(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 10. novembar 2024.)
Jakovljeva 1:5-18 “Jakov, sluga Božiji i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena u dijaspori.
Smatrajte čistom radošću, braćo moja, kad god se suočite s raznim iskušenjima, znajući da provera vaše vere razvija istrajnost. A istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.
Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato. Ali neka traži s verom, nimalo ne sumnjajući. Jer, onaj ko sumnja sličan je morskom talasu koji vetar podiže i nosi. Neka takav čovek ne misli da će bilo šta dobiti od Gospoda – čovek podeljene duše i nepostojan u svemu što čini.
Neka se siromašni brat hvali svojom uzvišenošću, a bogati svojom uniženošću, pošto će nestati kao poljski cvet. Jer, sunce izađe, nastane žega i osuši biljku; cvet joj otpadne, pa propadne sva njena lepota. Tako će i bogataš svenuti idući za svojim poslovima.
Blago čoveku koji strpljivo podnosi iskušenje. Jer, kada postane prekaljen, primiće venac života, koji je Bog obećao onima koji ga vole.
Niko, kada se suoči s iskušenjem, ne treba da kaže: »Bog me iskušava«, jer Bog se ne može iskušavati zlom niti sâm nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami. Onda požuda začne i rađa greh, a greh, učinjen, rađa smrt.
Ne zavaravajte se, draga moja braćo. Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolaze sa neba, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao varljiva senka. On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovih stvorenja.”
Luter je Jakovljevu poslanicu nazvao “slamnatom poslanicom” jer se nije uklapala u njegovu doktrinu o spasenju samo verom.
Mnogi kasniji teolozi imaju sasvim drugačije mišljenje o ovoj poslanici. Neki je smatraju „jednom od najboljih i najbogatijih dela Novog zaveta“, drugi da je ona „mali dragulj u konceptu i izrazu”. Meni se, najviše sviđa komentar da je ovo poslanica koju: “pročitaš je za nekoliko minuta, a razmišljaš o njoj ceo život.”
U svakom slučaju, bez obzira na sve komentare, verujem da svako treba da je pročita i da iz nje dobije ono što Bog njemu govori, i da sam donese zaključak o tome.
Poslanicu piše Jakov i tu bi imalo mnogo toga da se kaže, ali ja ću danas preskočiti objašnjavanje o tome koji je Jakov pisao poslanicu, kakav je bio njegov odnos sa Isusom, njegov položaj u crkvi, itd., to je propoved sama za sebe i o tome ćemo neki drugi put, ako Bog da.
Ono što želim danas da podelim sa vama iz ove poslanice je odgovor na pitanje - iskušenja da ili ne i na koji način se boriti s njima?
Sam početak poslanice je veoma intrigantan - smatrajte čistom radošću (smatrajte za sreću) svaku priliku u vašem životu kad se suočavate iskušenjima. Ne jedinim, nego raznim iskušenjima - kad god.
To malo komplikuje naše razumevanje hrišćanstva jer će vas mnogi pokušati ubediti da u životu hrišćana ne treba da je baš previše iskušenja. Vi pak znate da to nije istina - ima iskušenja, i to više nego što bismo želeli.
Šta su to iskušenja? Odakle dolaze? Da li nam to Bog nešto podmeće na šta ćemo se spotaći?
Najednostavnije rečeno - za hrišćane su iskušenja pokušaj da se naša vernost odvrati od Boga i Njegovog dobra, i da nas okrenu na zlo.
Iskušenje ili “napasti” označava nevolju ili nešto što prekida ono što donosi mir, ugodnost, radost i sreću u nečijem životu.
To su one stvari koje su u nama i nisu promenjene, uklonjene, razbijene - one koje podležu onome što Pavle u poslanici Rimljanima 7 naziva borbom između zakona tela i Duha. Ta borba se vodi u svakom čoveku, neprestano. I vodiće se sve dok nas Hrist ne uzme k sebi.
