ISUSOVO KRŠTENJE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 15.06.2025.)

„Tada Isus dođe iz Galileje na reku Jordan da ga Jovan krsti. A Jovan htede da ga odvrati govoreći: »Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni!« 
»Pusti sada«, odgovori mu Isus, »jer tako treba da ispunimo svu pravednost.«
I Jovan ga pusti.
Kada se krstio, Isus odmah izađe iz vode, a nebesa se otvoriše i on vide Božijeg Duha kako silazi kao golub i spušta se na njega. A glas sa Neba reče: »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ (Matej 3:13-17).
 
Četiri stotine godina nakon što je poslednji starozaveni prorok Malahija, preneo Božju poruku Malahija 4:5,6 - ”Evo, šaljem vam proroka Iliju pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. On će da okrene srce otaca prema sinovima i srce sinova prema očevima, da ne bih došao i udario zemlju kletim uništenjem.“ - pojavio se navestitelj novog doba i novog zaveta, Jovan Krstitelj. Došao je propovedajući u pustinji, živeći pustinjačkim životom i otvoreno se suprotstavljajući grehu. Sam Isus za njega kaže “A Jovan je - ako to hoćete da prihvatite - Ilija koji je trebao da dođe.” Matej 11:14
Bog je pripremio plan spasenja i on došao do poslednje tačke ostvarenja, pojavom ove dvojice izabranika Božjih - Ilije i Isusa.
Božja tišina je bila duga, ali je prekinuta kad je Ilija progovorio u pustinji, i započinje novo vreme kad Bog jasno govori svakom čoveku.
 
Svaki čovek prođe kroz ovo. Naravno ne po četiristotine godina, nego prilagođeno svakom čoveku. Bog dugo vremena može da ćuti i da nas pusti da živimo u uverenju da možemo kako hoćemo i da će to trajati dokle hoćemo. Ali onda dođe vreme kad Bog progovori, pokaže na loše stvari, pozove na pokajanje i na konačnu odluku.  
Ovo je važno da znamo i da razumemo, pre svega da ne bismo bili u zabludi da Bog ne vodi računa o svakome od nas, a onda i zato, da ne bismo klonuli kad nam se čini da niko ne reaguje na istinu koju prenosimo, pa čak i kad nam otvoreno govore da nema Boga.
Ali, Boga ima, i On ima svoje načine i vreme za delovanje. I svako će se sresti s Njim, pa i bezbožnici koji poriču Boga i Njegovog Sina. To što takvi koriste vreme milosti da bi živeli razuzdano, kako kaže Juda 1:4, to je samo zatišje pred buru posle koje se Bog javi svakom čoveku.
 
Dakle, pre ili kasnije, posle vremena tišine, nastupi vreme u kojem se Božja reč čuje, a njeno delovanje se pokaže jasno i snažno.
To vreme Jovan je objavio Jevrejima ali i celom svetu, nama lično pa i onima kojima mi svedočimo.  
 
Kao što možemo videti u evanđeljima, Jovan nije baš bio siguran šta se dešava. Njegovo razumevanje stvari nije dopiralo dalje od poziva ljudi na pokajanje i pomirenje sa Bogom, i  nije bio baš siguran kako će se, i kad to deseti i ko je i kakav je onaj koji će to činiti. Jedino što je znao je da je taj veći i jači od njega i da od Njega sve  zavisi.
 
Reč Božja koju znamo kao SZ, a posebno Proroci i Zakon nagoveštali su Carstvo Nebesko i Mesiju koji će doći. Ali sa Jovanom došao je kraj nagoveštavanja. Jovan nije nagoveštavao nego je prvi od proroka koji je objavio Cara, Gospodara i Vladara Carstva nebeskog.
 
Matej piše o tome veoma precizno, počev od rodoslova pa do tog trenutka kada Isus dolazi na Jordan pred Jovana da ga ovaj krsti (Matej 3:13).
Sa trideset godina svog zemaljskog života, Isus je bio spreman da započne svoju javnu službu.
Vreme je, u potpunosti sazrelo. Postoji uvek neko vreme u kome ono, što je Bog započeo, mora da sazri tako da bude ljudima prihvatljivo. Pogledajte pismo - uvek postoji vreme u kojem Božje delo može da se uklopi u slabašnu ljudsku percepciju stvarnosti.
Ne znam da li ste ikad razmišljali o tome.
Recimo, bilo bi interesantnije da je Isusova služba počela kad je imao dvanaest godina, onda kad se “izgubio” roditeljima iz vida - što nam opisuje Luka 2:41,42 i 51,52.
Već tada su se divili čudu od deteta, pa ako bi još izvodio neka čuda, bio bi neviđena atrakcija. Zar ne!? Ali nije još bilo vreme za to.
Umesto toga Božja reč nas uči da je on posle događaja u Hramu - “… sišao s njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan. … i bivao je sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima.”
 
Bog ima svoje vreme za sve, pa i za to kad ćemo se sresti s njim i otkriti svoju veru, kad ćemo se krstiti, kad će nas upotrebiti u nekoj službi. Sve i svi smo u Božjim rukama.
Pa i ovo današnje, krštenje, kao i krštenje svih nas, desilo se baš u vreme koje je Bog odredio. Nemojte da sumnjate u to. Nigde niste zakasnili i nikako niste poranili.
 
Isto se desilo i sa našim Gospodom. Došao je kad se ispunilo vreme, krstio se u pravo vreme i započeo svoju službu na kraju koje će moći reći - svršeno je!, tačno na vreme.
  
Krštenje nije samo neki ritual koji mi, eto, ovde izvodimo da bismo ispunili formu.
Krštenje (čak i kad bi bila samo forma, a nije) je bilo veoma važno za Isusa, za sve njegove učenike, za sve sledbenike sve do dana današnjeg. Koliko je bilo važno za Njega, toliko je važno i za svakog od nas, pa i za vas koji ste se danas krstili.
 
Kao hrišćani potrebno je da znamo da objasnimo zašto je krštenje važno.  
 
KRŠTENJE JE OBJAVA IDENTITETA
Već sa pomenuo da je Matej sa izuzetnom pažnjom i revnošću želeo da upozna svet sa tim ko je Isus, pa prati njegov život kroz rodoslov, a onda i od rođenja do krštenja, i dalje nakon toga, naravno.
Nakon što je Jovan krstio Isusa dogodile su se dve stvari od izuzetne važnosti. Bog se dva puta javio - jednom kao Duh Sveti, a jednom kao glas. Nebo se otvorilo i Sveti Duh je sišao na Isusa u obliku goluba, a zatim se čuo glas sa Neba koji govori »Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!«“ kao što smo to pročitali na početku.
 
Kulminacija evanđeoske poruke je u ovim stihovima - objave o Isusu Hristu koje su potvrdile da je On, ni manje ni više, nego Sin Božji.
Za Jevreje tog vremena, to je bilo zapanjujuće otkrivenje. Očekivali su Mesiju, ali niko nije očekivao da će biti drvodeljin sin, a ponajmanje da će biti Sin Božji!
Mnogi su bili sablažnjeni, neki su bili neprijateljski raspoloženi prema takvoj ideji i uvređeni zbog, kako su rekli, svetogrđa.
Da vam kažem, mnogi Jevreji su i danas uvređeni. I ne samo Jevreji.
 
Ali za nas vernike, identitet Isusa Hrista kao Božjeg Sina, postaje suštinsko pitanje vere. Ta činjenica postala je prekretnica u odnosu ljudi sa Bogom. Mnogima je ta činjenica i dan danas kost u grlu, i ne mogu da je progutaju. Sve može ali da se Bog utelovio u čoveku i da ga naziva svojim Sinom, … to prevazilazi ljudski razum.
U praktičnom smislu uverenje da je Isus Božji Sin čini razliku između vernika i nevernika, između istine i lažnog učenja. Ta vera, stvorenja Božja pretvara u decu Božju.
Sveto pismo je jasno, Isus Sin Božji je početak, a biće i kraj svega stvorenog.
Kao što kaže evanđelista Marko u prvom stihu svog evanđelja(Marko 1:1,): “Početak evanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg!” . 
To evanđelje nije samo lepa reč na papiru, nego je (Jovan 1:14)“Reč (koja) je postala telo i nastanila se među nama, i videli smo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine.” .
 
Ako želite večni život, morate verovati u Isusa kao Božjeg Sina. Nije dovoljno samo „verovati u Isusa“ u nekom nejasnom smislu, ili izjaviti da je On bio „veliki čovek“, “veliki učitelj”, „najveći prorok“ ili štatigajaznamšta.
Morate priznati da je On ništa manje nego Sin Božji. Naše ispovedanje mora biti kao Petrovo „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ jer to ispovedanje nije telesno, zdravorazumsko, nego je duhovno, objavljeno sa Nebesa.
 
