak i kad je taj neko neraspoložen, ljut, neprijatan i pravi istu glupost po ko zna koji put.
Apostol Pavle kaže “Ljubav nikad ne prestaje.” 1. Korinćanima 13:8
Dodao bih, ako neko kaže da je ljubav prestala onda nije ni postojala! I to je to.
Budite gostoljubivi
Biti gostoljubiv je nešto što treba da je takođe prirodno za hrišćane.
Živimo u vremenu koje se baš razlikuje od biblijskih vremena, i pojam gostoprimstva se uveliko promenio.
Čak se i služba putujućih učitelja, koja je u novozavetno vreme bila vema važna za razvoj crkve, drastično promenila. Današnji putujući učitelji uglavnom su deo misije neke crkve, a oni uglavnom obezbeđuju sve što je potrebno za svoje misionare.
Ipak, i pored toga, gostoprimstvo hrišćana je i dalje neophodno. Koliko lično toliko i crkveno. Crkva mora biti otvoreno i prijateljsko mesto za takve sluge da bi oni mogli nesmetano da rade svoj posao.
Gostoprimstvo je vrsta službe. Kod nas ta služba počinje na ulaznim vratima našeg doma ili naše zajednice. Kad ljudi ulaze u našu zajednicu veoma je važno da odmah, još sa vrata, osete da su došli na mesto gde će biti primljeni sa poštovanjem, ljubazno i prijateljski. Od toga često zavisi da li će se neko vratiti ili neće.
Iskoristite dar koji vam je Bog dao
Iako ovde Petar pominje samo dva dara kojima hrišćani služe, govorenje i služenje, ovaj princip može da se primeni i na sve druge darove i službe u hrišćanskoj crkvi. Taj prinicip je da se, bez obzira na dar, uvek oslanjamo na izvor i snagu koja dolazi od Boga.
Cilj svake službe nije da mi izgledamo lepo i delujemo funkcionalno (iako to nije loše), nego da se proslavlja Bog kroz Isusa Hrista. Crkva napreduje i raste kad se Bog proslavlja.
Crkva može da se bori sa iskušenjima, da odbija napadne neprijatelja, da se hrani dobrom duhovnom hranom, da izgrađuje zdrave odnose unutar crkvene porodice, da se brine za one koji su slabi i bolesni … samo i jedino ako se u crkvi proslavlja Bog kroz Isusa Hrista.
Sve je, i svako, mora da bude posvećeno i podređeno tome.
ZAKLJUČAK
Glavne teme ove prve Petrove poslanice je povratak Isusa Hrista i očigledna patnja i stradanje kojem su izloženi hrišćani.
U takvim okolnostima hrišćanin treba svakodnevno da umire grehu koji i dalje želi da nas povrati u pređašnje stanje. Ali podsetimo se onoga što Petar kaže na početku ove poslanice 1:6,7
“Zbog toga se radujete, iako vas sada, ako treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona su tu da vaša vera – dragocenija od zlata koje se proverava vatrom – bude proverena i donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom Otkrivenja Isusa Hrista.”
Jer, približio se kraj svemu. Gospod se uskoro vraća. Živimo u poslednjim vremenima.
Ta činjenica treba da nam da pravu perspekrivu o tome šta imamo, šta smo naučili i o tome šta radimo (u našem i) sa našim životom.
„Amin. Dođi, Gospode Isuse.”
Živeti za Boga
“Pošto je, dakle, Hristos stradao u telu, i vi se naoružajte tom istom mišlju. Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši, pa ostatak svog zemaljskog života više ne živi po ljudskim požudama, nego po Božijoj volji. Dosta je, naime, što ste u prošlosti izvršavali volju neznabožaca tako što ste živeli u razuzdanostima, požudama, pijančenjima, terevenkama, bančenjima i gnusnom idolopoklonstvu. Oni se čude što se zajedno s njima ne slivate u istu poplavu raskalašnosti, pa vas obasipaju pogrdama. Oni će polagati račun Onome koji je spreman da sudi živima i mrtvima. Jer, zato je i mrtvima objavljeno evanđelje, da u pogledu tela budu osuđeni po ljudskim merilima, a da u pogledu duha žive po Božijim.
Približio se kraj svega. Stoga budite razboriti i trezveni, da možete da se molite. Pre svega, istrajno volite jedan drugoga, jer ljubav pokriva mnoštvo greha. Gostoljubivo primajte jedan drugoga, bez gunđanja. Služite jedan drugom u skladu s milosnim darom koji je svaki od vas dobio, kao dobri upravitelji raznolike Božije milosti. Ako neko govori, neka to čini kao da govori Božije reči; ako neko služi, neka to čini snagom koju daje Bog, da se Bog u svemu proslavi kroz Isusa Hrista. Njemu slava i moć doveka. Amin.”