Jakov je pomenuo ogroman broj stvari - sumnja, siromaštvo, bogatstvo, nestrpljenje, gnev, nečistoća, prkos, samozavaravanje, površnost, bezbožnost, okorelost, predrasude, ulizištvo, prezir, nemilosrdnost, brzopletost, brbljivost, zavist, svađe, prijateljstvo sa svetom, oholost, ogovaranje, osuđivanje, hvalisanje, gunđanje, ogorčenost, zaklinjanje … sve su to izvori iskušenja koja nas snalaze.
Bog sa tim nema ništa? Sve se to potiče od nas.
Ako verujemo u nadahnuće Jakovljeve poslanice onda će nam biti jasan i odgovor na pitanje, da li nam to Bog nešto podmeće da bismo se mi mučili? Naravno da ne, jer čitamo “Bog se ne može iskušavati zlom niti sam nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda koja ga vuče i mami.” Jakov 1:13,14
Šta nam iskušenja govore? Sudeći po ovome, iskušenja pokazuju kakvi smo, šta je to u našem životu što je još ostalo od telesnosti i koji deo našeg karaktera nije zahvaćen božanskom promenom.
Jakovljeva izjava - smatrajte za čistu radost to što se iskušavate - je istovremeno i problematična, ali veoma otrežnjujuća.
Kako da budem i da li uopšte treba da budem srećan što me snalaze razna iskušenja?
Paaa … pogledajmo to s pozitivne strane.
Naime, ako smo iskreni prema sebi, zahvaljujući tome što nas Bog prepušta iskušenjima, suočićemo se sa istinom o sopstvenoj prirodi. Ljude možda i možete da prevarite, ali sebe ne možete. Iskušenje ogoljuje našu prirodu i jasno nam pokazuju kakvi smo.
Nismo baš srećni zbog toga, ali eto, Jakov kaže da bismo trebali biti. Jer ako smo spremni da se suočimo s tim onda nešto može i da se promeni, a ako ne onda sami sebe obanjujemo i zavaravamo.
Jedan banalni primer iskušenja, kome su skoro svi skloni: ako se naš odnos prema ljudima koji su bogati, razlikuje od odnose prema ljudima koji su siromašni zar to nije pokazatelj da naš unutrašnji čovek ozbiljno greši i da naš karakter nije duhovno promenjen. Ili …
Ako se pred svetom pretvaramo da smo dobri, a u suštini preziremo ono što radimo ili radimo nešto zato što mislimo ili nas je neko naučio da tako treba, a u stvari nikad se u to nismo sasvim upustili niti volimo to što radimo, zar nismo “podeljene duše i nepostojani u delu”?
Drugim rečima, ako ne koristimo medicinu koju prepisujemo drugima, zar nismo licemerni? Zar to onda nije greh?
Umemo mi to da sakrijemo i činimo nam se da niko za to ne zna, ali srce zna i Bog zna.
Mi smo u HŽ sarađivali sa jednom profesorkom koja je našim romskim asistentima držala predavanja o predrasudama. Njena predavanja su bila odlična, teorija super, i bila je veoma uverljiva sve dok je jedan od naših polaznika nije postavio pitanje, da li bi se ona složila s tim da se njena kćer uda za Roma. I tu je došlo do kratkog spoja, od svih iskušenja u radu sa Romima ovo je prevazišlo njene snage. Njen odgovor je bio: “naravno da ne” - i počela je da nabraja desetak razloga zašto to ne bi bilo dobro i zašto ona to ne odobrava.
Dakle, iskušenja imaju tu moć da pokažu našu pravu prirodu, i nama hrišćanima je to samo na korist, jer možemo svoju pažnju da usmerimo na to da tu prirodu ispravljamo i korigujemo u skladu sa Božjim standardima.
Znam da neki koriste metode za koje su ubeđeni da su poprilično efikasne - ono što te može dovesti u iskušenje, to izbegavaš. Ako imaš problem sa alkoholom nikad ne piješ (čak ni vino za Gospodnju večeru), ako imaš problem sa novcem ne prihvataš da budeš zadužen za njega. Mladima se obično savetuje da nikad ne ostaju sami kako ih iskušenja ne bi ponela, itd.
Znači izbegavamo, ne diramo, ne kušamo, ne gledamo … ono što može da nas dovede do toga da podlegnemo iskušenje i da zgrešimo.
