ODUPRITE SE ĐAVOLU PA ĆE POBEĆI OD VAS

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 09. novembar 2025. godine)

“Pošto, dakle, imamo velikog Prvosveštenika koji je prošao kroz nebesa – Isusa, Sina Božijeg – čvrsto se držimo vere. Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvoga koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio. S pouzdanjem, dakle, pristupajmo prestolu milosti, da primimo milosrđe i nađemo milost kada nam zatreba pomoć.” - Jevrejima 4:14:16
 
Ceo naš hrišćanski, svakodnevni život zavisi od Božje ljubavi, milosrđa i milosti. Bog se tako ophodi sa nama, a mi u veri prihvatamo to Božje staranje za nas.
To nije nešto o čemu moramo da maštamo, pa da iščekujemo da se nekako ostvari. Bog je pripremio za nas obilje blagoslova koje treba, sa zahvalnoću, da primamo i u njima da živimo.
 
Ali, ponekad stvari ne idu baš tako glatko i jednostavno. Znate, čak su se i u raju desili problemi. I stvarno, ponekad se desi da smo prosto zatečeni onim što nam se dešava, pa se onda pitamo - otkud sad to, kako se ovo desilo, šta me je to snašlo, kako sam upao o ovo, čime sam ja to zaslužio, itd.
 
Bez obzira koliko nam se hrišćanski život činio idiličan, i bez obzira na to koliko velika očekivanja imamo, i bez obzira na to što znamo za sva ta Božja obećanja i što smo se mnogo puta osvedočili o Božjem prisustvu u našim životima, uvek nekako zaboravimo da, pored svega toga, iz prikrajka viri onaj koji bi sve to da uništi i obezvredi.
Hteli mi ili ne, realnost je da živimo, bukvalno, na bojnom polju. U nama i oko nas besni rat u kojem smo mi glavni akteri. Sad, možemo da biramo da budemo žrtve, a možemo da biramo da budemo na pobedničkoj strani.
 
U današnje vreme mnogo je onih koji su žrtve jer ne žele ili ne znaju kako da se bore. Postali su pasivni jer su postali zadovoljni onim do čega su došli, i to ne samo fizički, nego i u duhovnom životu.
“Postao sam hrišćanin i to je od mene sasvim dovoljno.” - kažu. Imaju oportunistički stav, zadovoljni su sa tim malim i ne bi oni tu ništa menjali. Znate, takve ljude ni đavo ne dira. Njima je super i njemu je super. Što bi rekao narod - nit smrde nit mirišu.  
 
Međutim, realnost duhovnog života je potpuno drugačija od tog oportunističkog stava.
Od onog trenutka kad je u nama pokrenuta vera u Boga, od mometa kad smo Isusu rekli - “Da, ti si moj Spasitelj i ja želim da idem za tobom.”  onaj drugi je dobio je šamar u lice i počeo je da radi sve kako bi tu našu odluku promenio.
Počeo je rat u koji smo, hteli - ne hteli, uključeni.
Možemo da se predamo i da čekamo da vidimo kako će se sve završiti (a znamo kako će se završiti) ili možemo da se odlučno suprotstavimo i odupremo njegovim napadima.
 
Naš neprijatelj je sve samo nije pasivan. On nas posmatra, proučava i traži slabosti kroz koje može da prodre u naše živote i nanese nam štetu.
Petar je u 1. poslanici 5:8 napisao: “
„Budite trezveni, budno pazite. Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre.“
Pasivnost znači biti uspavan, zato i Petar poziva na budnost i trezvenost.
Drugim rečima, osvestite se, ova borba nije nešto simbolično, to je prava i istinska duhovna borba u kojoj mogu da se dese tragedije. U opasnosti je svako ko priziva Božje ime.
Znam da neki uče da se spasenje ne može izgubiti, ali to nije istina. Doduše, đavo nam ne može oduzeti spasenje, jer je to Božji dar, ali to i nije njegov cilj.
Njegov cilj je da nas odvoji od Boga, da postanemo sumnjičavi, nesigurni, da nas prevari, obeshrabri i ućutka i da mi sami odbacimo dar koji nam je Bog dao.
 
Đavo je lukav, ali nije glup (iako se meni čini da je to baš diskutabilno).
 
U principu on nam ne može ništa osim onoga šta mu mi dozvolimo. On zna da ne može silom da osvoji onoga koji veruje, ali zato koristi mnoge druge metode. Obmana je jedno od njegovih najjačih i najomiljenijih oružja - prikazati da je nešto drugačije od onoga kakvo stvarno jeste.
Ovaj princip svet je odavno usvojio. Da ne kopamo po istoriji, evo nekoliko primera iz savremenog sveta - ono što vidite na filmu, na modnim pistama, u reklamama, u govorima političara - to nije stvarnost. To je obmana. Lepo pakovanje ne otkriva sadržaj upakovanog.
A ovo je samo vrh obmane koje đavo koristi u ovom svetu da bi pokorio ljude. Na žalost, mnogi hrišćani su obmanuti i zaslepljeni lažima sveta.
 