Naše krštenje, javno ispovedanje vere da je Isus Sin Božji, naš Spasitelj i Gospod, daje i nama novi indentitet. Postali smo deca Božja. Više nismo samo jedno od Božjih stvorenja, nego smo zapečaćeni i preporođeni da budemo deca Božja. Kao što to kaže Jovan u svojoj prvoj poslanici 3:1 i 1:3 “Pogledajte koliku nam je ljubav Otac darovao: toliku da se zovemo Božjom decom, kao što i jesmo.” pa je tako  “naše zajedništvo je sa Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.”
 
KRŠTENJE KAO SVEDOČANSTVO
Isusov identitet kao Sina Božjeg pokreće važno pitanje, Ako je Isus Mesija i Sin Božji, zašto je kršten? I to krštenjem kojim je krstio Jovan, krštenjem pokajanja.
 
Za šta je Sin Božji imao da se kaje, kad je sama činjenica da je onaj ko je Sin Božji bez greha? Zašto je sam Isus insistirao na Jovanovom krštenju pokajanja?
Ovo je takođe bilo nejasno i samom Jovanu. Matej 3:14
Jovanu je, pre svega, bilo neprijatno, do te mere da je pokušao da odgovori Isusa od namere da ga on krštava. Bio je spreman da Isus krsti njega, ali za ovo ne.
Čak je u jednom trenutku zbog ovakvog razvoja događaja i pored očigledne Božje objave posumnjao. Znate, da je kasnije, kad je bio u zatvoru, poslao učenike da pitaju Isusa da li je on taj koji treba da dođe ili treba da čekaju drugog.
 
Isto pitanje i dalje muči neke ljude danas. Vernicima nije jasno zašto je bio kršten ako je bio bezgrešan, a nevernici se hvataju za činjenicu da je to što se krstio “siguran” dokaz da ni Isus nije bio bezgrešan, nego je to crkva kasnije izmislila.
 
Evo najmanje tri razloga zašto je Isus došao da bude kršten. Ta tri razloga su važna i govore nam o tome zašto i mi moramo da se krstimo.
Prvo, Isusovo sopstveno objašnjenje nalazi se u 3:15: „Pusti sada, jer ovako nam valja ispuniti sve što je u skladu s Božijom pravednošću.“
Isus je bio odlučan da se pokori svemu što je Bog zahtevao od ljudi uopšte („svaku pravednost“). „Priliči“ da se Mesija pokori pod Božju volju bez olakšica i propusta.
 
Da nije učinio sve ono što su morali da čine svi ljudi u Izraelu, to bi baš bilo zgodno da ga optuže za sve što ga i inače optužuju, ali sad su optužbe bez osnova.
 
I mi treba da se krstimo „da ispunimo svu pravednost“. Božja Reč to naređuje! Ljudi kosnuti u srce rečima koje je Petar govorio o Isusu koji je Gospod i Hristos, pitali su skrhani šta treba da rade, a Petar je odgovorio(Dela apostolska 2:38): „Pokajte se, pa neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; onda ćete primiti dar – Duha Svetog.” . I tako je taj dan kršteno oko tri hiljade duša.
 
Ne možemo da ugodimo Bogu ako ne ispunjavamo ono što Bog traži od nas.
 
Drugo, Hristovo krštenje možemo da gledamo sa aspekta saobražavanja. U poslanici Jevrejima 2:17,18 čitamo da je bilo potrebno “da u svemu postane sličan svojoj braći, da bi bio milosrdni i verni Prvosveštenik koji služi pred Bogom za njih, kako bi okajao grehe naroda. Pa pošto je i sam prošao kroz iskušenje dok je patio, u stanju je da pomogne onima koji prolaze kroz iskušenje.”
Da bi postao naš Spasitelj, morao je da preuzme grehe celog sveta na sebe. Takođe se poistovetio sa nama tako što je postao telo (Filipljanima 2:5-11), tako što je bio iskušavan i tako što je poneo naše grehe na krst. Isus je došao da plati cenu za naš greh, pa je tako i krštenjem pokazao da prihvata našu grešnost na sebe.
 
Baš kao što je Isus kršten da bi se poistovetio sa onima koje je došao da spase, tako i mi treba da se krstimo da bismo se poistovetili sa Hristom i sa Njegovim narodom, crkvom. Kada se krstimo, krštavamo se u Isusovu smrt i vaskrsavamo po uzoru na Njegovo vaskrsenje.(Rimljanima 6:3-5). Poistovećujemo se sa ovim ključnim događajima službe našeg Gospoda i priznajemo našu potrebu za Spasenjem koje smo dobili.
 
Treće, Isus je došao Jovanu da bude kršten kako bi započeo novi segment svoje misije, za koju je došao na svet. Njegovo krštenje je bio početak Njegove javne službe kao Spasitelja sveta. Bilo je vreme da javno preuzme svoj zadatak. On je već bio Sin Božji, i pre nego što se krstio, isto kao što je spasenje došlo do nas i pre nego što smo kršteni, i nije smatrao da je ponižavajuće da uzme obličje sluge i da postane sličan ljudima. Tog i takvog Isusa su Duh Sveti i Božji glas, objavili kao Sina Božjeg i Mesiju. Javno i bez skrivanja.
 
Naše krštenje u Njega označava početak naše službe kao Isusovih učenika. Krštenje, prema Svetom pismu, označava granicu između starog i novog života. Pavle je proglasio „svi vi koji ste kršteni u Hrista obukli ste se u Hrista“ (Galaćanima 3:27). Isus je objasnio Nikodimu da bez „novog rođenja“ vodom i Duhom ne može ući u carstvo nebesko. Daleko od toga da je krštenje „samo simbol“. Krštenje je izraz naše poslušnosti i posvećenosti Hristu i početak našeg odnosa Učitelj/učenik sa Njim.
 
Šta god da mislite o krštenju, ono predstavlja čovekovo potčinjavanje Božjoj volji. Na taj način ne samo da se potčinjavamo Božjoj pravdi, već se i potčinjavamo Bogu kao našem Ocu pošto nas je On prihvatio kao svoje dete ali i kao služitelja u delu širenja evađelja.
 
Možda neko misli da može da ima dobar odnos sa Bogom bez toga da se krsti. E, pa Bog, očigledno, sudeći po Njegovoj reči, misli drugačije. E, sad, čije mišljenje je važnije neka svako rasudi za sebe.
 
KRŠTENJE KAO PEČAT HRISTOVOG AUTORITETA
Šaljući svoje učenike Isus kaže, Matej 28:18-20 „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“
 
Samo da naglasim, ovo poslanje ima na sebi pečat Hristovog autoriteta - data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Dakle, niko nema pravo da oduzima od ove Hristove naredbe bilo šta, naravno, ni da dodaje.
Zapovest o krštenju je pod autoritetom “sve vlasti” Hristove i ne može da bude izbačena ili odvojena o učeništa i držanja svega što je Bog zapovedio.
Veoma je važno pomenuti da je, upravo zbog tog Božanskog autoritete, krštenje prag koji prelazi svako onaj ko ulazi u Božji dom, Crkvu, koja je telo Hristovo - kao što Pismo kaže 1.Korinćanima 12:13“Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni … i svi smo jednim Duhom napojeni.” 
 
Šta možemo da kažemo na kraju?
Razlozi zbog kojih smo kršteni, sem poslušnosti su - biti oslobođen greha, biti prihvaćen i izmiren sa Bogom, biti pridodat Božjoj porodici kao nanovo rođeno stvorenje i život u Hristu. Ovo poslednje je i najvažnije jer nas Bog gleda kroz svoga Sina, Zato nas i Pismo uči, 2. Korinćanima 5:17: “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.”
 
Amin!

VERA NA ISPITU

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 18. maj 2005)

I dalje smo u Uskršnjem raspoloženju, sve do Vaznesenja, a onda i do Pentekosta. Ovo je izuzetno važan i vredan deo godine u kome obnavljamo i ojačavamo svoju veru, onim što je čini verom - vaskrsenjem. Jer ako nema vaskrsenja nema ni naše vere. Tako kaže reč: “Ako Isus nije vaskrsao vaša vera je uzaludna - još ste u svojim gresima. Ali, Hristos jeste vaskrsao, kao prvenac od onih koji su umrli.“ 1. Korićanima 15:17,20
Ovo je istinito svedočanstvo i potvrda naše vere koju prenosimo ovom svetu.
 
Verujem da ste često čuli sa ove propovedaonice da kažemo - možemo, sa ljudima u svetu, da pričamo i čemu god, ali kad pomenete Hrista i vaskrsenje, svaka priča prestaje.
Ne zbog toga što mi pričamo pogrešnu priču, nego zato što oni ne žele da čuju istinu.
 