Ali, da li je to rešenje!? Nije sasvim! To je samo naš ljudski način pokušaja rešavanja stvari.
Uveren sam da raspaljena požuda - kakva god Zabrana da se postavi pred nju, uvek može da nađe način, a onda i opravdanje za popuštanje iskušenju.
Osim toga, siguran sam da će vas, ako izbegnete neka iskušenja, na drugom mestu sačekati druga. Kao što je Jakov pomenuo, lista je dugačka i maštovita.
I ne zavaravajte se - ne postoji iskušenje za koje možete da kažete da ste imuni na njega. Čovekova grešna priroda je toliko slaba da je, bez pomoći, nemoćna da se odupre bilo kom iskušenju koje se pojavi u životu.
Zato je svaki oprez hvale vredan, ali nije odlučujući.
Šta je onda rešenje?
Rešenje je: “Nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.” Rimljanima 12:2
Dakle, potrebno je da budemo mudri u našim životima. Da se ne borimo protiv iskušenja zabranama nego da koristimo ono što nam je Bog dao da bismo se izborili sa takvim problemima.
Dakle, svakome treba mudrost.
Mudrost nam pomaže da sagledavamo stvari u njihovom pravom svetlu i prirodi. Mudrost je ta koja nas uvodi u uspešan, plodonosan i bogat život.
Veoma važno je da naglasim da govorim o mudrosti koja dolazi odozgo, od Boga, a ne o mudrosti ovoga sveta.
Pošto u osnovi, mudrost znači razumevanje, razboritost da vidimo stvari, događaje, zakonitosti, veze … njihovu pravu prirodu, onda je jasno zašto je mudrost odozgo bolja od svetovne mudrosti.
Naime, mudrost odozgo sagledava sve ovo nabrojano iz mnogo šire i dublje perspektive nego svetovna mudrost, koja je ograničena ljudskim umom, kapacitetom, fizikom, biologijom, vremenom itd. Vidite, moramo da budemo iskreni - ljudska mudrost, pa i najvećih umova čovečanstva, veoma je skučena.
Međutim mudrost odozgo je neograničena kao što je Bog neograničen.
Svi znamo priču o Solomonu koji se molio za mudrost i znanje i vidimo Božji odgovor “Daću ti to što si tražio. Daću ti mudrosti i razboritosti kakve nije imao niko pre tebe i neće imati niko posle tebe.” 1. Carevima 3:12
Mudrost koja dolazi odozgo omogućava nam da razumemo stvari onako kako ih Bog vidi, kao što kaže apostol Pavle “da razaberete šta je volja Božja”.
Razabiranje ili razumevanje onoga šta je Božja volja, uzdiže nas iznad naših problema i omogućava nam da sve stvari, pa i sami sebe, vidimo u drugačijoj perspektivi, i dođemo do razumevanja iskušenja i nevolja koja mogu da nas zadese u životu.
Kao što smo ovde pročitali Bog je uvek spreman da pomogne i to rado čini bez osuđivanja.
Čak i ako sami sebe osuđujemo, Bog to neće činiti. Njegovo razumevanje naših problema prevazilazi naše razumevanje naših problema. On zna kako smo sazdani, zna naš početak i kraj, uslove u kojima živimo, posao kojim se bavimo … Zna i darove koje smo dobili. On nas poznaje bolje nego što mi poznajemo sebe.
On dozvoljava da budemo pod udarom iskušenja, On ih ne sklanja od nas - On nas uči, pomaže, osnažuje, vodi, upućuje, kako da se izborimo sa time.
Zato i kažemo i molimo - ne za manji teret, nego za više snage! To je mudrost kojoj nas uči Bog.
Siguran sam da ste primetili kako je Bog ovim lekcijama učio neke od velikih Božjih ljudi - Jakova, Mojsija, Jova, Iliju, Pavla …
Svi mi osećamo potrebu za za takvom mudrošću: pastori, propovednici, crkvene vođe, biblijski učitelji, dušebrižnici, roditelji, supružnici, svi hrišćani. I zato svako od nas treba da stane pred Boga i zatraži pomoć, i da se suoči sa Božjim rešenjima.