Međutim, to nije ništa novo, to se nije promenilo od Edenskog vrta.  
a) Sumnja u Božju Reč
U Edenu je prvo pitanje bilo:
„Je li istina da je Bog rekao…?“ (Postanje 3:1)
Đavo nije rekao: „Ma, Bog laže. Nemojte Njega da slušate.“
Ne! Dovoljno je bilo da posadi seme sumnje. Sumnja u nešto ili nekoga, vrlo brzo odvodi na stranputicu.
Što je autoritet veći ili naša znatiželja ili neznanje ili predrasuda, to je veća naša spremnost da sumnja nađe mesto u našem umu.
Kad god naše srce ili naš um stvore malo prostora za sumnju, već smo na putu u pogrešnom smeru. Znate kako se kaže “Ako sednete u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne.”
“Ali, voz je voz!” - reći će neko.
“Jeste, ali ne ide svaki voz tamo gde si krenuo.”
Tako je i kad počnemo da počnemo da sumnjamo u Božju Reč. Jedna sumnja može da pokvari sve ono što je Bog spremio za nas.
 b) Iskušenje telesnih želja
Naše telo traži svoje i moramo da mu udovoljavamo. To je laž i obmana.
Ono što telo mora da radi - da organi, mišići, žlezde … rade svoj posao - to je ugrađeno, stvoreno, zajedno sa nama i ne zavisi od naše volje. Sve ostalo može da se kontroliše. Dakle, izgovor “Pa ja sam tako rođen!” ne pije vodu.
Pošto očigledno ne ide od prve, rodi se ponovo, pa će stvari doći na svoje mesto.
 
Jakov je napisao, 1:14: “Svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami.”
Prvo iskušenje kojim je đavo iskušavao Isusa bio je predlog da Isus pretvori kamenje u hleb. Pretpostavljam da je posle četrdest dana posta, glad sigurno najveća potreba tela koju treba zadovoljiti. Ali vidimo da to nije od najveće važnosti za život.
Đavo pomno prati šta se dešava sa nama i gleda gde bi mogla da postoji slabost koju može da iskoristi.
Npr. ta pomenuta glad - znate da je Ezav prodao svoje prvorodstvo svom bratu, jer je bio gladan.
Glad ne mora biti samo glad za čorbu ili pečenje, tu je i glad za uspehom, za napredovanjem, želja da steknemo ili zadržimo nešto, ambicija da postanemo neko i nešto, potrebe da nas ljudi prihvate i daju nam određeno mesto u njihovom društvu.
Ovome poslednjem posebno su izloženi mladi. Da bi zaradili prihvatanje i uvažavanje vršnjaka spremni su na svašta. To je đavolja zamka.
A ima još mnogo toga sem gladi. On nas ne napada tamo gde smo jaki, već tamo gde smo ranjivi.
c) Napad na identitet
Jedna od đavoljih ujdurma, a to je takođe bilo iskušenje kojem je Isus bio izložen, je igra sa identitetom - „Ako si Sin Božji…“
Đavo napada naš identitet i pokušava da nas ubedi da nismo ono što nam Bog kaže da jesmo.
Ponekad se ljudi, iz raznoraznih razloga, pitaju - “Jesam li ja, stvarno, dete Božje!”
Da pitam one koji upadnu u takvu zamku - “Kako biste to vi mogli da procenite?”
Mi smo Božja deca, čak i onda kada teturamo zbog određenih slabosti pa i vrlo ozbiljnih grehova. To naše posrtanje ne umanjuje ljubav Božju prema nama, naprotiv. Bog pojačava svoje delovanje da bi nas sačuvao u novom životu koji smo dobili.
 
Mi ne moramo zlu da dokazujemo ko smo i šta smo, ni koliko smo dobri. To je zamka u koju želi da nas uvuče i ubaci crv sumnje.  
Mi nismo dobri jer smo, eto, takvi nego zato što Duh Sveti deluje u nama i što Božja dobrota daje roda i ploda u našem životu. Bog nas je pripremio za dobra dela, a ne mi sami.
Takav je i naš identitet. To je nešto što smo dobili od Boga, na nama je pečat Njegovog identiteta i to niko i ništa ne može da promeni.
Isus  se čak nije i obazreo na ovo pitanje, nije ništa dokazivao — samo se držao Reči Božje.
To je princip kojeg i mi treba da se držimo po svim ovim pitanjima.
Reč je naše uporište, dokaz našeg identiteta, naša veza sa Bogom.
 
Vidite, neprijatelj, najčešće ne dolazi sa oružjem na nas. Iako, koliko vidimo i znamo, dešavaju se i takve stvari, da ljudi, opsednutni lažnim učenjem i religijom, nasrću i oružjem na one koji ispovedaju Hrista.
Ipak, čak i pored toga to nije telesna borba nego duboko duhovna.
Najčešće se dešava da neprijatelj naših duša pokušava da se igra našim umom.
Pogledajmo šta piše u  2. Korinćanima 10:3–5 piše: ”Iako živimo u telu mi se ne borimo kako telo hoće. Jer, oružje našeg vojevanja nije telesno, nego božanski silno u razaranju utvrđenja. Mi razaramo mudrovanja i svaku oholost koja se diže protiv spoznanja Boga i zarobljavamo svaku misao, da bude poslušna Hristu.”
 