U savremenom svetu sve je više ljudi koji pokušavaju da sagledaju smisao života koji žive. Pored svega što poseduju i veza u kojima se nalaze, života koji su proživeli, uspomena koje su im ostale, to sagledavanje im neprestano izmiče, jer uprkos svemu ne mogu da se opuste i prihvate ono u čemu žive.
Čak i kad nisu pod nekim pritiskom oni ga sami stvaraju. Jer ako su u vezi vape za karijerom; ako imaju karijeru vape za vezom. Ako su stari, voleli bi da budu mladi. Ako su mladi, volili bi da su stariji. Stalno im se čini da se, nekako, odriču važnih stvari koje se dešavaju na drugom mestu od onog na kojem se oni nalaze.
Po narodski - u tuđem dvorištu trava je uvek zelenija.
Zbog svega toga rade stvari nekako na silu, jer osećaju da tako mora, da se to od njih očekuje, a ne zato što žele, a to što žele uvek je na nekom drugom mestu.
To je veoma primetna stvar koja se dešava i mnogim hrišćanima danas. Mnogi odlaze iz zajednica u kojima su se obratili i gde ih je Bog pozvao i odlaze u neke druge zajednice gde je “atmosfera bolja, propovednici su elokventniji, slavljenje je življe, program je raznovrsniji, …”
Pa dobro, ponuda je velika i raznovrsna. Ali, da li to uistinu menja njihov odnos sa Bogom. To se ne može promeniti promenom osvetljenja ili benda koji vodi slavljenje ili šetanjem propovedanika po bini ili bimovima na zidu, … taj odnos ili postoji ili ne postoji. Da li postoji ili ne postoji vidi se po tome koliko si spreman da učestvuješ tamo gde te je Bog pozvao.
Da bismo rešili ovakve stvari, potreban nam je drugačji pogled na život uopšte.
Naravno, teško da će se nešto promeniti ako ne prepoznamo da nešto nije u redu i šta nije u redu. Bez obzira da li se radi o nekom grehu u koji smo se upetljali i u njemu zapeli ili smo jednostavno izgubili osećaj za ono šta je važno u životu pa nam se neke banalnosti čine važnije od suštine, potrebna nam je pomoć i podrška da bismo prekinuli taj začarani krug loših navika i razmišljanja.
Upravo ovaj tekst, iz Petrove poslanice, koji smo pročitali razbija sve ono što nas zarobljava i razobličije ono što je inače teško razlučiti u svakodnevici vrlo jednostavnom konstatacijom suštinske činjenice koju Petar otkriva u 4:7 “Približio se kraj svega.”
Iz tog ugla vidljiva je nova perspektiva svake stvari u životu. Ako znamo da se svemu približio kraj, jasno je da svemu predstoji novi početak. Hristos dolazi! Verujemo u to i iščekujemo Njegov dolazak.
NAORUŽAJTE SE HRISTOVOM PRIRODOM (4:1-3)
Dakle, dok čekamo Hrista treba da razmišljamo o životu koji živimo i o smislu tog života. Kako to treba da činimo?
Tako što ćemo se naoružati istom mišlju koja je vodila Hrista kroz sve ono što je podneo.
Na ovo upućuje i apostol Pavle u pismu Filipljanima 2:5 “Razmišljajte isto kao i Hristos Isus:”
Takav način razmišljanja pomaže nam da razumemo stradanje, patnju, nevolje i/ili progonstva, kad do njih dođe, i njihovu povezanost sa grehom i uspešnosti savladavanja greha.
Kad su hrišćani suočeni sa okolnostima koji im ne idu na ruku treba da se naoružaju Hristovim načinom razmišljanja, ne samo da bi izdržali sve što ih snalazi nego da bi ostali fokusirani na Onoga koji sve drži u svojoj ruci.
Taj Hristov primer, njegov način razmišljanja i delanja, najbolje se vidi u molitvi u Getsemanskom vrtu pred hapšenje - “Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene. Ali neka ne bude moja volja, nego tvoja.” Luka 22:42
Prihvatanje ovakvog načina razmišljanja koje ne potiče od čoveka, nego od Sina Božjeg, je prihvatanje činjenice da je stari čovek umro i da se svojom smrću oslobodio grehe, kao što Petar kaže “Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši.”