Nemojte da sumnjate da Bog ima rešenja. Uvek ima, ali sumnja zamagljuje i utišava Božji odgovor, izaziva nepoverenje i strah, oduzima snagu i tera nas da se vrtimo u krug do iznemoglosti.
Najbolji primer za to je Jevrejski narod koji je izveden iz Egipta i posle dvadeset godina doveden do obećane zemlje. Da li su ušli - ne! Zašto - jer su posumnjali, kao da je od njih zavisilo što su i dotle došli. Zbog sumnje i straha nisu hteli da saslušaju Haleva i Isusa Navina koji su bili ubeđeni da će im Bog predati zemlju. Nisu videli nikakve rešenje. Nisu bili mudri, nisu razaznali šta je Božja volja.
Zatim su lutali još dvadeset godina.
Isto je i sa našim iskušenjima. Lakše je predati im se, nego upustiti se u proces promene, koji često podrazumeva i borbe i žrtve. Znam neke hrišćane koji su bili u velikim problemima kao što je gubitak posla, koji su bili očajni. Do te mere da su bili spremni na greh, pre nego da se pokore Bogu. Ali Bog je imao rešenje koje je bilo mnogo bolje i sigurnije od posla koji su izgubili.
Viditite, na pitanja kao što su - šta ću ja sad, gde ću sad, kako ću dalje, s kim ću … Bog ima odgovor. Iskušenje nije tu zbog toga da bismo mi reševali probleme, nego da naučimo da problem predamo Gospodu.
Kad smo suočeni sa iskušenjima, treba da koristimo svaku pomoć koju nam je Bog stavio na raspolaganje:
- čitajući Bibliju. Solomonova knjiga Poslovica 1:1-3 počinje ovako: “Poslovice Solomona sina Davidovog, cara Izraela: da se postignu mudrost i stega, da se shvate umne reči, da se prihvati stega razboritog života, da bi se činilo šta je pravo, pravedno i čestito”
Apostol Pave piše u 2. Timoteju 3:15 “… znaš Sveta pisma, koja mogu da te učine mudrim za spasenje …”
- slušajući one koji su mudri u Božjim očima. Poslovice 10:31 “Pravednikova usta govore mudrost.”
- učeći iz sopstvenog iskustva, ako se trudimo da živimo u skladu sa Božjom voljom.
Ipak, iznad svega toga je onaj živi i direktni odnos sa Bogom koji se ostvaruje u molitvi, u razgovoru s Njim.
Bog je uvek dosledan svojoj prirodi. On se ne menja, Njegova slava ne tamni, a milost je uvek dobra i blaga. On nas nikad neće prepustiti iskušenjima više nego što možemo podneti.
Od njega dolazi samo dobro. Ako nije dobro, nije od Njega.
On je izvor svih darova koje smo dobili, i naravno najvećeg dara - to je naše spasenje.
Božja je volja da postanemo nova stvorenja u Hristu, koja žive da izvršuju Njegovu volju i proslavljaju Njegovo ime.
Kao što je i zapisao Jakov u 18. stihu: “On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovog stvorenja.”
Ako želim da budem jedan od Božjih „prvina“, moram da se naučim ličnoj odgovornosti. Moram da se naučim da se klonim iskušenja. Moram da naučim da ne gajim neprikladne želje. Kao što sam pomenuo na početku, ne da se okujem zabranama, nego da se oslobodim učenjem istine. Treba da učinim sve ono što je do mene koristeći ono što mi je Bog dao - razum, snagu, duh.
Ali mnogo je važnije da se, poučen Božjom mudrošću, naučim da priznam svoj greh, da priznam da sam slab i da se vratim Gospodu kada se spotaknem i padnem.
Moji slabašni, ali istrajni, napori biće nagrađeni Božjim delovanjem koje će mi obezbediti pobede nad iskušenjima koja me snalaze u životu.
I čemu sve to?
Vratite se na početne stihove, tačnije na 4. stih - “istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostaka.”
Amin!