Vidite, najžešća borba vodi se u našim mislima, a tek onda u ispovedanju onog što verujemo.
Većina stvari dešava se u našem umu. Tu kreiramo misli, pitanja, odgovore, analiziramo kome smo šta rekli i šta nam je ko rekao, stvaramo planove, slike, pišemo scenarije … sve u svemu vrlo je živo tu gore. I upravo je to mesto koje đavo želi da zaposedne i pomuti razum.
I namerno kažem “pomuti razum” jer njemu nije potrebno čak ni da nas potpuno oselepi, dovoljno mu je da nam pomuti vid, da ne raspoznamo istinu od laži.
 
Kaže -„Bog te je zaboravio.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Nikad te neću napustiti, nikad te neću ostaviti.“ - Jevrejima 13:5
Kaže - „Tvoj greh je prevelik.“- ali Božja Reč kaže suprotno:
„Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očisititi nas od svake nepravednosti.“ - 1. Jovanova 1:9
Kaže - „Nemaš snage da se promeniš.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
„Sve mogu u Hristu koji mi snagu daje.“ - Filipljanima 4:13
Kaže - „Ti ne vrediš ništa.“ - ali Božja Reč kaže suprotno:
“Čuvaj dobro koje ti je povereno; čuvaj ga uz pomoć Svetoga Duha, koji prebiva u nama.” 2.Timoteju 1:14
 
Znamo koliko je teško suprotstaviti se takvim napadima, zato nas je Bog opremio i naoružao za  ovu borbu.
U poslanici Efescima 6:10–17 apostol Pavle nas poziva da „obučemo Božju opremu“:
Pojas istine — moramo biti opasani istinom, jer laž je način na koji đavo govori. On je otac laži
Oklop pravednosti — jako je važno da naše čisto srce bude sačuvano od lažnih optužbi, krivice i srama.
Obuća spremnosti za evanđelje mira — svaki hrišćanin treba da bude i mirotvorac (budite sa svima u miru koliko do vas zavisi), ali i odvažan i hrabar da bez straha  i strepnje prenosi evanđelje, Reč Božju potrebnu svakom čoveku.
Štit vere — vera je naš zaklon od svi ognjenih strela neprijatelja - optužbe, uvrede, podsmeh, omalovažavanje, …
Kaciga spasenja — čuva naš um od sumnje i dvoumljenja - da li sam Božji ili nisam?.
Mač Duha, koji je Reč Božja — jedini deo opreme duhovnog borca koja služi i za odbranu i za napad.
Isus nam je pokazao kako se koristi taj mač. Kada ga je đavo iskušavao, Isus je svaki put odgovorio: „Pisano je!“
Reč Božja nije samo tekst — to je duhovni mač, živa sila koja se suprotstavlja laži. 
 
Tako opremljeni možemo, a i treba, da se odupremo neprijatelju.
Ako se neko pita kako pogledajte ovo. Čitajte Jakovljevu poslanicu, posebno obratite pažnju na 4:7, čitamo: „Pokorite se, dakle, Bogu; oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.“
Mnogi pokušavaju da se odupru đavolu, ali ne žele da se pokore Bogu.
Mi, sami od sebe, nemamo te snage, ni lukavosti, ni besramnosti kojom bismo pobedili đavola.
To, dakle, ne funkcioniše. Snaga za ono što treba da uradimo dolazi od poslušnosti Bogu jer nas poslušnost Bogu stavlja pod okrilje Božje volje, što znači da neprijatelj nema nikakvu vlast nad nama.
Niko nije dovoljno jak i hrabar da to čini sam. Mi možemo da uradimo samo ono što možemo, a to je: da upražnjavomo Post i molitva — pokoravanje tela dozvoljavamo da Duh vlada nad nama i drži nas u neprestanom kontaktu sa Bogom.  
Da budemo istrajni u zajedništvu — neprijatelj voli ove posebne, izolovane, izdvojene, samostalne kojima niko ne treba, te je lako pobediti, oni nemaju odbrane iako im se čini da je imaju.
Bog je osmislio crkvu kao telo, upravo zato da ne bismo bili odvojeni. Bog je osmislio crkvu kao mesto zajedništva, kao mesto gde ćemo se okupiti, moliti se jedni za druge, hrabriti i podržavati jedni druge i slaviti i hvali Boga, našeg Oca.
Biti u zajedništvu sa hrišćanima ne znači gubitak slobode, naprotiv znači pronalaženje svog mesta u tvorevini Božjoj.
Da ispovedamo Reč koju smo primili — U Rimljanima 10:10 čitamo: “Jer, srcem se veruje za opravdanje, a ustima se priznaje za spasenje.” Uvek i na svakom mestu možemo da ispovedamo svoju veru. To su reči Božje koje je Sveti Duh usadio u naša srca i koja treba da govorimo. Naprijatelj nema šta da traži sa onim kojima su srce, um i jezik pod kontrolom Božje Reči.
 
Na sve ovo treba da dodamo sledeće. Neprijatelj želi da nas uvuče u kolo beznađa i ogorčenja. Kad čujete reči - ne mogu više, nisam ja za ovo, šta je meni ovo trebalo, ja zaslužujem više od ovoga, ili vam lično takve reči prolaze kroz glavu znajte da su to samo reči poraza na koji pristajemo.
Ali, mi nismo ljudi poraza nego pobede. Isus je već pobedio. Zar ne!?
Pročitajmo Kološanima 2:15 „(On je) Razoružao poglavarstva i vlasti, i javno ih izložio ruglu, pobedivši ih na krstu.“
Na Golgoti, krv Hristova je platila dug za svaki greh, svaku slabost, svaku sramotu, i obezbedila nam je svako dobro. Verujete li u to?
Apostol Petar kaže u 2.Petrova 1:3: “Njegova Božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojoj slavom i dobrotom.”
Jovan u  1.Jovanovu 1:7: “… krv Isusa, Njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.”
 