Takav stav i odnos prema ovoj istini (i naš i njihov) je ispit naše vere. Možda i jedan od najvećih.
Čitamo u Delima 4:1-12 kako izgleda kad propovedate ovu istinu i šta sve može da vas snađe u tom slučaju, ali i kakav stav moramo da imamo po tom pitanju.
„Dok su oni još govorili narodu, priđoše im sveštenici, zapovednik hramske straže i sadukeji. Bili su ozlojeđeni što oni uče narod i što u Isusu objavljuju vaskrsenje iz mrtvih, pa ih uhvatiše i staviše u tamnicu do sledećeg dana, jer je već bilo veče. Ali mnogi od onih koji su čuli Reč poverovaše, pa se broj muškaraca poveća na oko pet hiljada.
Sutradan se u Jerusalimu sastadoše poglavari, starešine i učitelji zakona, prvosveštenik Ana, Kajafa, Jovan, Aleksandar i ostali iz prvosvešteničke porodice. Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: »Kojom silom ili kojim imenom ste ovo učinili?«
Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: »Poglavari i starešine naroda! Ako smo danas pozvani na odgovornost zbog dobrog dela učinjenog bolesnom čoveku, čime je on izlečen, onda znajte svi vi i ceo izraelski narod: ovaj stoji pred vama zdrav zahvaljujući imenu Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, a koga je Bog podigao iz mrtvih. On je »kamen koji ste vi graditelji odbacili,koji postade kamen ugaoni.‘
I nema spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato nijedno drugo ime pod nebom kojim treba da se spasemo.«“ (4:1-12).
 
Prethodno u Delima 3, čitamo o tome kako su Petar i Jovan idući u hram, jer su hrišćani tada revnosno odlazili u hram na molitvu, iscelili jednog čoveka koji je bio hrom od rođenja. Bio je toliko uzbuđen zbog svog čudesnog isceljenje da je bukvalno skakao od sreće po hramu, pokazujući svima šta mu se desilo i glasno hvaleći Boga.
Naravno, čim je malo buke, posebno na tako važnom mestu, odmah se tu okupi mnoštvo ljudi, radoznalih da vide o čemu se radi.
Naravno, ovo je bila izuzetna prilika koju Petar nije želeo da propusti i odmah je  počeo da propoveda o Hristu.
Naravno, kao što to najčešće biva kad se propoveda istina, posebno ona o Hristu, jedni je sa zahvalnošću primaju, a drugi iz nekih svojih razloga (ljubomora, griža savesti, nesigurnost, a neki i po službenoj dužnosti) postaju neprijateljski raspoloženi i spremni su na sve da one koji govore istinu oteraju ili diskredituju ili uhapse ako su u mogućnosti.
E, ovi su imali tu moć da uhapse. I tako su Petar i Jovan, zbog toga što su propovedali evanđelje - isceliteljsku i spasiteljsku moć vaskrslog Hrista - završili u tamnici.
To je trebalo da ih spreči da nastave sa onim što su radili, dok se ne okupi Sinedrion. Verovali su da taj, za Jevreje važan autoritet, može da izađe na kraj sa “galamdžijama”.
 
Nije bilo neobično tada, kao što nije neobično ni danas, da oni koji su na vlasti hapse one čiji stavovi im se ne sviđaju. Vidimo da tome pribegavaju političari na vlasti ali i teokratske vođe podjedanko vatreno.  
 
I ne možemo, a da se ne zapitamo, zar je moguće da verske vođe, tzv. Božji služitelji,  mogu namerno da zaobilaze istinu i da rade o glavi onima koji govore istinu, kako bi sačuvali svoj položaj?
Možda vam se čini da je to preterivanja, ali moguće je!
Pročitajte šta kaže Jeremija 5:31 “Proroci prorokuju laži, sveštenici vladaju na svoju ruku.”
Jeremija 26:8 “Ali, čim je Jeremija izgovorio svome narodu sve što mu je GOSPOD ZAPOVEDIO da kaže, sveštenici, proroci i sav narod šćepaše ga i rekoše: “Moraš da umreš.”
 
Evo nekoliko primera:
- iz biblije čitamo - “A Savle, i dalje silno obuzet željom da preti Gospodnjim učenicima i da ih ubija, ode prvosvešteniku i zamoli ga za pisma sinagogama u Damasku, da bi, ako tamo nađe sledbenike ovoga Puta, muškarce ili žene, mogao u okovima da ih dovede u Jerusalim.” Dela 9:1,2
- iz istorije srpskog naroda čitamo „Kako je zabilježio Stefan Prvovenčani, sin Nemanjin, ovaj je u sporazumu s crkveno-državnim saborom bogumilske krivoverce teško kaznio … I on obliči bezboštvo njihovo, i jedne spali, a druge kazni raznim kaznama, druge liši zemlje od države svoje, i skupivši domove njihove i sva imanja, razdade ih …. A učitelju i načelniku njihovu odreza jezik u grlu njegovu, koje ne ispoveda Hrista Sina Božjega, a njegove nečastive knjige spali, i njega posla u izgnanstvo, zapretivši da se nikako ne ispovedi niti pominje trikleto ime.“ Interesantno je znati da je Nemanja to u radio nakon što je od pape takođe primio pismo da se obračuna sa bogumilima.
Vrlo agresivno, zar ne? I u jednom i u drugom slučaju.
 
Takvi branitelji vere, a ne žive u skladu sa tom verom.
- Znate da pravoslavlje ne prizanje da je Biblija osnov hrišćanskog učenja i života. Osnov je nekakvo “sveto predanje” na osnovu kojeg se onda tumači šta je Pismo, navodno, htelo da kaže. Dakle, Pismo nije dovoljno dobro da tumači Pismo, nego je čovek taj koji će tumačiti ono šta je Bog hteo da kaže. Naravno u korist vlasti i čoveka. Često se dešava da ta tumačenja donose rešenja koja su u direktnoj suprotnosti sa Pismom, pa otud onda imate ikone, svece, kult Marije, crkvene tarife, privilegovani kler, etnofiletizam, i razna druga (ne)dela koja oni čine na svoju ruku.
 
- U protestantizmu imate raznorazna odstupanja od očigledne istine. Npr. dosta je hrišćana koji  smatraju da je biblija jedna alegorija, zbirka pričica i ne može da se tumači i doživljava doslovno i nepogrešivo. S druge strane ima onih koji određene biblijske stavove tumače doslovno onako kako im se sviđa, bez obzira na kontekst celog pisma. To je tako od samog početka - setite se šta Petar kaže o Pavlovim pismima, pa i o celom Pismu, da ih neki “nepostojani i neuki ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”
A, bilo je, kao i u drugim crkvama, puno progona onih koji su mislili drugačije ili koji su odbacivali doktrine koje su sputavale ljudsku slobodu i veru.
 
Ono što je svima zajedničko je i ono što je najvažnije, a to je da i jedi i drugi iskrivljuju poruke i shvatanje Psima, od stavaljanja u drugi plan, do potpunog relativizovanja, iako samo Pismo, na više od 2500 mesta kaže za sebe da je Božja Reč, da je istina. Ne da sadrži istinu nego da je istina.
Bog je vrlo ozbiljan po tom pitanju i za Reč kaže da je ona iznad svega.
Pa zato u Psalam 138:2 čitammo “Klanjam se prema svetom hramu tvome; zahvaljujem imenu tvome na dobroti tvojoj i vernosti tvojoj; jer si iznad svega imena svojega uzveličao reč svoju.”
 
Plodovi takvog odnosa prema Reči su: (1) progon onih koji prenose i žive za istinu; (2) hrišćanska crkva - istočna, zapadna, protestantska, evanđeoska - u besciljnom lutanja iz doktirina u doktrine, u kojima najčešće bude izgubljena suština Božje poruke hrišćanima i naravno dovodi do beskonačnih cepanja na sve manje grupice.  
 
Zato nije čudo videti ovoliku versku zabunu među ljudima, nemoral, nemire, strah, zbunjenost, …
 
Savremene verske vođe protive se istini, baš kao što su to činili i oni koji su pomenuti u Delima apostolskim 4. Ne celoj istini, nego samo onim delovima koji im smetaju. To je tako tipično đavolje delo - ne ukidamo istinu nego je koristimo na naš način, zaobilazeći delove koji nam ne idu u korist.
Tako gledajući na stvari, kad malo bolje sagledate tekst, shvatite u čemu je problem. Da su Petar i Jovan došli u hram i da su propovedali o jednom Bogu, o Božjoj pravednosti, da su ispevali po koji psalam, ne bi bilo nikakvih problema. Ta istina ne bi poremetila sadukeje i fariseje, ni ostalo sveštenstvo. Problem je bio u tome što su Petar i Jovan svedočili o tome da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih.
 
U ono vreme ta vest, da je Hrist vaskrsao, bila je glavni problem za sadukeje, zato što oni nisu verovali u vaskrsenje, ali i za farizeje zato što su se protivili nečemu što su i sami propovedali, a sad se tome suprotstavljaju, što je moglo da dovede do toga da izgube svoj položaj u društvu. Ista situacija je i danas kad propovedate vaskrslog Hrista.  
 