Smatrajte čistom radošću, braćo moja, kad god se suočite s raznim iskušenjima, znajući da provera vaše vere razvija istrajnost. A istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.
Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato. Ali neka traži s verom, nimalo ne sumnjajući. Jer, onaj ko sumnja sličan je morskom talasu koji vetar podiže i nosi. Neka takav čovek ne misli da će bilo šta dobiti od Gospoda – čovek podeljene duše i nepostojan u svemu što čini.
Neka se siromašni brat hvali svojom uzvišenošću, a bogati svojom uniženošću, pošto će nestati kao poljski cvet. Jer, sunce izađe, nastane žega i osuši biljku; cvet joj otpadne, pa propadne sva njena lepota. Tako će i bogataš svenuti idući za svojim poslovima.
Blago čoveku koji strpljivo podnosi iskušenje. Jer, kada postane prekaljen, primiće venac života, koji je Bog obećao onima koji ga vole.
Niko, kada se suoči s iskušenjem, ne treba da kaže: »Bog me iskušava«, jer Bog se ne može iskušavati zlom niti sâm nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami. Onda požuda začne i rađa greh, a greh, učinjen, rađa smrt.
Ne zavaravajte se, draga moja braćo. Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolaze sa neba, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao varljiva senka. On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovih stvorenja.”
Luter je Jakovljevu poslanicu nazvao “slamnatom poslanicom” jer se nije uklapala u njegovu doktrinu o spasenju samo verom.
Mnogi kasniji teolozi imaju sasvim drugačije mišljenje o ovoj poslanici. Neki je smatraju „jednom od najboljih i najbogatijih dela Novog zaveta“, drugi da je ona „mali dragulj u konceptu i izrazu”. Meni se, najviše sviđa komentar da je ovo poslanica koju: “pročitaš je za nekoliko minuta, a razmišljaš o njoj ceo život.”
U svakom slučaju, bez obzira na sve komentare, verujem da svako treba da je pročita i da iz nje dobije ono što Bog njemu govori, i da sam donese zaključak o tome.
Poslanicu piše Jakov i tu bi imalo mnogo toga da se kaže, ali ja ću danas preskočiti objašnjavanje o tome koji je Jakov pisao poslanicu, kakav je bio njegov odnos sa Isusom, njegov položaj u crkvi, itd., to je propoved sama za sebe i o tome ćemo neki drugi put, ako Bog da.
Ono što želim danas da podelim sa vama iz ove poslanice je odgovor na pitanje - iskušenja da ili ne i na koji način se boriti s njima?
Sam početak poslanice je veoma intrigantan - smatrajte čistom radošću (smatrajte za sreću) svaku priliku u vašem životu kad se suočavate iskušenjima. Ne jedinim, nego raznim iskušenjima - kad god.
To malo komplikuje naše razumevanje hrišćanstva jer će vas mnogi pokušati ubediti da u životu hrišćana ne treba da je baš previše iskušenja. Vi pak znate da to nije istina - ima iskušenja, i to više nego što bismo želeli.
Šta su to iskušenja? Odakle dolaze? Da li nam to Bog nešto podmeće na šta ćemo se spotaći?
Najednostavnije rečeno - za hrišćane su iskušenja pokušaj da se naša vernost odvrati od Boga i Njegovog dobra, i da nas okrenu na zlo.
Iskušenje ili “napasti” označava nevolju ili nešto što prekida ono što donosi mir, ugodnost, radost i sreću u nečijem životu.
To su one stvari koje su u nama i nisu promenjene, uklonjene, razbijene - one koje podležu onome što Pavle u poslanici Rimljanima 7 naziva borbom između zakona tela i Duha. Ta borba se vodi u svakom čoveku, neprestano. I vodiće se sve dok nas Hrist ne uzme k sebi.
Jakov je pomenuo ogroman broj stvari - sumnja, siromaštvo, bogatstvo, nestrpljenje, gnev, nečistoća, prkos, samozavaravanje, površnost, bezbožnost, okorelost, predrasude, ulizištvo, prezir, nemilosrdnost, brzopletost, brbljivost, zavist, svađe, prijateljstvo sa svetom, oholost, ogovaranje, osuđivanje, hvalisanje, gunđanje, ogorčenost, zaklinjanje … sve su to izvori iskušenja koja nas snalaze.