Dakle i svako dobro i svako očišćenje obezbedio nam je Isus svojom žrtvom na krstu.
(priča o Luteru i đavolu)
 
Znajući ovo možemo biti slobodni kad se suprotstavljamo neprijatelju. Naša prošlost nas više ne optužuje jer je krvlju izbrisana. Međutim, upravo zbog toga je i njegova budućnost zapečaćena. Pa sledeći put kad vas nečastivi podseti na vašu prošlost, vi njega podsetite na njegovu budućnost. I siguran sam da će odstupiti od vas.
 
Dakle, pobeda nam je darovana, sa svim dobrima koja uz to idu.
U tome se možemo održati ako svakodnevno proučavamo Božju reč, posvećujemo se moltivi, gradimo zajedništvo i iskazujemo zahvalnost i radujemo se u onome što je Bog pripremio za nas. Iznad svega toga mora biti ljubav prema bližnjem i spremnost na opraštanje.
 
Neprijatelj može da iskoristi bukvalno svaku slabost našeg života da nas obmane i prevari.
Ali ako je ljubav ta koja preovladava u našim žuvotima on nema nikakvo oružje kojim to može pobediti. Ljubav je najjača.
 
Da rezimiramo:
Sukob sa đavolom nije bajka, to je realnost na koju moramo biti spremni. Ipak, ne treba da se plašimo jer nas Bog nije ostavio bespomoćne i nenaoružane.
On nam je dao Sina, Duha Svetoga i Reč.
 
Jovan u prvoj poslanici 4:4 piše: „Dečice, vi ste od Boga i pobedili ste ih, je je onaj koji je u vama veći od onoga koji je u svetu.”
 
Suprotstavite se đavolu i pobeći će od vas.
 
Amin!

VERE I DELA - DA LI JE TVOJA VERA ŽIVA I ZDRAVA?

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Omladinski sastanak, 18. oktobara 2025.)

Jakov 2:14-26
 
Ovo je verovatno deo Jakovljeve poslanice koji je naveo Lutera da knjigu nazove poslanicom od slame.
Ovaj deo poslanice izaziva najveća neslaganja i borbe među denominacijskim teolozima.
 
Zašto? Zato što postoji jedno duboko nepoznavanje onoga o čemu nam Jakov govori.
Niti dela mogu da isključe veru, niti vera može da isključi dela. I jedno i drugo je potrebno u hrišćanskom životu, i jedno bez drugog jednostavno ne pripada u taj život.
 
Naravno, ljudi uvek imaju neko svoje mišljenje i razumevanje i onda ih ostrašćeno brane i spremni su da se prepiru do besvesti ne bi li dokazali da su baš oni u pravu.
 
Svi pronalaze svoje uporište u Biblji, i naravno pri tom biraju i tumače samo one delove koji im idu u prilog, bez nekog stvarnog razumevanja onog što čitaju.
Već ste ranije čuli da učenja nisu u bibliji poređana po nekom azbučnom redu. Ta knjiga se zove leksikon ili enciklopedija.
Biblijski tekst je poruka koja mora da se cela pročita i razume, da bismo došli do zaključka o tome šta nam to Sveti Duh govori.
 
Neke stvari je baš teško razumeti, pogotovo neke stvari o kojima Pavle piše. Apostol Petar je napisao 2. Petrova 3:15,16, govoreći o pisanju apostola Pavla: “On tako piše u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u njima nekih stvari koje je teško razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i nepostojani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A o čemu to Pavle piše u svim poslanicama? O spasenju, veri, ponašanju i delima.
 
Kad Pavle piše o veri, za njega je ona
- dar koji smo dobili od Boga
- kroz nju primamo spasenje
- ona nam se računa u pravednost
 
S druge strane Jakov veru stavlja u praktični kontekst, pa kaže da:
- je vera bez dela beskorisna,
- se vera bez dela ne može pokazati
- vera bez dela ne može da promeni nikoga
- vera bez dela nije savršena, i
- da je vera bez dela mrtva.
 
Kako vam se čini, da li ovde ima određenih protvurečnosti?
 
Suštinski je važno da razumete da nema protivrečnosti između ovoga što piše Jakov i onoga što piše Pavle.
 
Želim, pre nego što krenemo sa stihovima da vas pitama: Da li je vaša vera živa i zdrava?
Da li mislite da je moja vera živa i zdrava?
Na osnovu čega ste to zaključili?
Nije ovo takmičenje u tome kakav je ko vernik. Ovi odgovori su nam potrebni da odmah na početku utvrdimo neke principe koji se odnose na veru.
 
Kako se postaje hrišćanin?
Potrebna je vera, pokajanje, krštenje i dar Duha, zar ne?
Tako bar čitamo u Delima 2:38: “Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, i primićete dar Svetog Duha.”
 
Kako se ostaje hrišćanin?
Jovan 6:40 “Jer, ovo je volja moga Oca: ko god vidi Sina i veruje u njega, da ima večni život i da ga ja vaskrsnem u poslednji dan.”
Jovan 14:12: “Istinu vam kažem: ko veruje u mene, činiće dela koja ja činim.”
 