Ništa nije problem ako govorite opšte stvari koje skoro svaka religije ima. Svi veruju u Boga. Humanističkog boga, surogat boga ili religijski stvoreno božanstvo. Ali ko te pita, bog je bog, sve je to isto, tako kažu. Neki bog jeste. Ili je
bog koji lične slobode ljudi stavlja ispred svoje slave; ili je
bog čiji se moralni standardi povinuju ljudskim žudnjama, željama i strastima; ili je
bog čija etika je načešće u sivoj zoni i teško se raspoznaje šta je dobro, a šta loše; ili je
bog koji stoji po strani dok raznorazni, od ljudi proglašeni, sveci obavljaju posao umesto njega; ili je
bog koji je svoj tron ustupio “kraljici neba” … itd.
Ali, svakako nije Svemogući, Sveprisutni, Sveznajući, Svemoćni, … Bog!
 
Kad govorite opšte stvari onda ne uznemiravate ljude i svako se oseća ugodno i komotno. Ljudi će vam reći “da, da, postoji neka sila, da kucnem u drvo; treba biti samo dobar čovek; nisam ja loš kakvi su drugi; treći put i bog pomaže; glavno je da imaš krsnu slavu; ” i sve dok klimate glavom vi ćete biti njihov prijatelj.
 
Ali, kad počnete da objavljujete
Boga koji je lično zainteresovan,
koji oslobađa a ne zarobljava,
čiji moralni standardi su neupitni, a etičke vrednosti jasno definisane,
Boga koji poziva na buđenje i suprotstvaljanje ustaljenim navikama,
Boga koji zahteva određenu odgovornost i žrtvu,
Boga koji poziva na nanovo rođenje i umiranje sebi -
 
e onda ste izazvali autoritete koji uopšte ne vole da neko budi i uznemirava ljude kojima su oni autoritet.  
Buđenje bi moglo da dovede do toga da, tako uznemireni i bunovni ljudi počnu da preispituju one koji su im se nametnuli kao autoritet.
 
Da su Petar i Jovan bili “mudri” mogli su da izbegnu ovo.
Možda još nije bilo vreme za tako važnu istinu,
možda je prvo trebalo pripremiti ljude,
možda je prvo trebalo steći prijatelje nekim poklonima,
možda je trebalo prikupiti neku humanitarnu pomoć,
možda je trebalo izvesti  još nekoliko isceljenja,
možda se nisu trebali baš toliko isticati,
možda je trebalo sačekati da crkva još malo poraste i ojača, a posebno,
možda nije trebalo baš toliki insistirati na tom vaskrsenju.
 
Imamo ponekad takve ideje, zar ne?
 
Ali, Petar i Jovan nisu hteli da se odreknu istine koja im je predata i za koju su poslati da je propovedaju. Nisu smeli da odustanu i zbog toga što je istina našla mesta u srcima onih kojima je propovedana, čak ni pod pretnjom koja im je upućena.
Jednostavno bili su spremni da prihvate sve što može da im se desi potpuno uvereni da je sve to u sklopu Božje volje za njih i za sav narod.
Bili su spremni za suđenje, bili su spremni i za kaznu, ali nisu bili spremni da odustanu.
 
Kakva je naša vera po ovom pitanju? Da li smo spremni da se prepustimo u Božje ruke zbog istine koju treba da propovedamo?
 
BILI SU ISKUŠAVANI
Siguran sam da su mnogi od nas bili u iskušenju da, ako ništa drugo, bar malo zaćute i ustuknu ako se suoče sa nečim što je uvreženo među ljudima ili sa nekim ko je priznat za neki autoritet ili je na nekom važnom ili moćnom položaju.
 
Svi znate za tzv. sveta mesta, čudotvorne mošti, ikone koje plaču, amajlije, časni krst, čudotvorni oganj, manastire iscelenja, i svi ste čuli da je neko tamo isceljen, čuli ste za nekoga kome je amajlija spasila život, čuli ste za nerotkinju koja je otišla u manstir i ostala trudna jer je dotakla mošti svetitelj … čuli ste, verujem, svašta od toga. Ljudi se kunu da se takvo što desilo nekome tamo negde, nekad.
I prosto ne postoji reč koju možete da kažete o tome kako je to opasno praznoverje, sujeverje i krivoverje, a da zauzvrat ne budete napadnuti i proglašeni za sektaša.
Ponekad čjete nekog vladiku, monaha, sveštenika da govori stvari koje su biblijski neodržive, ali vaša se ne važi jer su oni autoritet.
 
Vidimo ovde šta se desilo sa Petrom i Jovanom - izvedeni su pred poglavare, starešine, učitelje zakona, pred prvosveštenika Anu, kao i ostale iz prvosvešteničke porodice - Kajafu, Jovana, Aleksandara i druge.   
Znači sam religijski krem Jevrejskog društva. Ta bulumenta je trebala da ih ućutka.
To je bio ogroman pritisak na njih dvojicu. Ma bio bi na svakoga. Zapitaš se: pa da l’ sam ja pametniji do svih tih učenih, važnih, ozbiljnih, mudrih ljudi?
 
Ima tu i drugi pritisak, pomalo skriven, a to je iskušenje ponosa. Đavo je lukav i definitvno je sujeta njegov omiljeni greh. Tu zamku je tako teško izbeći. Potrebno je biti jako oprezan i jako ponizan.
Pogledajte razgovor koji se vodi. (7. stih) “Oni izvedoše apostole pred sebe, pa počeše da ih ispituju: ‘Kojom silom ili kojim imenom ste ovo činili.’” Drugim rečima, da nam bude jasnije - kakav autoritet vi to imate pa ste ovo mogli da uradite?
 
Dugo sam razmišljao o ovom 8. stihu: “Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: ‘Poglavari i starešine naroda.’” 
Vidite, posebno je naglašeno to da je Petar bio ispunjen Svetim Duhom. U pozadini ovog stiha odzvanjaju reči našeg Gospoda: “A kad vas predaju, ne brinite se kako ćete i šta ćete reći, jer će vam toga časa biti dato šta da govorite. Nećete, naime, govoriti vi, nego će u vama govoriti Duh vašega Oca.” Matej 10:19,20
(Pročitajte kod kuće celo 10 poglavlje Matejevog evanđelja, zadiviće vas briga koju Bog iskazuje prema svojima.)
 
Ovde je ispunjenost Svetim Duhom posebno naglašena, jer samo to je garant da ćemo govoriti ono što je ispravno, ponizno i ono što je jedino važno - o Isusu Hristu.
Primetićete da Petar nije branio ni sebe ni Jovana, nije se žalio zato što su noć proveli u tamnici, nije pokušao da objasni ko su hrišćani, šta rade, kako žele samo dobro narodu, nije, čak, ni hteo ni da se pozove na autoritet pod kojim rade to što rade.
 
Zato je jako važno prepustiti Svetom Duhu da vodi naše postupke i reči, kako nikad ne bismo, braneći svoju veru i prenoseći dobru vest, postavili sebe, svoj rad, svoju misiju, svoje sposobnosti, svoje ciljeve … u prvi plan.
Sveti Duh nikad neće nas staviti  u prvi plan. U prvom planu uvek mora biti Isus, Spasitelj, Iscelitelj, Onaj koji oprašta grehe.
Naša vera postoji samo i jedino radi Isusa Hrista. To je jedino čega se moramo držati i jedina vest koju treba da prenesemo ljudima.
Pročitajte ponovo šta Petar kaže starešinama. Ukratko - Isusa Hrista Nazarećanina koga ste vi raspeli, Bog  podigao iz mrtvih i on je kamen ugaoni, i nema spasenja sem po Njemu.
 
Ako čitate prethodno pogalavlje, poruka koju je Petar govorio narodu je samo proširena verzija iste ove poruke. Zar ne?
 
Dakle, uvek i na svakom mestu, bez obzira da li govorimo slabima, bolesnima, jakima, bogatima, siromašnima, crnima, belima, žutima, crvenima, muškarcima, ženama, deci …evanđeoska poruka mora biti ista, ne sme da se menja nikad.
 
Da je prvosveštenik ili prosjak sa gradskih vrata ili bilo koji čovek tamo pitao Petra - “Šta da činim da bih se spasao?” Petar bi mu odgovorio svakom isto. Njegove reči koje čitamo u Dela 2 ponavljaju se ovde i uvek imaju isti kraj - ovog Isusa koga ste raspeli, Bog je učinio i Gospodom i Hristom. Nema menjanja sadržine.
Posledica razumevanja toga je - neka se svako od vas pokaje i krsti se za oproštenje grehova i bićeš spasen. I prosjak i car, jer u Hristu nema i roba ni slobodnoga, ni muško ni žensko, ni Jevrejina ni Grka.
Dakle, sve što ti treba, ko god da si, je Isus Hrist. U Njegovo ime se krštavamo i u Njego ime umiremo i rađamo se novim životoma.
Ništa nam drugo ne treba, sem Isusa.
 