Bog sa tim nema ništa? Sve se to potiče od nas.
Ako verujemo u nadahnuće Jakovljeve poslanice onda će nam biti jasan i odgovor na pitanje, da li nam to Bog nešto podmeće da bismo se mi mučili? Naravno da ne, jer čitamo “Bog se ne može iskušavati zlom niti sam nekoga iskušava. Nego, svakoga iskušava njegova sopstvena požuda koja ga vuče i mami.” Jakov 1:13,14
Šta nam iskušenja govore? Sudeći po ovome, iskušenja pokazuju kakvi smo, šta je to u našem životu što je još ostalo od telesnosti i koji deo našeg karaktera nije zahvaćen božanskom promenom.
Jakovljeva izjava - smatrajte za čistu radost to što se iskušavate - je istovremeno i problematična, ali veoma otrežnjujuća.
Kako da budem i da li uopšte treba da budem srećan što me snalaze razna iskušenja?
Paaa … pogledajmo to s pozitivne strane.
Naime, ako smo iskreni prema sebi, zahvaljujući tome što nas Bog prepušta iskušenjima, suočićemo se sa istinom o sopstvenoj prirodi. Ljude možda i možete da prevarite, ali sebe ne možete. Iskušenje ogoljuje našu prirodu i jasno nam pokazuju kakvi smo.
Nismo baš srećni zbog toga, ali eto, Jakov kaže da bismo trebali biti. Jer ako smo spremni da se suočimo s tim onda nešto može i da se promeni, a ako ne onda sami sebe obanjujemo i zavaravamo.
Jedan banalni primer iskušenja, kome su skoro svi skloni: ako se naš odnos prema ljudima koji su bogati, razlikuje od odnose prema ljudima koji su siromašni zar to nije pokazatelj da naš unutrašnji čovek ozbiljno greši i da naš karakter nije duhovno promenjen. Ili …
Ako se pred svetom pretvaramo da smo dobri, a u suštini preziremo ono što radimo ili radimo nešto zato što mislimo ili nas je neko naučio da tako treba, a u stvari nikad se u to nismo sasvim upustili niti volimo to što radimo, zar nismo “podeljene duše i nepostojani u delu”?
Drugim rečima, ako ne koristimo medicinu koju prepisujemo drugima, zar nismo licemerni? Zar to onda nije greh?
Umemo mi to da sakrijemo i činimo nam se da niko za to ne zna, ali srce zna i Bog zna.
Mi smo u HŽ sarađivali sa jednom profesorkom koja je našim romskim asistentima držala predavanja o predrasudama. Njena predavanja su bila odlična, teorija super, i bila je veoma uverljiva sve dok je jedan od naših polaznika nije postavio pitanje, da li bi se ona složila s tim da se njena kćer uda za Roma. I tu je došlo do kratkog spoja, od svih iskušenja u radu sa Romima ovo je prevazišlo njene snage. Njen odgovor je bio: “naravno da ne” - i počela je da nabraja desetak razloga zašto to ne bi bilo dobro i zašto ona to ne odobrava.
Dakle, iskušenja imaju tu moć da pokažu našu pravu prirodu, i nama hrišćanima je to samo na korist, jer možemo svoju pažnju da usmerimo na to da tu prirodu ispravljamo i korigujemo u skladu sa Božjim standardima.
Znam da neki koriste metode za koje su ubeđeni da su poprilično efikasne - ono što te može dovesti u iskušenje, to izbegavaš. Ako imaš problem sa alkoholom nikad ne piješ (čak ni vino za Gospodnju večeru), ako imaš problem sa novcem ne prihvataš da budeš zadužen za njega. Mladima se obično savetuje da nikad ne ostaju sami kako ih iskušenja ne bi ponela, itd.
Znači izbegavamo, ne diramo, ne kušamo, ne gledamo … ono što može da nas dovede do toga da podlegnemo iskušenje i da zgrešimo.