VERA BEZ DELA JE BESKORISNA (2:14-17).
Na samom početku ove naše teme čitamo: „Šta vredi (ili kakva je korist), braćo moja, ako ko kaže da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasiti?“ (Jakov 2:14).
 
Korist znači „imati vrednost“. Prvi deo Jakovljevog pitanja je sledeći: „Šta vredi da se kaže kako neko ima veru, ako ne radi, ako nije poslušan? Lako je zaključiti da je takva vera beskorisna.
Setite se, Matej je u 21:28-31, zapisao priču od dva sina - jedan kaže idem, pa ne ode; drugi kaže ne idem ali ode.
Džaba priča, ako nema dela.
 
Imate ljude koji znaju sve o veru, pričaju samo najbolje o veri, umeju da podučavaju druge o veri, znaju da prepoznaju veru - ali svo to znanje nikad nije prešlo s reči na dela. To je apsolutna prazina i beskorisnost.
 
U 1. Korinćanima 13, Pavle kaže nešto o nedostatku ljubavi što slobodno može da se primeni na veru, jer ljubav je ta koja podstiče na dela. I tamo Pavle kaže - ako imam svu veru da i gore premeštam, a ako ljubavi nemam - ništa sam.
 
Očigledno je da Jakov usko povezuje spasenje i veru koja deluje.
 
Sad možemo da se prepiremo oko toga šta znači biti spasen i o kakvom spasenju on govori.
Čovek može biti spasen u smislu da je izvučen iz mreže prošlih grehova, i to je ono što se dešava u trenutku krštenja (Marko 16:16)
Spasenje može da se odnosi i na večno spasenje  “Ko istraje do kraja, biće spasen.” (Matej 24:13).
Pošto Jakov piše hrišćanima,mislim da se radi o ovoj drugoj vrsti spasenja.
 
Kakav je razlika?
Pa, što se prvog spasenja tiče, postoje dve kategorije ljudi - spaseni i izgubljeni. Da li ovo razumete? Spaseni su svi oni koji su prihvatili Hrista, svi oni koji u njega veruju. U odnosu na njih su oni koji su izgubljeni jer još uvek nisu pronašli Hrista.
 
Što se tiče drugog spasenja, ono se dobija na konačnom sudu.  
 
Na kraju krajeva spaseni će biti oni po koje će Hrist doći i koji bez straha staju pred strašni sud. Oni idu u raj, a oni bez Hrista idu u pakao. I u jednom i u drugom slučaju Bog će proceniti svačije delo.
 
Dakle, po svemu sudeći, Jakov misli da dela koja hrišćanin čini imaju veze sa odlaskom u raj.
 
Šta vi mislite o tome, ima li ili nema?
1. Korinćanima 3:10-15 i Otkrivenje 2,3
 
Dakle, kompletna slika će se razrešiti na kraju, na dan suda, kako Pismo i kaže: “Ali zbog svoje tvrdoglavosti i srca koje se ne kaje, nagomilavaš na sebe gnev za Dan gneva, kad će se otkriti Božji pravedni sud. Bog će svakome uzvratiti prema njegovim delima. Onima koji istrajno čine dobro, tražeći slavu, čast i neraspadljivost, daće večni život, a onima koji prkose i ne pokoravaju se istini, a pokoravaju se nepravdi - gnev i srdžbu.” Rimljanima 2:5-8
 
I takav način razmišljanja podstiče Jakova da da ovih nekoliko primera - „Ako je brat ili sestra go i nemaju svakodnevne hrane, pa im jedan od vas kaže: Idite s mirom, grejte se i nasite se, a ipak im ne date ono što je potrebno telu, kakva je korist? Tako je i vera, ako nema dela, mrtva sama po sebi“ (Jakov 2:15-17).
 
Jakov čak i ne ide u opisivanju na neke daleke, nepoznate ljude i teške situacije siromaštva. On govori o bratu i sestri koji su u oskudici.
Brat i sestra su neko ko je tu pored tebe. Neko s kim rasteš, živiš. To je neko čiju potrebu vidiš svaki dan, i očigledno da mu je potrebna pomoć, ali neko se ipak odluči da mu da “pametan” savet - “najedi se i obuci se”.
To je vrhunac cinizma, to je direkto suprotno od onog šta Hrist radi i kako Hrist oseća za one koji su njegovi. Takav cinizam je prkos, inat, Božjem poretku stvari.
A kao vrhunac tog cinizma je „Idite u miru“ uz dodatak “sve će biti  u redu kad se najedeš i obučeš”.
Pri tom niko i ništa nije učinio sem što je brata i sestru ispratio hladnim, praznim, beskorisnim i besmislenim rečima.
Kakva je korist od toga? Nikakva.
Reči ne mogu da se obuku, niti imaju kalorije kojima možeš da se nasitiš. Reči bez dela su bezvredne. Čini mi se, čak i kontraproduktivne.
 
Jakovljevom zaključku “Tako je i vera, ako nema dela, samo po sebi mrtva.” treba pridodati i reči apostola Jovana: “Ko ima dobra ovog sveta i gleda svoga brata kako oskudeva, pa se na njega ne sažali, kako može Božja ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.”
 