Ponekad uđemo u dikusije sa raznim ljudima koji su ubeđeni da znaju nešto iz Pisma. I te diskusije nikad ne donesu ništa dobro jer je nemoguće uporediti ništa i nikoga sa Spasiteljem i Gospodom Isusom Hristom.
Avram je dobar, ali Isus ima pravi Božji narod.
Mojsije je dobar, ali Isus je zakon.
Melihesek je dobar, ali Isus onaj kome je služio.  
David je dobar, ali Isus je Car.
Isaija i Jeremija i Iliija i Samuilo i drugi proroci su dobri, ali Isus je Reč koju su oni govorili.
Nema spasenja, moći, autoriteta sem u Isusu Hristu. On je Put kojim idemo, Istina koju govorimo i Život koji živimo.
 
To je istina koju propovedamo, istina koje se ne stidimo i koju hrabri, poslušno i pokorno branimo svojom verom. Jer, kada upoznamo Isusa kao svog Spasitelja, nemamo problem sa poslušnošću da radimo ono na šta ste pozvani.
Kada se pokorimo Isusu kao Gospodaru svog života, onda nemamo problema sa svim sporednim stvarima.
Kad prihvatimo Isusa kao začetnika naše vere, onda je nije teško braniti jer u njoj živimo.
 
Amin!

PRAZNINA KOJA OBEĆAVA PROMENU, Marko 14 - 16

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 20. april 2025. godine)

Uskrs je praznik u kojem se sve, što se hrišćana tiče, završava i na koji sve ponovo počinje. To je trenutak kada počinje da teče neko novo vreme, kad počinje neki novi život ispunjen novom energijom i snagom.

Baš kao i proleće, u koje ovaj praznik pada, Uskrs je vreme novog života, ponovnog rođenja i ponovnog okupljanja. U prirodi se krug Božije večne namere osvežava: pupoljci bujaju, cvetovi niču i život ponovo izbija. Seme koje je bilo ostavljeno u zemlji, umrlo je i sad, silom Božjom, rađa novi život.

Ali, nije tako samo sa prirodom, nego Bog i nas, koji želimo da živimo u skladu sa večnom Božjom namerom, obnavlja novom nadom, snagom i verom. U Božjoj je prirodi da daje izobilje života, posebno tamo gde je bilo pusto i prazno. Bog svaku prazninu i postolinu, popuni novim životom i pokrene novi ciklus.
Poučeni time, jasno nam je da će Bog popuniti i pokrenuti novi život u nama tamo gde je praznina, samo ako dozvolimo da On deluje.

Marko u ovom delu svog evanđelja na nekoliko mesta naglašava reč “praznina”.
I uistinu, vreme vaskresnja je i vreme praznine u mnogo situacija, mesta, osoba i događaja vazanih za vreme pred vaskrsenje, kao i samo vaskresnje.
Ima u toj reči “praznina” i poraza, tuge i tragedije, ali i pobeda i radosti. I svako od nas je to iskusio.
Čovek oseti prazninu kad izgubi neku bitku, kad dođe vreme tuge ili kad se desi neka tragedije. Takođe, možemo da osetimo veliku radost ili pobedu kad se oslobodimo nekog tereta ili otrgnemo iz nekog ropstva.

Voleo bih zato da danas u ovaj veliki praznik sagledamo i neke večne istine koje će nam pomoći da još više uzrastemo, a iznad svega će nam pomoći da još više proslavaljamo našeg Boga.

PRAZNA BOČICA OD MIRISA (MARKO 14:3–9)

Tri dana pre raspeća, Isus je otišao u kuću Simona Gubavog u Vitaniji. Dok je on jeo, Lazareva sestra Marija je donela veliku posudicu skupocenog mirisa i izlila ga na Isusovu glavu i noge. Cela kuća se odjednom ispunila mirisom tog pomazanja.

Bio je to skup poklon. Ovaj parfem od narda bilo je teško nabaviti, šta zbog cene šta zbog porekla sa Himalaja u Indiji. Mnoge Jevrejke često nosile oko vrata male bočice nalik na dragulj sa nekoliko grama tog predivnog mirisa. Ali Marija je donela punu posudicu od albastera, skoro četristotine grama, razbila je i sve je ispraznila na Isusa.
To ju je koštalo više od novca, koji uopšte nije bio zanemariv. Neki od učenika, posebno Juda, počeli su da je grde zbog rasipničke ekstravagancije.

Znate kako je Marija odgovorila - isto kao i Marti kad ju je ova zvala da ustane od Isusa i dođe da joj pomogne. Uopšte nike obraćala pažnju na njihove reči. Pogotovo što je Isus na to gledao sasvim drugačijim očima.
I ovaj put, isto kao i onda kod Marte, Isus odobrava njen postupak i čak ga pohvaljuje, a ostale kori zbog svoje nepromišljenosti.
Što se Njega tiče ona je uradila ono što je mogla. Ima tu mnogo čega šta Marija nije mogla. Npr. da spreči Judu da izda Isusa, da izbavi Isusa od patnje ili od krsta, … Ali ono što je mogla da uradi, uradila je.
Ukazala je čast i pokazala izuzetnu ljubav koju naš Spasitelj svakako zaslužuje - pre društvenih normi, pre društvenih potreba, pre siromaha - Isus pre svega.

Njena prazna, razbijena, bočica bila je znak da je njen život potpuno ispražnjen od svake druge brige sem one - kako ugoditi Gospodu ne mareći za ono šta drugi misle i koliko to može da košta.

Da li mi činimo ono što možemo za Boga? Da li su nam važnije naše “alabasterske posudice” sa raznim mirisima našeg života, koje ljubomorno čuvamo i držimo zapečaćene, od poslušnosti i želje da ugodimo Bogu?
Da li imamo dragocenosti koje su nam toliko važne i vredne da ne možemo da ih se odreknemo, pa čak ni za Božje delo?

Marija, najverovatnije nije ni bila svesna veličine i značaja svog dela. Nije mogla unapred da zna koliko će Njemu značiti taj njen čin i koliko je uopšte to značajno u celoj sitaciji.

Tako i mi, ponekad, ne umemo da procenimo naše postupanje prema Bogu. Ne znamo koliko dobra može proisteći iz naše odlučnosti da, bez obzira na svet i cenu, izlijemo na Isusa ono što imamo. Neki put potcenimo ono što imamo, a ponekad nam se čini kao preterivanje kad bismo uradili ono što smo namislili. I onda se naravno desi da ne uradimo ništa i uskratimo, ko zna koliko blagoslova, koje je Bog mogao da izlije preko našeg dela i to dugo nakon što nas ni ne bude.

Tako i priča o Marijinoj praznoj, razbiijenoj, bočici blagosilja, uči i hrabri generacje hrišćana, evo već dve hiljade godina.

PRAZNO MESTO ZA STOLOM (Marko 14:18)

Marko 14:12–31 opisuje poslednju pashalnu večeru koju je Isus jeo sa svojim učenicima. Tokom obroka, Isus je najavio da će ga jedan od njih, koji su bili prisutni za stolom, izdati.
To je strašan i razočaravajući trenutak. Ne mogu da zamislim koliko je Isus bio tužan zbog toga.

Jovan zapisao 13:30 “Tada Juda, pošto je uzeo onaj zalogaj (koji mu je Isus dao, moja primedba), odmah izađe. A bila je noć.”

Kad je Juda izašao njegovo mesto za trpezom ostalo je prazno. Niko ga nije oterao, sam je izašao jer je njegovo srce bilo spremno da primi nečastivog i da nastavi da deluje pod njegovom uticajem.
Koliko tuge i tragedije u tom jednom stihu, u par reči - “a bila je noć”!

Juda je iza sebe ostavio svetlost, radost, zajedništvo koju svet nije mogao ni da zamisli, i otišao je u svet tame, neprijateljstva i zla.

Pamtim kad je sala ovog hrama bila prepuna, od prvog reda do poslednjeg na balkonu. Ljudi su, čak ponekad, stajali sa strane ako su malo kasnili na početak službe jer NIJE BILO PRAZNOG mesta.

Sad kad uđem u salu, kad izađem na propovedaonicu, naježim se kad vidim koliko je praznih mesta. I ne brine mene toliko što su mesta prazna, nego se pitam gde su ti koji bi trebalo da sede na tim mestima. Pitate li se vi?
Plašim se da su izašli, i da ih je mrak progutao.

Mnogo je onih koji su, kao Juda, napustili Hrista i prešli na stranu onih koji žele da ga unište.
Mnogo je onih, koji su se okrenuli stvarima ovog sveta, privremenim telesnim zadovoljstvima i požudama, onih koji traže da budu isti kao i svi drugi u svetu i koji relativizuju greh.
Puno je onih koji su napustili privilegiju da budu deca Božja, Božji službenici i učitelji istine, i vratili se u tamu sveta.

Na žalost, nismo mi izuzetak. Praznih stolica ima u svakoj skupštini Božjeg naroda, i one su tu kao znak upozorenja, a možda i podstrek da se preispitujemo - da nisam možda i ja taj.