Greh više nema vlast nad hrišćaninom, kao što je to imao pre nego što smo umrli za greh i počeli da živimo novim životom koji je po Božjoj volji, za razliku od starog života koji smo živeli po volji neznabožačkog sveta, po sili svojih požuda i u idolopoklonstvu.
Interesantno je napomenuti da Petar nabraja poganosti starog života kojim se živi pre obraćenja, ne samo radi toga da bismo se podsetili od čega smo uspeli da pobegnemo, nego radi toga da bi nam dao razjašnjenje onoga što govori u 4. i 5. stihu.
Ne znam da li se vama desilo da nekoga iz svoje mladosti tj. iz svog života pre obraćenja, ko ne zna šta se vam se desilo. Kad pričate sa njima oni sumnjičavo vrte glavom na ono što sada svedočite. Ne mogu da veruju da ne želite da pijančite, da ne govorite ružne reči, da ste se oslobodili zavisnosti, da verujete u Boga … i šta god smo još.
To nije čudo, jer oni i dalje žive po zakonitostima svog grešnog života, koji ne prihvata svetlost i istinu od Boga. Znajući svoje slabosti oni ne veruju da postoji sila koja može da promeni čoveka tako da ga je teško prepoznati. Ali postoji, zar ne!?
ODBACITI RASKALAŠANI ŽIVOT (4:4-6)
Naše odbijanje da i dalje učestvujemo u društvenom životu na način na koji to svet čini izaziva podozrenje sveta. Često su hrišćani optuženi da razbijaju društvo, da su protivnici društva, da se uzdižu iznad drugih, svašta govore za njih, rugaju se i beže od njih.
Od samog početka crkve hrišćani su izloženi ovakvim napadima. Često se ti napadi rečima, pretvore u fizičko nasilje pa mnogi stradaju.
Petar je hrišćanima ponudio ovu utehu - oni koji ih zlostavljaju, ponižavaju, vređaju, napadaju “polagaće račun Onome koji je spreman da sudi i živima i mrtvima” (4:5).
To se odnosi i na hrišćane danas, u ovom modernom svetu. Ni hrišćani u našem veku ne oskudevaju u nevoljama i patnjama. Pogotovo hrišćani koji su u neposrednom dodiru sa islamskim fundamentalizmom.
Ali, ni hrišćani koji su, takoreći, zaštićeni od fizičkog nasilja, nisu pošteđeni iskušenja kroz raznorazne pritiske sveta u kojem žive. Seksualne slobode, liberalni zakoni, džender politike, neselektivne poruke sa medija, interneta, sa javnih bilborda, direktni su napadi na psihu čoveka.
Treba biti stvarno jak da se tome suprotstaviš.
A onda, ako se suprotstaviš - praviš se važan i bolji od drugih. Ako se ne suprotstaviš - onda si lažni hrišćanin ili kukavica.
Naravno, sve ovo ima smisla ako imamo Hristov um, ako razmišljamo kao što je On razmišljao. Treba da patimo - u redu, patićemo; treba da stradamo - u redu stradaćemo; treba da se borimo protiv iskušenja - u redu, borićemo se … jer mi znamo ono što je važno.
Prvo, “u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.” Rimljanima 8:37
Drugo, jer se na ovaj način propoveda avanđelje onima koji su mrtvi po telu, da bi mogli da budu živi po duhu Božjem.
Moram da napomenem da ovaj 6. stih ne uči da je evađelje propovedano ljudima koji su telesno umrli. Kad čovek umre, završena su sva njegova dela, i šta je urađeno, urađeno je. Nema naknadnog pokajanja, nema molitve za mrtve koja može da im pomogne ili omogući nekakvu naknadnu priliku za spasenje. To bi bilo u suprotnosti sa novozavetnim učenjem.
(Jevrejima 9:27, 28 ; Jovanu 5:28, 29; 1. Solunjanima 4:13-18; Rimljanima 2:3; 14:10; 1. Korinćanima 4:5; 2. Korinćanima 5:10; 2. Petrova 3:7).
Dakle, život hrišćana, tvoj i moj, je neodvojivi deo evađelja koje se propoveda onima koji su mrtvi zbog greha, ali još živi po telu.
Evanđelje je dobra vest koja objavljue spasenje čoveku koji je sposoban da to razume, da ako je zbog greha mrtav, može da ima novi život kad poveruje u Isusa Hrista, pokaje se i krsti.
Svi koji nisu prihvatili Hrista i dalje su mrtvi, što nije prepreka da bi im se propovedalo evađelje. Naprotiv! Mi smo pozvani da to propovedamo, da donesemo život tamo gde života nema.
Kad ljudi poveruju u evađelje koje im objavljujemo oni će živeti po merilima Božjeg duha.