U suprotnom to je vera čoveka koji se naziva hrišćanin ali ne voli ni Boga ni čoveka. Vera koja je beživotni leš, mrtav i beskoristan.
 
VERA BEZ DELA NE MOŽE SE POKAZATI (2:18).
Evo, naravno, i jedan polemički zaplet.
 
Često možete da dođete u ovakvu situaciju sa istom ovom primedbom, kako je to Jakov formulisao.
Evo ti kažeš da imaš veru, ali ja kažem da imam dela. Šta tebi vredi što imaš veru kad su moja dela vidljivija? I u stvari ja sam bolji od tebe jer moja dela nešto menjaju, a tvoja vera je samo tvoja vera, ne menja ništa.
S druge strane neko će reći - ne uznemiravajte čoveka koji ima veliku veliku veru jer on se ne bavi takvim trivijalnim stvarima kao što su dela. On je čovek vere, a ne dela.
 
Imate ljude po crkvama koji ne žele da razgovaraju o novcu, jer njih ne interesuje materijalno. Imate oni koji bi se samo molili, ništa ne bi radili, i samo čekaju da Bog reši svaki problem koji se pojavi.
 
S druge strane, imate ljude koji bi samo organizovali okupljanja, događaje, koji bi putovali, družili se, delili letke, biblije, išli na seminare, kampove, studijska putovanja i sl. Oni bi sve stvari u crkvi rešavali svojim snagama, svojom pameću, svojim sredstvima. Često vidite takve kako padnu u očajanje kad stvari krenu loše.
 
Vidite, ovo Jakov piše da ukaže na vrlo jasnu stvar - ne postoji način da čovek pokaže, dokaže ili demonstrira svoju veru osim što će nešto učiniti; odnosno ne postoje dela koja mogu da dokažu veru, ako dela nisu proizvod te vere.
 
Kako mi pokazujemo našu veru u Boga i u Isusa Hrista?
Isus je jasno rekao: Matej 16:24 “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samog sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.”
 
Isus je zapovedio da idemo u sav svet i da taj svet naučimo svim Njegovim zapovestima, i On će biti sa nama. (Matej 28:18-20).
Naša vera ne treba da se ogleda se samo u tome što verujemo da je On to rekao nego u tome što ćemo stvarno nešto uraditi po pitanju objavljivanja evanđelja, poučavavanju ljudi i stvaranju učenika!
 
Inače, generalno, nema velike razlike između ateiste koji je dobar, vredan, human čovek i isto takvog hrišćanina. Ali, razlika ipak postoji, i ona se vidi u tome što ateista veruje da, u skladu sa svojim normama, može da promeni i poboljša svet i prilagodi ga sebi da mu bude što ugodniji; a hrišćanin, u skladu sa Božjim normama, čini dela koja proslavljaju živoga Boga u koga veruje i poziva svet k Bogu. Na taj način hrišćanin, ne samo da čini dobro na ovom svetu, nego osvetljava svet Božjom svetlošću.
 
VERA BEZ DELA NE MOŽE PROMENITI ČOVEKA (2:19, 20).
Ljudi su generalno neposlušni, i to je tako od samog početka.
Veliki broj ljudi, i oni od nekad a i ovi od danas, smatra da je samo vera u srcu dovoljna pa se i ne bave problemom poslušnosti. A ta vera, koju imaju u srcu, je najčešće religijski koncept.
Razgovarajte sa bilo kojim pravoslavcem ili katolikom, sve jedno, i videćete ovu zapanjujuću istinu.
Ljudi su svoje rituale proglasili verom i otvoreno su neposlušni Bogu.
 
Jevreji su razmišljali na isti način.
Na žalost, moram da kažem i protestanti misle skoro isto. Čak su se malo i uzoholili jer uče da su sve odbacili i svi znamo šta je ostalo - samo Pismo, samo milost, samo vera, samo Isus, samo Bogu slava - jel tako.
E upravo zbog toga je Luter imao problem sa ovom poslanicom koja mu je bila kost u grlu. Toliko se trudio da napravi nešto drugačije nego što je rimokatolicizam da je u tom trudu zaboravio ono što je takođe važno - dela vere.
 
Gde su tu dela?
Pa nema, zato što je očigledno da postoji nerazumevanje onoga šta piše Pavle, a Luter se čvrsto drži bašš njegovog učenja.
 
Iako je ideja dobra, ako se dobro razume, “samo vera” ne znači da ti je za hrišćanski život dovoljno samo da veruješ, nego je i potrebno da ta vera bude delotvorna.
Ponekad ljudi brane svoj stav “samo vera” tako što citiraju Hristove reči upućene starešini sinagoge, Marko 5:36 “Ali Isus, ne obazirući se na njihove reči, reče starešini sinagoge: ‘’Ne boj se. Samo veruj.’’”
Ali, moramo razumeti šta Isus stvarno kaže, jer On, u stvari, kaže “samo nastavi da veruješ”. Upravo je ta vera koju starešina sinagoge ima, delovala i dovela ga je do Isusa.
Da je on ostao samo na veri, bez obzira koliko ona velika bila, on bio ostao kod kuće, bništa se ne bi desilo i devojčica bi umrla.
 
Zato Jakov kaže: „Ti veruješ da postoji jedan Bog. Dobro činiš! I đavoli (demoni) to veruju i drhte.“ (Jakovljeva 2:19).
 