PRAZNE REČI (Marko 14:29–31)

Isus poznaje naše slabosti. I ne zamera što smo slabi, nego što ne tražimo pomoć. Zna da nam je potrebna pomoć i da bez toga ne možemo ništa uraditi.

Ali mi baš volimo da se junačimo ali ispada da smo, najčešće, jaki samo na rečima.

Kad je Isus rekao da će se učenici razbežati u odsutnom trenutku, Petar je bio, skoro pa uvređen. Insistirao je na tome da, bez obzira šta da se desi, pa da i svi odu, on neće da napusti i izda Isusa (Marko 14:29–31; videti Matej 26:35). “A tako rekoše i ostali” piše Marko.
Mi sad znamo, a Isus je još onda znao, da su to prazne reči. U samo nekoliko sati apostoli apostoli kao da su u zemlju propali, a onaj koji je bio najuporniji uspeo je čak tri puta da se odrekne Isusa.
Čudan način za iskazivanje večne lojalnosti po svaku cenu - prekršeno obećanje i zavet.

Prazne reči!
Očigledno je da, barem povremeno, moramo sebi da postavimo neka teška pitanja o rečima koje izgovaramo i obećanjima koja dajemo. Da se suočimo sa tim koliko to lako činimo i koliko ih još lakše kršimo.

Npr. bračni zaveti! Znate li da je prosečno trajanje brakova u Srbiji trinaest godina - a mi smo kao tradicionalna hrišćanska zemlja i većina brakova je sklopljena u crkvi - dok nas smrt ne rastavi.

O onim sitnim neispunjenim obećanjima - doćiću; uradiću; pomoćiću; biću dobar; držaću dijetu … da i ne govorim.

Ipak iznad svega su obećanja koja smo dali Bogu. Nismo li se, kao hrišćani, obavezali da ćemo živeti čistim životom, da ćemo verno služiti, da će nam Božja volja biti na prvom mestu, da ćemo da volimo jedni druge?
Pa? Šta se desilo sa tim?

Bog ne traži od nas reči, nego dela. “Gde je mnogo reči, tu nije bez greha, a ko zauzdava jezik mudar je.” uči nas Božja mudrost u Poslovicama 10:19

Pogotovo Bog ne traži od nas prazne reči. Moramo da se čuvamo toga, čak i u molitvi. Sam Isus kaže “Kad se molite, ne brbljajte kao neznabošci, jer oni misle da će zbog mnogo reči biti uslišeni.” Matej 6:7

Isusu ne pomažu oni koji umeju mnogo i lepo da govore, nego oni koji žele istrajno da služe, pa u službi i nešto da kažu, ako treba. Zato naša reč treba da bude da ili ne!

PRAZNA ČAŠA (Marko 14:32–36)

Isus je došao na zemlju kad se ispunilo vreme koje je Bog odredio da traži pravdu za sve prekršene zavete, za svu neveru, za iskazano zlo, nepravdu, patnju, bol i neposlušnost. Sve to sakupljeno je u čaši koju će Sin Čovečji morati da ispije da bi spasao one koji će mu verovati. Sva ta nevolja morala je biti prikovana na krst.

Hrist je znao za plan i znao je koliko patnje je pred njim. Duše na smrt žalosne, obuzet teskobom i strahom, pao je na kolena u Getsimanijskom vrtu i molio.
Molio je da ga mimoiđe ta čaša pogani, da je Otac skloni od njega. Ali, bilo mu je jasno da je, kao što je Jovan zapisao (12:27,28) “zato i došao do ovog časa.” I zato, umesto da očajava moli “Oče, proslavi svoje ime”, kao što je Matej zabeležio u (26:42) “Oče moj, … neka bude volja tvoja.”
Zato, kad gledamo sve ono što se dešavalo sa Hristom razmislite o onome što je Isus rekao Pilatu: “Ne bi ti imao nikakve vlasti nada mnom, da ti nije data sa neba.”

Vojnici su mislili da ga hapse, ali on se prepustio. Vladari su mislili da ga osuđuju, ali on nije hteo da se brani. Ljudi su mislili da ga konopci drže vezanog, ali on je ostao svezan jer je tako odlučio da sprovede Božju volju.
Isus je svojom odlukom uzeo i ispio čašu koja je bila pred njim. I tako je, kao što Pavle piše, ostao poslušan, do smrti na krstu.

Ovo je čudo jevanđelja! „On je u svom telu poneo naše grehe na drvo, da mi, umrevši gresima, živimo za pravednost. Njegovim ranama ste isceljeni.“ 1. Petrova 2:24 i

“Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu” Rimljanima 8:1

Čaša smrti je popijena, Božja pravednost je zadovoljena i čaša je oprana Hristovom krvlju, i tako očišćenu ispunila ju je voda života. Isus svojim delom poziva sve da dođu i piju vodu života.
Na kraju Biblije čitamo poziv koji je upućen svim ljudima svuda da dođu i piju vodu života. „I Duh i Nevesta kažu: Dođi’... I ko je žedan, neka dođe; ko hoće, neka besplatno zagrabi vode života.” Otkrivenje 22:17

PRAZAN GROB (Marko 16:6)

U Jerusalimu se nalazi grobnica, za koju kažu da je Hristova. Ima i čak dve jer ne mogu da se dogovore koje je prava. Ali mi znamo da ni jedna nije Hristova. Njemu je ona trebala samo privremeno, za vikend.

Iako smo mnogo puta čuli da su preduzete opsežne i stroge mere da se to ne desi - postavljena je straža, navaljena je veliki kamen na ulaz, stavljen je pečat vlasti - i ništa, ipak se desilo.
Grob je u nedeljno jutro osvanuo prazan. Onoga koji je rekao “Porušite ovaj hram, i ja ću ga ponovo podići za tri dana.” Jovan 2:19, nikakve mere osiguranja nisu mogle da spreče da izađe, nisu mogle da budu prepreka.
Isus je napustio grob, po volji i sili Boga živoga. Ostala je samo prazna šuplja stena kao svedočanstvo da je Onaj, koji je tu trebao da leži, pobedio smrt.

Taj grob, zauvek prazan, je Božja garancija da će jednog dana svaki grob na zemlji biti ispražnjen. I zato u ovom prazničnom danu slavimo Gospoda za preveliki dar koji smo primili, rečima:

“Neka je blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista. On nas je u svom velikom milosrđu, vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih, ponovo rodio na živu nadu.” 1. Petrova 1:3.

Pošto je Isus pobedio smrt, otvoren je put ka nebu svima, bez obzira ko si, šta si, gde si, čiji si … ako veruješ i predaš se milosti Božijoj za tebe važi Božja reč Jovan 3:16 “Jer, Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da ko god i njega veruje ne propadne, nego da ima život večni.”

Dakle, ova pruka koja dolazi od praznog groba, je najvažnija koja je ikad upućena svim ljudima na svetu, jer ona govori o sili Božijoj, ljubavi Hristovoj i nadi koja dolazi sa neba. Ona kaže da se pojavila blagodat Božja koja je donela spasenje svim ljudima, i zahvaljujući kojoj možemo reći “Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.” 2.Korinćanima 5:17

Amin! Slava Uskrslom Hristu Isusu!

NAORUŽAJTE SE HRISTOVOM MIŠLJU

 (Protestanstska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 16. mart 2025. godine)

1. PETROVA 4:1-11
Živeti za Boga
“Pošto je, dakle, Hristos stradao u telu, i vi se naoružajte tom istom mišlju. Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši, pa ostatak svog zemaljskog života više ne živi po ljudskim požudama, nego po Božijoj volji. Dosta je, naime, što ste u prošlosti izvršavali volju neznabožaca tako što ste živeli u razuzdanostima, požudama, pijančenjima, terevenkama, bančenjima i gnusnom idolopoklonstvu. Oni se čude što se zajedno s njima ne slivate u istu poplavu raskalašnosti, pa vas obasipaju pogrdama. Oni će polagati račun Onome koji je spreman da sudi živima i mrtvima. Jer, zato je i mrtvima objavljeno evanđelje, da u pogledu tela budu osuđeni po ljudskim merilima, a da u pogledu duha žive po Božijim.
Približio se kraj svega. Stoga budite razboriti i trezveni, da možete da se molite. Pre svega, istrajno volite jedan drugoga, jer ljubav pokriva mnoštvo greha. Gostoljubivo primajte jedan drugoga, bez gunđanja. Služite jedan drugom u skladu s milosnim darom koji je svaki od vas dobio, kao dobri upravitelji raznolike Božije milosti. Ako neko govori, neka to čini kao da govori Božije reči; ako neko služi, neka to čini snagom koju daje Bog, da se Bog u svemu proslavi kroz Isusa Hrista. Njemu slava i moć doveka. Amin.”
 