PRIBLIŽIO SE KRAJ SVEMU (4:7-11)
Apostol Pavle završava 1. poslanicu Korinćanima rečima “Marana ta - dođi, Gospode.”
Jedne od poslednjih Jovanovih reči na kraju Biblije su, Otk. 22:20 “Da, dolazim uskoro! Amin! Dođi, Gospode Isuse!”
Jakov u svojoj poslanici 5:8 poručuje “I vi strpljivo čekajte i učvrstite svoja srca, jer se približio Gospodnji dolazak.”
Mi, sa nestrpljenjem, iščekujemo dolazak Gospoda Isusa Hrista, ali niko ne zna vreme kad će se to desiti. Sam Isus ostavio nam je koristan savet ali i opomenu “Zato budno pazite, jer ne znate kog dana će doći vaš Gospod.” Matej 24:42
Znam neke koji se bune i govore - stalno govorite “uskoro, uskoro” i “poslednja su vremena”,
a evo, već se dve hiljade godina ništa ne dešava.
Pa odgovor takvima je veoma jednostavan. Crkva uvek živi u poslednjim vremenima i ne zna kad će se stvarno desiti Parusija, kako se naziva ceo taj događaj koji obuhvata i Hristov drugi dolazak, vaskrsenje mrtvih, sveopšti Sud, preobražaj svega stvorenog i naravno, kraj vremena.
Sve to ne zavisi od nas, nego od Boga. Jer On ne kasni, kao što čitamo u 2. Petrovoj 3:8-13 “Ali, ne zaboravite jedno, dragi moji: kod Gospoda je jedan dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan. Gospod ne odugovlači da ispuni obećanje, kao što neki misle da odugovlači, nego je strpljiv prema vama, pošto ne želi da iko propadne, nego da se svi pokaju.
A Dan Gospodnji će doći kao kradljivac. Nebesa će nestati uz silnu tutnjavu, stihije će se, užarene, raspasti, a zemlja i sva dela na njoj biće ogoljena.
Pošto će se sve tako raspasti, kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega, kada će se nebesa, zapaljena, raspasti i stihije, užarene, istopiti? A mi na osnovu njegovog obećanja iščekujemo nova nebesa i novu zemlju, na kojima prebiva pravednost.”
Ta istina daje crkvi jasnu perspektivu i predstavlja pokretačku snagu jer “svemu se približio kraj”.
Zato Petar govori kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega:
Budite razumni i trezveni
Petar poziva crkvu da bude razumna, postojana, pouzdana, pri zdravoj pameti, da bi mogla da se moli.Dakle, treba da imamo jedan ozbiljan, razuman i zdrav pristup hrišćanskom životu.
Hrišćanstvo nije religija, nije kult, nije filozovski pravac, ono je način života. Hrišćanstvo koje sledi Hrista, a ne ljudsku mudrost ili tradiciju, ima poruku kojom svedoči, ima velika očekivanja, i sve to vrlo ozbiljno shvata. Na toj poruci i očekivanjima se temelji hrišćanska nada, crpi se sila za borbu, pobeđuje se strah, razbijaju su sumnje, dobija se snaga da se nastavi bez obzira na sve.
Potpuno je jasno da je prirodna stvar da je crkva ozbiljno posvećena molitvi jer je to komunikacija sa Bogom koju ni jedan vanjski uticaj ne može da prekine.
Ako crkva nije u neprestanoj molitvi onda je kao bolesnik na aparatima, tj. koristi veštačke podržavaoce života. Oslanja se na nešto drugo, a ne na životnu silu koja dolazi od Boga.
Pri tom ne mislim samo na zakazane sastanke crkve na molitvu. Iako ta zajednička molitva ima izuzetni značaj, pre svega mislim na onu pojedinačnu, svakodnevnu, otvorenu, prisnu molitvu svakog od nas. Ta pojedinačna molitva Bogu je podjednako, ako ne i važnija od toga.
Po tome se razlikuju oni kojima je hrišćanstvo način života od onih koji žive u skladu sa prvilima svoje religije koju zovu hrišćanskom.
Religija za molitvu koristi molitvenike ili knjige sa molitvama koje je neko napisao, odredio vreme i mesto kad se mole i predstavljaju obavezu za sve. Lično nikad nisam shvatio čemu to, osim što se na taj način obezbeđuje jednoobraznost i službenost.
Molitvenici su super, mislim lepo izgledaju ali, koliko god se čine produhovljeno, molitvenik je spisak tuđih misli, kao i svaka druga knjiga.