Jevreji su bili ponosni na svoju veru i neprestano su ponavljali frazu zapisanu u 5. Mojsijevoj 6:4 “Čuj Izraele! Jahve je naš Bog, Jahve je jedan””
I to su Jevreji ponavljali ujutro, uveče prilikom molitva kao i neprestano u hramu. Rabini su čak učili ljude da, ako svakoj molitvi koju izgovore dodaju ovu izjavu, da će se njihovi dani na zemlji produžiti.
 
Isto je sa mnogim hrišćanima danas. Mnogi su poučeni ili su sami došli do zaključka da će, ako stalno dodaju ime Isus na kraj molitvene rečenice ili ako se neprestano u govoru pozivaju na Hrista, to doprineti uspešnosti njihove molitve ili njihovog izlaganja.
U Matej 7:21 čitamo interesantne reči koje je izrekao Gospod: “Neće svaki koji mi govori: ‘Gospode, Gospode’, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima.”
 
Jakov kaže da je dobro, što verujemo, ali nije ekskluzivno. I demoni znaju za Hrista i drhte pri pomenu njegovog imena.
 
Neki teolozi kažu da izgleda kao da Jakov pokušava da umanji samu veru ili barem važnost vere u životu hrišćana.
Ali, ako čitate poslanicu on tokom cele poslanice upravo naglašava važnost vere.
- „Ispitivanje vaše vere stvara strpljenje“ (1:3);
- „Neka traži sa verom, nimalo ne sumnjajući“ (1:6);
- „Verujte u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista ne gledajući ko je ko.“ (2:1);
- „Molitva vere spasiće bolesnog“ (5:15). (Kurziv moj.)
 
Ono na šta Jakov pokušava da ukaže je besmislenost vere radi vere koja je cilj samoj sebi.
Kao da imanje određene vere ljude čini posebnim i povlašćenima, ali ne i aktivnim.
 
Za razliku od takvih, demoni drhte i plaše se, oni su svesni sudbine koja ih čeka. Doduše, oni veruju ali se ne menjaju i dalje služe đavolu, a ne Bogu.
 
Oholi, sujetni ljudi, puni vere takođe ostaju nepromenjeni jer služe sebi, a ne Bogu.
 
Jakov ponovo naglašava svoju poentu: „Hoćeš li da saznaš, nerazumni (sujetni) čoveče, da je vera bez dela mrtva (neplodna, bezvredna)?“ (Jakov 2:20).
 
Jakov u ovde definiše tri vrste vere:
- mrtva vera, stihovi 17, 20 i 26. Ova vera očigledno uključuje samo intelekt.
- demonska vera iz stiha 19. Ona uključuje intelekt i emocije. Demoni su emocionalno pokrenuti – drhte. Ali uključivanje intelekta i emocija i dalje nije dovoljno.
- diamična vera, koja uključuje celo biće. Dakle, sem intelekta i emocija, ona uključuje i volju i to je ono što pokreće vernika da veruje i deluje.
 
I sad, postoji to dobro pitanje - želiš li da saznaš?
Kao ono Isusovo pitanje upućeno nepokretnom čoveku kod banje Vitezde (Jovan 5:1-9) - želiš li da ozdraviš?
 
VERA BEZ DELA NIJE SAVRŠENA (2:21-25).
Šta možemo da saznamo da naša vera ozdravi?
Jakov pominje dve važne osobe u životu svakog Jevrejina - jedan je Avram, a druga je Raava.
Interesantan izbor - otac nacije i vere i bludnica (prostitutka) koja se stavila na stranu Izraelaca.
 
Svi znamo priču o Avramu, koji je odgovorio na Božji poziv da žrtvuje svog sina.
Jakov dokazuje da je Avramova vera pokazala svoju vrednost njegovom spremnošću da žrtvuje sina.
Svaki mali jevrejski dečak i devojčica, sad i naša deca na veronauci znaju napamet priču o Avramu koji je prineo Isaka (Postanje 22:11-19).
Ovo je jedna od najdirljivijih priča u Bibliji koja pokazuje veru i Avrama i Isaka.
 
Probajte, prvo, da zamislite tu situaciju da su Avramova dela izostala. Drugačiju biblijsku istoriju bismo sada pisali.
 
Sad probajte, da razmislite koliko izgovora i tumačenja bismo mi smislili kad bi od nas bilo traženo ovako nešto.
 
Ovo je dokaz, kaže Jakov, da vera mora delovati da bi ugodila Bogu.
 
Ja iz ovoga razumem da je nemoguće odvojiti dela od zdrave vere i da nema zdrave vere bez dela koja je pokazuju.
 
Kako je Avram mogao da se suoči sa takvim ispitom? Imao je veru, onu vrstu vere koja je činila ono što je Bog rekao, bez obzira na posledice, iako nije u potpunosti razumeo celu situaciju.
 
Neko je rekao da vera nije verovanje uprkos dokazima, već poslušnost uprkos posledicama! Pisac poslanice Jevrejima je govorio o Avramovoj aktivnoj, delotvornoj veri u poglavlju 11:17-19: „Verom je Avraam, kad ga je Bog proveravao, prineo Isaaka na žrtvu. Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može iz mrtvih da vaskrsava, i zaista je, u prenesenom smislu, dobio Isaaka iz mrtvih.“
Avram nije samo rekao reči: „Gospode, Gospode“, i mislio da je to dovoljno. Umesto toga, učinio je ono što mu je Bog rekao da uradi.
 