U savremenom svetu sve je više ljudi koji pokušavaju da sagledaju smisao života koji žive. Pored svega što poseduju i veza u kojima se nalaze, života koji su proživeli, uspomena koje su im ostale,  to sagledavanje im neprestano izmiče, jer uprkos svemu ne mogu da se opuste i prihvate ono u čemu žive.
Čak i kad nisu pod nekim pritiskom oni ga sami stvaraju. Jer ako su u vezi vape za karijerom; ako imaju karijeru vape za vezom. Ako su stari, voleli bi da budu mladi. Ako su mladi, volili bi da su stariji.  Stalno im se čini da se, nekako, odriču važnih stvari koje se dešavaju na drugom mestu od onog na kojem se oni nalaze.
Po  narodski  - u tuđem dvorištu trava je uvek zelenija.
Zbog svega toga rade stvari nekako na silu, jer osećaju da tako mora, da se to od njih očekuje, a ne zato što žele, a to što žele uvek je na nekom drugom mestu.
To je veoma primetna stvar koja se dešava i mnogim hrišćanima danas. Mnogi odlaze iz zajednica u kojima su se obratili i gde ih je Bog pozvao i odlaze u neke druge zajednice gde je “atmosfera bolja, propovednici su elokventniji, slavljenje je življe, program je raznovrsniji, …”
Pa dobro, ponuda je velika i raznovrsna. Ali, da li to uistinu menja njihov odnos sa Bogom. To se ne može promeniti promenom osvetljenja ili benda koji vodi slavljenje ili šetanjem propovedanika po bini ili bimovima na zidu, … taj odnos ili postoji ili ne postoji. Da li postoji ili ne postoji vidi se po tome koliko si spreman da učestvuješ tamo gde te je Bog pozvao.
 
Da bismo rešili ovakve stvari, potreban nam je drugačji pogled na život uopšte.
Naravno, teško da će se nešto promeniti ako ne prepoznamo da nešto nije u redu i šta nije u redu. Bez obzira da li se radi o nekom grehu u koji smo se upetljali i u njemu zapeli ili smo jednostavno izgubili osećaj za ono šta je važno u životu pa nam se neke banalnosti čine važnije od suštine, potrebna nam je pomoć i podrška da bismo prekinuli taj začarani krug loših navika i razmišljanja.
 
Upravo ovaj tekst, iz Petrove poslanice, koji smo pročitali razbija sve ono što nas zarobljava i razobličije ono što je inače teško razlučiti u svakodnevici vrlo jednostavnom konstatacijom suštinske činjenice koju Petar otkriva u 4:7 “Približio se kraj svega.”
Iz tog ugla vidljiva je nova perspektiva svake stvari u životu. Ako znamo da se svemu približio kraj, jasno je da svemu predstoji novi početak. Hristos dolazi! Verujemo u to i iščekujemo Njegov dolazak.
 
NAORUŽAJTE SE HRISTOVOM PRIRODOM (4:1-3)
Dakle, dok čekamo Hrista treba da razmišljamo o životu koji živimo i o smislu tog života. Kako to treba da činimo?
Tako što ćemo se naoružati istom mišlju koja je vodila Hrista kroz sve ono što je podneo.
Na ovo upućuje i apostol Pavle u pismu Filipljanima 2:5 “Razmišljajte isto kao i Hristos Isus:”
Takav način razmišljanja pomaže nam da razumemo stradanje, patnju, nevolje i/ili progonstva, kad do njih dođe, i njihovu povezanost sa grehom i uspešnosti savladavanja greha.
 
Kad su hrišćani suočeni sa okolnostima koji im ne idu na ruku treba da se naoružaju Hristovim načinom razmišljanja, ne samo da bi izdržali sve što ih snalazi nego da bi ostali fokusirani na Onoga koji sve drži u svojoj ruci.
Taj Hristov primer, njegov način razmišljanja i delanja, najbolje se vidi u molitvi u Getsemanskom vrtu pred hapšenje - “Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene. Ali neka ne bude moja volja, nego tvoja.” Luka 22:42
 
Prihvatanje ovakvog načina razmišljanja koje ne potiče od čoveka, nego od Sina Božjeg, je prihvatanje činjenice da je stari čovek umro i da se svojom smrću oslobodio grehe, kao što Petar kaže “Jer, ko je stradao u telu, prestao je da greši.” 
Greh više nema vlast nad hrišćaninom, kao što je to imao pre nego što smo umrli za greh i počeli da živimo novim životom koji je po Božjoj volji, za razliku od starog života koji smo živeli po volji neznabožačkog sveta, po sili svojih požuda i u idolopoklonstvu.
Interesantno je napomenuti da Petar nabraja poganosti starog života kojim se živi pre obraćenja, ne samo radi toga da bismo se podsetili od čega smo uspeli da pobegnemo, nego radi toga da bi nam dao razjašnjenje onoga što govori u 4. i 5. stihu.
Ne znam da li se vama desilo da nekoga iz svoje mladosti tj. iz svog života pre obraćenja, ko ne zna šta se vam se desilo. Kad pričate sa njima oni sumnjičavo vrte glavom na ono što sada svedočite. Ne mogu da veruju da ne želite da pijančite, da ne govorite ružne reči, da ste se oslobodili zavisnosti, da verujete u Boga … i šta god smo još.
To nije čudo, jer oni i dalje žive po zakonitostima svog grešnog života, koji ne prihvata svetlost i istinu od Boga. Znajući svoje slabosti oni ne veruju da postoji sila koja može da promeni čoveka tako da ga je teško prepoznati. Ali postoji, zar ne!?
 
ODBACITI RASKALAŠANI ŽIVOT (4:4-6)
Naše odbijanje da i dalje učestvujemo u društvenom životu na način na koji to svet čini izaziva podozrenje sveta. Često su hrišćani optuženi da razbijaju društvo, da su protivnici društva, da se uzdižu iznad drugih, svašta govore za njih, rugaju se i beže od njih.  
Od samog početka crkve hrišćani su izloženi ovakvim napadima. Često se ti napadi rečima, pretvore u fizičko nasilje pa mnogi stradaju.
Petar je hrišćanima ponudio ovu utehu - oni koji ih zlostavljaju, ponižavaju, vređaju, napadaju “polagaće račun Onome koji je spreman da sudi i živima i mrtvima” (4:5).
To se odnosi i na hrišćane danas, u ovom modernom svetu. Ni hrišćani u našem veku ne oskudevaju u nevoljama i patnjama. Pogotovo hrišćani koji su u neposrednom dodiru sa islamskim fundamentalizmom.
Ali, ni hrišćani koji su, takoreći, zaštićeni od fizičkog nasilja, nisu pošteđeni iskušenja kroz raznorazne pritiske sveta u kojem žive. Seksualne slobode, liberalni zakoni, džender politike, neselektivne poruke sa medija, interneta, sa javnih bilborda, direktni su napadi na psihu čoveka.
Treba biti stvarno jak da se tome suprotstaviš.
A onda, ako se suprotstaviš - praviš se važan i bolji od drugih. Ako se ne suprotstaviš - onda si lažni hrišćanin ili kukavica.
 
Naravno, sve ovo ima smisla ako imamo Hristov um, ako razmišljamo kao što je On razmišljao. Treba da patimo - u redu, patićemo; treba da stradamo - u redu stradaćemo; treba da se borimo protiv iskušenja - u redu, borićemo se … jer mi znamo ono što je važno.
Prvo, “u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo.” Rimljanima 8:37
Drugo, jer se na ovaj način propoveda avanđelje onima koji su mrtvi po telu, da bi mogli da budu živi po duhu Božjem.
 
Moram da napomenem da ovaj 6. stih ne uči da je evađelje propovedano ljudima koji su telesno umrli. Kad čovek umre, završena su sva njegova dela, i šta je urađeno, urađeno je. Nema naknadnog pokajanja, nema molitve za mrtve koja može da im pomogne ili omogući nekakvu naknadnu priliku za spasenje. To bi bilo u suprotnosti sa novozavetnim učenjem.
(Jevrejima 9:27, 28 ; Jovanu 5:28, 29; 1. Solunjanima 4:13-18; Rimljanima 2:3; 14:10; 1. Korinćanima 4:5; 2. Korinćanima 5:10; 2. Petrova 3:7).
Dakle, život hrišćana, tvoj i moj, je neodvojivi deo evađelja koje se propoveda onima koji su mrtvi zbog greha, ali još živi po telu.
Evanđelje je dobra vest koja objavljue spasenje čoveku koji je sposoban da to razume, da ako je zbog greha mrtav, može da ima novi život kad poveruje u Isusa Hrista, pokaje se i krsti.
Svi koji nisu prihvatili Hrista i dalje su mrtvi, što nije prepreka da bi im se propovedalo evađelje. Naprotiv! Mi smo pozvani da to propovedamo, da donesemo život tamo gde života nema.
Kad ljudi poveruju u evađelje koje im objavljujemo oni će živeti  po merilima Božjeg duha.
 