Ali, da li je to rešenje!? Nije sasvim! To je samo naš ljudski način pokušaja rešavanja stvari.
Uveren sam da raspaljena požuda - kakva god Zabrana da se postavi pred nju, uvek može da nađe način, a onda i opravdanje za popuštanje iskušenju.
Osim toga, siguran sam da će vas, ako izbegnete neka iskušenja, na drugom mestu sačekati druga. Kao što je Jakov pomenuo, lista je dugačka i maštovita.
I ne zavaravajte se - ne postoji iskušenje za koje možete da kažete da ste imuni na njega. Čovekova grešna priroda je toliko slaba da je, bez pomoći, nemoćna da se odupre bilo kom iskušenju koje se pojavi u životu.
Zato je svaki oprez hvale vredan, ali nije odlučujući.
Šta je onda rešenje?
Rešenje je: “Nemojte više da se saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.” Rimljanima 12:2
Dakle, potrebno je da budemo mudri u našim životima. Da se ne borimo protiv iskušenja zabranama nego da koristimo ono što nam je Bog dao da bismo se izborili sa takvim problemima.
Dakle, svakome treba mudrost.
Mudrost nam pomaže da sagledavamo stvari u njihovom pravom svetlu i prirodi. Mudrost je ta koja nas uvodi u uspešan, plodonosan i bogat život.
Veoma važno je da naglasim da govorim o mudrosti koja dolazi odozgo, od Boga, a ne o mudrosti ovoga sveta.
Pošto u osnovi, mudrost znači razumevanje, razboritost da vidimo stvari, događaje, zakonitosti, veze … njihovu pravu prirodu, onda je jasno zašto je mudrost odozgo bolja od svetovne mudrosti.
Naime, mudrost odozgo sagledava sve ovo nabrojano iz mnogo šire i dublje perspektive nego svetovna mudrost, koja je ograničena ljudskim umom, kapacitetom, fizikom, biologijom, vremenom itd. Vidite, moramo da budemo iskreni - ljudska mudrost, pa i najvećih umova čovečanstva, veoma je skučena.
Međutim mudrost odozgo je neograničena kao što je Bog neograničen.
Svi znamo priču o Solomonu koji se molio za mudrost i znanje i vidimo Božji odgovor “Daću ti to što si tražio. Daću ti mudrosti i razboritosti kakve nije imao niko pre tebe i neće imati niko posle tebe.” 1. Carevima 3:12
Mudrost koja dolazi odozgo omogućava nam da razumemo stvari onako kako ih Bog vidi, kao što kaže apostol Pavle “da razaberete šta je volja Božja”.
Razabiranje ili razumevanje onoga šta je Božja volja, uzdiže nas iznad naših problema i omogućava nam da sve stvari, pa i sami sebe, vidimo u drugačijoj perspektivi, i dođemo do razumevanja iskušenja i nevolja koja mogu da nas zadese u životu.
Kao što smo ovde pročitali Bog je uvek spreman da pomogne i to rado čini bez osuđivanja.
Čak i ako sami sebe osuđujemo, Bog to neće činiti. Njegovo razumevanje naših problema prevazilazi naše razumevanje naših problema. On zna kako smo sazdani, zna naš početak i kraj, uslove u kojima živimo, posao kojim se bavimo … Zna i darove koje smo dobili. On nas poznaje bolje nego što mi poznajemo sebe.
On dozvoljava da budemo pod udarom iskušenja, On ih ne sklanja od nas - On nas uči, pomaže, osnažuje, vodi, upućuje, kako da se izborimo sa time.
Zato i kažemo i molimo - ne za manji teret, nego za više snage! To je mudrost kojoj nas uči Bog.
Siguran sam da ste primetili kako je Bog ovim lekcijama učio neke od velikih Božjih ljudi - Jakova, Mojsija, Jova, Iliju, Pavla …
Svi mi osećamo potrebu za za takvom mudrošću: pastori, propovednici, crkvene vođe, biblijski učitelji, dušebrižnici, roditelji, supružnici, svi hrišćani. I zato svako od nas treba da stane pred Boga i zatraži pomoć, i da se suoči sa Božjim rešenjima.