Ovo deluje kao lepa, jednostavna ilustracija, koja utvrđuje da je jedina održiva vera vera koja je poslušna, čini i deluje.
 
Ali, verovali ili ne, ova jednostavna ilustracija je koren mnogih kontroverzi i prepiranja.
 
Pavle u poslanici Rimljanim 4:1-4 govori o istom događaju, ali iz drugačije perspektive. I tu nastaje kratki spoj.
Čini se kao da Pavle kaže da Avram nije opravdan delima, a Jakov kaže da jeste.
Ko je u pravu?
Obojica.
Jer, njih dvojica ne protivreče jedan drugome nego se nadopunjuju.
 
Pavle govori o tome da se niko neće opravdati delima Zakona, jer je Avram opravdan još kad nije bilo Zakona, ali on je verovao pa mu se umesto toga vera uračunava u pravednost.
Jakov govori onima kojima je Zakon upisan u srce Duhom Svetim, i njihova dela su neodvojiva od njihove vere.
 
Možda tu i postoji neka kontroverza, ali ona mora da se odbaci kad se dođe na kraj ove slike, gde Jakov kaže “Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom.”
I to, “ne samo verom” je ključ svega o čemu pričamo.
 
Tačka na raspravu je Raavin primer. Ona se opravdala (ili je spasena) zahvaljujući delu kojim je pokazala da veruje u Boga Izraelaca.
 
Da vam sad postavim jedno pitanje: Da li iz svega ovoga možemo da zaključimo da je dovoljno da kažemo: „Samo veruj u Gospoda, izgovori kratku molitvu i bićeš spasen“!
 
Ali sada dozvolite mi da vam postavim neka druga pitanja:
- Kako gledamo na onoga ko je kršten, čija je vera prestala da deluje?
- Kakvo mišljenje imamo o onome ko nije veran i ne dolazi u zajednicu?
- Kakav je vaš stav o onima koji izbegavaju da drugima prenesu evanđelje i da ih upute u istinu?
- Šta mislimo o onima koji su samoživi, egocentrični i bezobziri prema potrebama drugih?
- Kakav stav treba da zauzmemo prema onima koji su hrišćani, a žive kao svet?
 
Veoma je primamljivo da napadamo druge denominacije o tome šta oni rade i kako rade. Ipak uvek imajte na umu da Jakov piše svim hrišćanima:
- pogotovo onima koji su pored vas i koji kažu “treba da smo vatreni za Hrista i ispunjeni Duhom” ali ne pokazuju ljubav prema braći i sestrama.
- onima koji misle da ih vera u određenu doktrinu čini posebnima, bez obzira kakvim životom žive,
- onima koji misle da im njihovo poreklo obezbeđuje poseban status iako nisu lično posvećeni Bogu.
 
Poenta ovog odlomka i poenta ove lekcije je sledeća: Ispitajmo sebe - svoja srca, svoju poslušnost.
 
UKRATKO, VERA BEZ DELA JE MRTVA (2:26).
I to je glavna poenta onoga što Jakov piše.
 
Šta znači kad kažemo da je nešto mrtvo?
 
Verovatno najbolja, najkraća i najsažetija definicija smrti kako se koristi u Bibliji je reč odvajanje. Duh se odvaja od tela, a telo odvojeno od duha je mrtvo.
Jakov kaže da je to tako i po pitanju vere: „Vera bez dela je mrtva.“ Vera odvojena od dela je beživotna!
 
Mogu se povući mnoge paralele između mrtvog tela i mrtve vere:
- Mrtvo telo se ne pomera; mrtva vera se ne pomera.
- Mrtvo telo je neplodno; mrtva vera je neplodna.
- Mrtvo telo ne komunicira ni sa kim, mrtva vera ne komunicira ni sa kim. 
- Mrtvo telo nema vrednost; mrtva vera nema pravu vrednost.
- Mrtvo telo je odvratno ljudima; mrtva vera je odvratna Bogu!
 
Da li neko može da tvrdi da se može spasiti mrtvom verom? Sigurno ne!
 
ZAKLJUČAK
Nadam se da sam uspeo da vam pokažem da je vera bez dela beskorisna. Ne može se pokazati, ne može promeniti osobu, nije savršena i mrtva je!
Takva vera nam ne pomaže - niti drugima - dok nas ne natera da delujemo.
 
Neka nam Bog pomogne da imamo veru kakvu i svet može da vidi.
 
Jakov prikazuje četiri tipa pojedinaca - dva sa mrtvom verom i dva sa živom, aktivnom verom.
S jedne strane je pojedinac koji kaže: „Idite u miru, grejte se i nasitite se“, ali ne čini ništa da pomogne. S druge strane je verni Avram, Božji prijatelj, koji nije oklevao da posluša Boga, bez obzira na ličnu cenu!
I opet, s jedne strane su demoni koji veruju i drhte, ali koji ostaju demoni. S druge strane je paganka, koja je verovala u Boga, koja je svoju sudbinu vezala uz Božji narod, koja je napravila zaokret od 180 stepeni u svom životu!
 
Tako je i svako od nas danas ili na jednoj ili na drugoj strani.
Neka svako sebi postavi pitanje: „Da li je moja vera živa i zdrava?“