PRIBLIŽIO SE KRAJ SVEMU (4:7-11)
Apostol Pavle završava 1. poslanicu Korinćanima rečima “Marana ta - dođi, Gospode.”
Jedne od poslednjih Jovanovih reči na kraju Biblije su, Otk. 22:20 “Da, dolazim uskoro! Amin! Dođi, Gospode Isuse!”
Jakov u svojoj poslanici 5:8 poručuje “I vi strpljivo čekajte i učvrstite svoja srca, jer se približio Gospodnji dolazak.”
Mi, sa nestrpljenjem, iščekujemo dolazak Gospoda Isusa Hrista, ali niko ne zna vreme kad će se to desiti. Sam Isus ostavio nam je koristan savet ali i opomenu “Zato budno pazite, jer ne znate kog dana će doći vaš Gospod.” Matej 24:42
 
Znam neke koji se bune i govore - stalno govorite “uskoro, uskoro” i “poslednja su vremena”,
a evo, već se dve hiljade godina ništa ne dešava.
Pa odgovor takvima je veoma jednostavan. Crkva uvek živi u poslednjim vremenima i ne zna kad će se stvarno desiti Parusija, kako se naziva ceo taj događaj koji obuhvata i Hristov drugi dolazak, vaskrsenje mrtvih, sveopšti Sud, preobražaj svega stvorenog i naravno, kraj vremena.
Sve to ne zavisi od nas, nego od Boga. Jer On ne kasni, kao što čitamo u 2. Petrovoj 3:8-13 “Ali, ne zaboravite jedno, dragi moji: kod Gospoda je jedan dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan. Gospod ne odugovlači da ispuni obećanje, kao što neki misle da odugovlači, nego je strpljiv prema vama, pošto ne želi da iko propadne, nego da se svi pokaju.
A Dan Gospodnji će doći kao kradljivac. Nebesa će nestati uz silnu tutnjavu, stihije će se, užarene, raspasti, a zemlja i sva dela na njoj biće ogoljena.
Pošto će se sve tako raspasti, kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega, kada će se nebesa, zapaljena, raspasti i stihije, užarene, istopiti? A mi na osnovu njegovog obećanja iščekujemo nova nebesa i novu zemlju, na kojima prebiva pravednost.”
 
Ta istina daje crkvi jasnu perspektivu i predstavlja pokretačku snagu jer “svemu se približio kraj”.  
Zato Petar govori kakvi treba da budete u svetom ponašanju i pobožnosti, vi koji iščekujete i požurujete dolazak Dana Božijega:
 
Budite razumni i trezveni
Petar poziva crkvu da bude razumna, postojana, pouzdana, pri zdravoj pameti, da bi mogla da se moli.Dakle, treba da imamo jedan ozbiljan, razuman i zdrav pristup hrišćanskom životu.
Hrišćanstvo nije religija, nije kult, nije filozovski pravac, ono je način života. Hrišćanstvo koje sledi Hrista, a ne ljudsku mudrost ili tradiciju, ima poruku kojom svedoči, ima velika očekivanja, i sve to  vrlo ozbiljno shvata. Na toj poruci i očekivanjima se temelji hrišćanska nada, crpi se sila za borbu, pobeđuje se strah, razbijaju su sumnje, dobija se snaga da se nastavi bez obzira na sve.  
 
Potpuno je jasno da je prirodna stvar da je crkva ozbiljno posvećena molitvi jer je to komunikacija sa Bogom koju ni jedan vanjski uticaj ne može da prekine.
Ako crkva nije u neprestanoj molitvi onda je kao bolesnik na aparatima, tj. koristi veštačke podržavaoce života. Oslanja se na nešto drugo, a ne na životnu silu koja dolazi od Boga.
Pri tom ne mislim samo na zakazane sastanke crkve na molitvu. Iako ta zajednička molitva ima izuzetni značaj, pre svega mislim na onu pojedinačnu, svakodnevnu, otvorenu, prisnu molitvu svakog od nas. Ta pojedinačna molitva Bogu je podjednako, ako ne i važnija od toga.
 
Po tome se razlikuju oni kojima je hrišćanstvo način života od onih koji žive u skladu sa prvilima svoje religije koju zovu hrišćanskom.
Religija za molitvu koristi molitvenike ili knjige sa molitvama koje je neko napisao, odredio vreme i mesto kad se mole i predstavljaju obavezu za sve. Lično nikad nisam shvatio čemu to, osim što se na taj način obezbeđuje jednoobraznost i službenost.
Molitvenici su super, mislim lepo izgledaju ali, koliko god se čine produhovljeno, molitvenik je spisak tuđih misli, kao i svaka druga knjiga.
Moje najveće iznenađenje, kad sam se obratio, bila je molitva bez molitvenika. I to je to, kad kod razgovaramo sa Bogom, bilo u crkvi ili kad smo sami, treba da govorimo ono što mi mislimo, a ne ono što je neko prožvakao za nas.
 
Volite jedni druge istrajno
Koliko god da se trudili da je definišete, ljubav uvek isklizne iz forme i nemoguće je da se definiše. Čak i inspirativni stihovi 1. Korinćanima 13. koje je Pavle napisao, izbegavaju formu i formulaciju. Ljubav uključuje nečije nastojanje i žrtvu za dobro i napredak nekog drugog. Ljubavi nije važno koliko će primiti, nego koliko može dati.
U vremenu u kome živimo nema važnije stvari od toga do volimo jedni druge, duboko, vatreno, istrajno … Petar kaže da „ljubav pokriva mnoštvo greha“ (4:8).
To ne znači da ćemo zbog ljubavi relativizovati, umanjivati ili sakrivati greh koji neko učini, pa i naš sopstveni, nego da ćemo se boriti zajedno sa onim koga volimo da pobedi u borbi života koju vodi. To znači da ćemo se žrtvovati ako treba, da nećemo da odustanemo od nekoga u trenutku slabosti ili pada, da ćemo ostati uz nekoga čak i kad je taj neko neraspoložen, ljut, neprijatan i pravi istu glupost po ko zna koji put.
Apostol Pavle kaže “Ljubav nikad ne prestaje.” 1. Korinćanima 13:8
Dodao bih, ako neko kaže da je ljubav prestala onda nije ni postojala! I to je to.
 
Budite gostoljubivi
Biti gostoljubiv je nešto što treba da je takođe prirodno za hrišćane.
Živimo u vremenu koje se baš razlikuje od biblijskih vremena, i pojam gostoprimstva se uveliko promenio.
Čak se i služba putujućih učitelja, koja je u novozavetno vreme bila vema važna za razvoj crkve, drastično promenila. Današnji putujući učitelji uglavnom su deo misije neke crkve, a oni uglavnom obezbeđuju sve što je potrebno za svoje misionare.
Ipak, i pored toga, gostoprimstvo hrišćana je i dalje neophodno. Koliko lično toliko i crkveno. Crkva mora biti otvoreno i prijateljsko mesto za takve sluge da bi oni mogli nesmetano da rade svoj posao.
Gostoprimstvo je vrsta službe. Kod nas ta služba počinje na ulaznim vratima našeg doma ili naše zajednice. Kad ljudi ulaze u našu  zajednicu veoma je važno da odmah, još sa vrata, osete da su došli na mesto gde će biti primljeni sa poštovanjem, ljubazno i prijateljski. Od toga često zavisi da li će se neko vratiti ili neće.
 
Iskoristite dar koji vam je Bog dao
Iako ovde Petar pominje samo dva dara kojima hrišćani služe, govorenje i služenje, ovaj princip može da se primeni i na sve druge darove i službe u hrišćanskoj crkvi. Taj prinicip je da se, bez obzira na dar, uvek oslanjamo na izvor i snagu koja dolazi od Boga.
Cilj svake službe nije da mi izgledamo lepo i delujemo funkcionalno (iako to nije loše), nego da se proslavlja Bog kroz Isusa Hrista. Crkva napreduje i raste kad se Bog proslavlja.
Crkva može da se bori sa iskušenjima, da odbija napadne neprijatelja, da se hrani dobrom duhovnom hranom, da izgrađuje zdrave odnose unutar crkvene porodice, da se brine za one koji su slabi i bolesni … samo i jedino ako se u crkvi proslavlja Bog kroz Isusa Hrista.
Sve je, i svako, mora da bude posvećeno i podređeno tome.
 
ZAKLJUČAK
Glavne teme ove prve Petrove poslanice je povratak Isusa Hrista i očigledna patnja i stradanje kojem su izloženi hrišćani.
U takvim okolnostima hrišćanin treba svakodnevno da umire grehu koji i dalje želi da nas povrati u pređašnje stanje. Ali podsetimo se onoga što Petar kaže na početku ove poslanice 1:6,7
“Zbog toga se radujete, iako vas sada, ako treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona su tu da vaša vera – dragocenija od zlata koje se proverava vatrom – bude proverena i donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom Otkrivenja Isusa Hrista.”
Jer, približio se kraj svemu. Gospod se uskoro vraća. Živimo u poslednjim vremenima.
Ta činjenica treba da nam da pravu perspekrivu o tome šta imamo, šta smo naučili i o tome šta radimo (u našem i) sa našim životom.
„Amin. Dođi, Gospode Isuse.”