Moje najveće iznenađenje, kad sam se obratio, bila je molitva bez molitvenika. I to je to, kad kod razgovaramo sa Bogom, bilo u crkvi ili kad smo sami, treba da govorimo ono što mi mislimo, a ne ono što je neko prožvakao za nas.
Volite jedni druge istrajno
Koliko god da se trudili da je definišete, ljubav uvek isklizne iz forme i nemoguće je da se definiše. Čak i inspirativni stihovi 1. Korinćanima 13. koje je Pavle napisao, izbegavaju formu i formulaciju. Ljubav uključuje nečije nastojanje i žrtvu za dobro i napredak nekog drugog. Ljubavi nije važno koliko će primiti, nego koliko može dati.
U vremenu u kome živimo nema važnije stvari od toga do volimo jedni druge, duboko, vatreno, istrajno … Petar kaže da „ljubav pokriva mnoštvo greha“ (4:8).
To ne znači da ćemo zbog ljubavi relativizovati, umanjivati ili sakrivati greh koji neko učini, pa i naš sopstveni, nego da ćemo se boriti zajedno sa onim koga volimo da pobedi u borbi života koju vodi. To znači da ćemo se žrtvovati ako treba, da nećemo da odustanemo od nekoga u trenutku slabosti ili pada, da ćemo ostati uz nekoga čak i kad je taj neko neraspoložen, ljut, neprijatan i pravi istu glupost po ko zna koji put.
Apostol Pavle kaže “Ljubav nikad ne prestaje.” 1. Korinćanima 13:8
Dodao bih, ako neko kaže da je ljubav prestala onda nije ni postojala! I to je to.
Budite gostoljubivi
Biti gostoljubiv je nešto što treba da je takođe prirodno za hrišćane.
Živimo u vremenu koje se baš razlikuje od biblijskih vremena, i pojam gostoprimstva se uveliko promenio.
Čak se i služba putujućih učitelja, koja je u novozavetno vreme bila vema važna za razvoj crkve, drastično promenila. Današnji putujući učitelji uglavnom su deo misije neke crkve, a oni uglavnom obezbeđuju sve što je potrebno za svoje misionare.
Ipak, i pored toga, gostoprimstvo hrišćana je i dalje neophodno. Koliko lično toliko i crkveno. Crkva mora biti otvoreno i prijateljsko mesto za takve sluge da bi oni mogli nesmetano da rade svoj posao.
Gostoprimstvo je vrsta službe. Kod nas ta služba počinje na ulaznim vratima našeg doma ili naše zajednice. Kad ljudi ulaze u našu zajednicu veoma je važno da odmah, još sa vrata, osete da su došli na mesto gde će biti primljeni sa poštovanjem, ljubazno i prijateljski. Od toga često zavisi da li će se neko vratiti ili neće.
Iskoristite dar koji vam je Bog dao
Iako ovde Petar pominje samo dva dara kojima hrišćani služe, govorenje i služenje, ovaj princip može da se primeni i na sve druge darove i službe u hrišćanskoj crkvi. Taj prinicip je da se, bez obzira na dar, uvek oslanjamo na izvor i snagu koja dolazi od Boga.
Cilj svake službe nije da mi izgledamo lepo i delujemo funkcionalno (iako to nije loše), nego da se proslavlja Bog kroz Isusa Hrista. Crkva napreduje i raste kad se Bog proslavlja.
Crkva može da se bori sa iskušenjima, da odbija napadne neprijatelja, da se hrani dobrom duhovnom hranom, da izgrađuje zdrave odnose unutar crkvene porodice, da se brine za one koji su slabi i bolesni … samo i jedino ako se u crkvi proslavlja Bog kroz Isusa Hrista.
Sve je, i svako, mora da bude posvećeno i podređeno tome.
ZAKLJUČAK
Glavne teme ove prve Petrove poslanice je povratak Isusa Hrista i očigledna patnja i stradanje kojem su izloženi hrišćani.
U takvim okolnostima hrišćanin treba svakodnevno da umire grehu koji i dalje želi da nas povrati u pređašnje stanje. Ali podsetimo se onoga što Petar kaže na početku ove poslanice 1:6,7
“Zbog toga se radujete, iako vas sada, ako treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona su tu da vaša vera – dragocenija od zlata koje se proverava vatrom – bude proverena i donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom Otkrivenja Isusa Hrista.”
Jer, približio se kraj svemu. Gospod se uskoro vraća. Živimo u poslednjim vremenima.
Ta činjenica treba da nam da pravu perspekrivu o tome šta imamo, šta smo naučili i o tome šta radimo (u našem i) sa našim životom.
„Amin. Dođi, Gospode Isuse.”