Nemojte da sumnjate da Bog ima rešenja. Uvek ima, ali sumnja zamagljuje i utišava Božji odgovor, izaziva nepoverenje i strah, oduzima snagu i tera nas da se vrtimo u krug do iznemoglosti.
Najbolji primer za to je Jevrejski narod koji je izveden iz Egipta i posle dvadeset godina doveden do obećane zemlje. Da li su ušli - ne! Zašto - jer su posumnjali, kao da je od njih zavisilo što su i dotle došli. Zbog sumnje i straha nisu hteli da saslušaju Haleva i Isusa Navina koji su bili ubeđeni da će im Bog predati zemlju. Nisu videli nikakve rešenje. Nisu bili mudri, nisu razaznali šta je Božja volja.
Zatim su lutali još dvadeset godina.
Isto je i sa našim iskušenjima. Lakše je predati im se, nego upustiti se u proces promene, koji često podrazumeva i borbe i žrtve. Znam neke hrišćane koji su bili u velikim problemima kao što je gubitak posla, koji su bili očajni. Do te mere da su bili spremni na greh, pre nego da se pokore Bogu. Ali Bog je imao rešenje koje je bilo mnogo bolje i sigurnije od posla koji su izgubili.
Viditite, na pitanja kao što su - šta ću ja sad, gde ću sad, kako ću dalje, s kim ću … Bog ima odgovor. Iskušenje nije tu zbog toga da bismo mi reševali probleme, nego da naučimo da problem predamo Gospodu.
Kad smo suočeni sa iskušenjima, treba da koristimo svaku pomoć koju nam je Bog stavio na raspolaganje:
- čitajući Bibliju. Solomonova knjiga Poslovica 1:1-3 počinje ovako: “Poslovice Solomona sina Davidovog, cara Izraela: da se postignu mudrost i stega, da se shvate umne reči, da se prihvati stega razboritog života, da bi se činilo šta je pravo, pravedno i čestito”
Apostol Pave piše u 2. Timoteju 3:15 “… znaš Sveta pisma, koja mogu da te učine mudrim za spasenje …”
- slušajući one koji su mudri u Božjim očima. Poslovice 10:31 “Pravednikova usta govore mudrost.”
- učeći iz sopstvenog iskustva, ako se trudimo da živimo u skladu sa Božjom voljom.
Ipak, iznad svega toga je onaj živi i direktni odnos sa Bogom koji se ostvaruje u molitvi, u razgovoru s Njim.
Bog je uvek dosledan svojoj prirodi. On se ne menja, Njegova slava ne tamni, a milost je uvek dobra i blaga. On nas nikad neće prepustiti iskušenjima više nego što možemo podneti.
Od njega dolazi samo dobro. Ako nije dobro, nije od Njega.
On je izvor svih darova koje smo dobili, i naravno najvećeg dara - to je naše spasenje.
Božja je volja da postanemo nova stvorenja u Hristu, koja žive da izvršuju Njegovu volju i proslavljaju Njegovo ime.
Kao što je i zapisao Jakov u 18. stihu: “On je odlučio da nas rodi Rečju istine, da budemo neka vrsta prvine njegovog stvorenja.”
Ako želim da budem jedan od Božjih „prvina“, moram da se naučim ličnoj odgovornosti. Moram da se naučim da se klonim iskušenja. Moram da naučim da ne gajim neprikladne želje. Kao što sam pomenuo na početku, ne da se okujem zabranama, nego da se oslobodim učenjem istine. Treba da učinim sve ono što je do mene koristeći ono što mi je Bog dao - razum, snagu, duh.
Ali mnogo je važnije da se, poučen Božjom mudrošću, naučim da priznam svoj greh, da priznam da sam slab i da se vratim Gospodu kada se spotaknem i padnem.
Moji slabašni, ali istrajni, napori biće nagrađeni Božjim delovanjem koje će mi obezbediti pobede nad iskušenjima koja me snalaze u životu.
I čemu sve to?
Vratite se na početne stihove, tačnije na 4. stih - “istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostaka.”
Amin!
